Ona kaže baš me briga da li mi veruješ ili ne, to je istina, a ti vjeruj u šta god hoćeš. Znači da sigurno laže. Kad je to istina upinje se kao luda da te natera da joj poveruješ. Pa imam osjećaj kao da znam.
Pali cigaretu i ne gleda me, prepredenog izgleda sa cigaretom na svetlosti od mokrog prozora, i ne znam šta da kažem.
Kažem Mejflaj ne znam šta da uradim ili kažem ni da li da ti više verujem. Ali ima šta znam. Znam da sam stariji a ti nisi. I dajem ti sve što imam da dam, i iz ruku i iz srca. Sve što je u meni tebi sam dao. Držim sve pod kontrolom i imam stalan posao. Od tebe sam napravio razlog za sve što radim. Pokušao sam da napravim kuću da je dam tebi, da budeš u njoj, i da bude lepa.
Palim cigaretu i ja i bacam šibicu u sudoperu s drugim šibicama i posuđem i sunđerom i slično.
Kažem Mejflaj srce sam ti dao za vjeki vjekov, ali četrdeset mi je osam godina. Vrijeme je kad ne smem više da pustim da me život samo nosi. Moram da iskoristim malo tog vremena koje je još moje i pokušam da sve napravim da liči na nešto. Moram da pokušam da se osećam kako mi je potrebno. U meni ima potreba koje ti više i ne možeš da vidiš jer ima previše potreba u tebi koje te ometaju.
Ne govori ni reč i gledam njen prozor i osećam da zna da znam, i premešta se na maloj garnituri. Podvija noge poda se u nekakvom šortsu.
Kažem stvarno nema veze šta sam vidio ili šta mislim da sam video. Ne radi se više o tome. Znam da sam stariji a ti nisi. Ali sad osjećam da ti dajem sve od sebe i da ti više ne daješ ništa od sebe zauzvrat.
Kosa joj je podignuta različitim šnalama i šakom je podbočila bradu, rano je, izgleda kao da sanjari na čistoj svetlosti s mokrog prozora iznad moje garniture.
Sve je zeleno kaže. Pogledaj kako je sve zeleno Mič. Kako možeš da govoriš te stvari koje govoriš da osećaš kad je napolju sve tako zeleno kao što jeste.
Prozor iznad sudopere u mojoj kuhinjici oprala je sinoćnja jaka kiša i jutro je sunčano, još je rano, i napolju je zeleni nered. Drveće je zeleno i ono malo trave pored ležećih policajaca je zeleno i zaglađeno. Ali nije sve zeleno. Druge kamp-kućice nisu zelene i moj sto za kartanje s nizovima barica i konzervama od piva i opušcima koji plutaju u pepeljarama nije zelen, ni moj kamionet, ni šljunak na parkingu, ni veliki dječiji točak za igranje koji leži ispod štrika na kojem nema odeće pored sledeće kamp-kućice, gdje onaj tip ima nekoliko dece.
Sve je zeleno govori ona. Šapuće i taj šapat nije više za mene znam.
Bacam pljugu i postajem težak od jutra s ukusom neke istine u ustima. Postajem težak i za nju na svelosti na garnituri.
Gleda napolje, s mesta na kom sedi, a ja gledam nju, i ima nešto u meni što ne može da se završi, u tom gledanju. Mejflaj ima telo. I ona je moje jutro. Reci njeno ime.
David Foster Wallace, Devojčica neobične kose (1989), Agora, Zrenjanin-Novi sad (2014)
Sa engleskog preveo: Igor Cvijanović