Znao je da ga prate. Nije ih ni video ni čuo, ali je znao da su iza njega i da im ne može pobeći. Zato je žurio da stigne kući što pre, da izbegne i poteru i slučajne susrete i sela i gradove. Mislio je samo na Poljane, u stvari samo na svoju kuću gde su ga čekali roditelji, brat i sestra. Nesvesno je misli usmerio ka cilju – što pre prevaliti razdaljinu do sigurnog mesta. Nije obraćao pažnju na umor, glad i žeđ. Tako je brzim korakom hodao gotovo ceo dan, uvek na sever, osvrćući se svakih nekoliko koraka. Pesak mu je otežavao kretanje, proklizavale su mu noge, gubio je previše energije, ali toga nije bio svestan. Peskoviti predeo negde je bio delimično zatravljen, žbunovit, a ponegde goli pesak kome se ipak video kraj, pa Živojin nije skretao sa svog zacrtanog puta. Uveliko je prošlo podne kada je ponovo počeo da brine o praktičnim problemima. Bez vode, umoran, na pesku bez zaklona i pravog ogreva, bio je gotovo bespomoćan. Savršen plen. Na sreću, pesak pod nogama je polako postajao sve tvrđi i kasno popodne Živojin je kročio na blatnjavi put između njiva. Crkveni tornjevi štrčali su na severozapadu i severoistoku. To ga je ohrabrilo i oraspoložilo i malo mu razbistrilo misli. Shvatio je da brzo mora da pronađe sklonište za noć. Hodajući ivicom puta između njiva, birajući da hoda travom da bi što manje blata vukao na cokulama, uskoro je naišao na bunar, dobro se napio vode i napunio čuturu. Uočio je jedan voćnjak sav zarastao u šiblje i mladice. Negde na sredini štrčao je veliki orah. Živojin pođe tamo i pronađe polusrušenu kućicu, napuštenu godinama. Dok se još videlo, iz propalog krova izvuče gomilu suvog drveta ispred kuće i upali vatru. Sa prvim mrakom je jeo i osušio obuću i izbacio pesak iz čarapa. Znao je da će morati da spava i to ga je najviše brinulo. Još uvek se osvrtao na svaki šušanj. Osećaj da ga prate sa mrakom je prerastao u osećaj da je opkoljen. Celo telo ga je bolelo od umora, jedva se kretao. Zato je nekoliko metara dalje upalio još jednu veliku vatru, rešivši da tokom noći održava obe. Umotao se u ćebe i legao između dve vatre leđima prema zidu.
Kad je otvorio oči, prvo je napipao bajonet i štap. Još je bila noć, oblaci su sakrili nebo. Od dve vatre preostale su samo gomilice narandžasto-ružičasto-ljubičastog žara. Nije ništa čuo. Pridigao se, pogledao unaokolo i nije video ništa. Ponovo je nabacao drva na žar, umotao se u ćebe i brzo zaspao. Naredno buđenje uvelo ga je u oblačno, vetrovito jutro. Vetar je nosio pepeo svuda oko njega i po njemu. Prvi put je pogledao po sebi. Odeća je bila na nekoliko mesta pocepana, a svuda po njoj bili su crni tragovi penjanja na ugljenisano drvo. Šake su mu bile potpuno crne. Jeo je, popio vodu iz čuture, pokupio svoje stvari, vratio se do bunara i natočio vodu, oprao ruke, lice, vrat i uši, orijentisao se i ponovo pošao ka severu, birajući puteve koji ne vode ka selima. Nije žurio kao prethodnog dana, nije se osvrtao svaki čas. San ga je okrepio, hodanje ga nije umaralo.
Put ga je vodio na severozapad, iskoristio je ceo tmurni dan za hodanje. Pred sumrak je pronašao jednu pudarsku kolibicu te je narednu noć prespavao pod krovom, održavajući malu vatru ispred ulaza kad bi se probudio. Nije bio miran, nije bio siguran u ispravnost svojih postupaka, nije bio zadovoljan svojim odlukama. Samo je želeo da stigne kući, da svojima ispriča sve što se desilo i da se osloni na dobronamerne savete porodice. Osećao je da sve što radi odiše nezrelošću i nepromišljenošću, a to nije podnosio ni kod drugih, a pogotovo kod sebe. Na neki turobno intiman način stideo se svojih odluka koje su dovele do pogrešnih postupaka. Živojin je pre vojske živeo u svetu koji je mogao potpuno da razume – zašto se i šta i kako radi, šta se poštuje samo po sebi, čija se sluša, a čija ne uvažava, šta je nedopustivo, a šta pohvalno i cenjeno. U vojsci se relativno lako navikao na nova pravila i nove ljude. Mnogo toga mu nije odgovaralo, ali je umeo da obaveze ispunjava u potpunosti, ostavljajući po strani svoje mišljenje i nezadovoljstvo zbog naređenja koja je morao da ispunjava. Stariji ljudi, uključujući i njegove roditelje, uvek bi osetili blagi ponos kada bi neki životni savet nadgradili narodnom poslovicom, bez obzira na stvarno značenje reči u odnosu na situaciju. Odrastajući na selu uz roditelje i pouke iz narodne mudrosti, u svetu koji je težio da sam sebe i sve u sebi pojednostavi, kao dete je više ili manje usvojio mnoge pouke o svom okruženju. Pred polazak u vojsku, stariji su ga savetovali da sila Boga ne moli, da veže konja tamo gde mu gazda kaže, da je ćutanje zlato i da se ne bode šut sa rogatim. Postupanje u skladu s tim savetima uvek je vodilo putem povlačenja i nezameranja, izbegavanju sukoba dokle god je to moguće, poginjanju glave i mirenju sa svim što se dešava, bilo to dobro ili loše. Živojin se od detinjstva trudio da poštuje sve što mu je vaspitanje nalagalo, ali nikada nije odustao od ličnog suda o stvarima. Odluke i stavove o ličnim pitanjima donosio je ne obazirući se na postojeća mišljenja, bar ne obavezno. Verovao je sebi više nego ikome, a sada je bio izneveren.
Te noći više je sedeo pored vatre nego što je spavao. Pred jutro je iz daljine čuo voz i svidela mu se zamisao da hodajući po čvrstoj podlozi stigne do mostova. Odmah je krenuo i na pruzi je bio čim se razdanilo. Što je dalje odmicao ulazio je u sve gušću maglu. Uskoro je pod nogama osetio otkucaje gvozdenih točkova iz daljine, a tek kasnije je čuo voz. Jedva čujan zvuk je postepeno utihnuo, a sve sporiji otkucaji su prestali. Voz se zaustavio. Stanica, pomisli Živojin, i polako nastavi prugom. Reski zvuk pištaljke prestravi ga svojom snagom i blizinom i on pobegne u žbunje pored pruge. Mašina zabrekće prilično glasno i ubrzo kompozicija otpoče da polako promiče pored njega. Mogao je jasno da vidi mašinovođu i lica putnika koji su sedeli uz prozor. Neki od njih gledali su pravo u njega, ali ničim nisu pokazivali da ga vide. Živojin oseti blagu zebnju začuđen što putnički vozovi saobraćaju i imaju putnike koji ih neometano koriste. Ako je vojska kapitulirala i zemlja okupirana, kako je moguće da ljudi putuju kao da se ništa nije desilo? Poželeo je da mu neko podrobno objasni situaciju. Šta se, kog vraga, dešava?
Voz ode i Živojin zaobiđe stanicu u širokom luku, ostavljajući prugu između sebe i zgrade. Kopkalo ga je da sazna koja je to stanica, ali po tako gustoj magli morao bi previše da se približi, a to bi moglo da bude opasno. Zaključio je da to mora biti neka od stanica kroz koju je prošao kad je išao u vojsku i bi mu krivo što ne može da sazna tačno gde je. Nastavi da hoda utabanom stazicom uz prugu. Pored pruge pružao se put. Iz daljine se začuše ljudski glasovi. Neko je strogim tonom sa stranim naglaskom nekome objašnjavao da mora da mu pokaže sve što nosi u kolima. Živojin se sa pruge spusti do puta, pazeći da ne pravi nikakvu buku. Zatim pretrči na drugu stranu i spusti se niz nasip do šume. Kroz šumu priđe bliže, sigurno zaklonjen iza stabala. Na putu je i dalje trajala rasprava. Ispred zaprežnih kola stajala su tri vojnika u nepoznatim uniformama, sa puškama na ramenu. Jedan od njih je zahtevao od seljaka da siđe sa kola. Seljak je to učinio i zajedno sa vojnikom prošao oko vozila. Povremeno mu je nešto pokazivao i govorio. Zatim se popeo na kola i poterao konje preko mosta. Siluete stubova velikog gvozdenog mosta Živojin je prepoznao kao most kod Orlovata, tuda je prošao vozom na putu ka Beogradu. Sada je tačno znao gde je i kuda bi trebalo da ide do kuće, ali preko mosta nije smeo i zato se kroz šumu uputi ka reci. Uzbuđen zbog bliskog susreta i razočaran zbog straže na mostu, pođe uzvodno nadajući se da će naći način da pređe Tamiš. Gusta magla se lepila za površinu vode i prožimala šumu.
Hodao je pored reke više od pola sata i nije video nijedan čamac. Obala je bila blatnjava, voda je naglo opadala. Bez vetra i sunca, nije bilo ničega da otera maglu, nije bilo zvukova osim što bi se povremeno poneka riba praćaknula na površini reke. Iako je ribolov s bratom i ocem bio nešto u čemu je najviše uživao, Živojina sada ribe nisu zanimale. Hodao je obalom i tražio čamac. Iza krivine se začulo cviljenje psa i ljudsko gunđanje. Živojin zađe u šumu i primiri se. Iz magle je izranjao čovek visokog rasta, širokih ramena, u raskopčanoj bluzi, sa štapom u ruci i šubarom na glavi. Na kanapu vukao prelepog belog pulina. Pas se opirao i cvileo, a crnomanjasti čovek je gunđao:
– …ti ćeš meni… saćeš ti da vidiš svoga boga krv ti jebem… nisi ti ni prvi ni zadnji pička ti materina… jebem ti seme pokvareno!
Čovek i pas prođoše pored skrivenog Živojina ne primetivši ga. Živojin pognut pođe za njima. Kada su se zaustavili, on zalegne na svega desetak metara iza njih. Živojin oseti oštar smrad crkotine. Osvrnu se pun krug oko sebe i ne primeti ništa. Začuđen, pogleda iznad sebe i ugleda nadutog, obešenog psa sa koga je nešto kapalo po njemu. Preneražen, naglo se pomeri i ugleda čoveka sa šubarom kako vezuje kanap na kome je visio beli pas za najvišu granu koju je mogao da dohvati. Nesrećna životinja se gušila i mlatarala nogama po vazduhu, uspevajući da ponekad zakači čoveka koji se nije dao omesti u svojoj nameri. U jednom trenutku ga je ogrebao po licu, a već u sledećem čovek se odmaknu ostavivši psa da visi, sa zemlje uze svoj štap i snažno ga udari prvo po glavi a potom i po rebrima. Potom se odmakne korak pa ponovo udari psa po rebrima, ovog puta s druge strane. Lepi pulin klatio se levo-desno boreći se za vazduh. Živojin to više nije mogao da podnese, prišao je čoveku s leđa i raspalio ga svojim štapom po glavi. Šubara je odletela u travu. Čovek je ostao na nogama, blago pognut u napred. Potom se naglo okrenuo ka Živojinu zamahnuvši svojim štapom, ali ga je dočekao udarac posred lica. Živojinov štap je pukao, a pseći dželat pao na leđa, rasečenog čela i nosa. Živojin izvuče bajonet, priđe obešenom psu koji se više nije micao i preseče kanap. Beživotno belo telo psa pade na tlo. Živojin priđe životinji i slobodnom rukom joj olabavi kanap oko vrata. Pas naglo udahne i trzajem glave zgrabi Živojina za šaku koja je još uvek oslobađala vrat životinje. Živojin zamahnu bajonetom i belac odskoči u stranu, režeći. Čovek bez šubare poče da se pridiže i Živojin se okrete prema njemu. Osvrtao se pokušavajući da pronađe svoj štap. Živojin se ustremi ka njemu urlajući:
– Beži, ubiću te!
I čovek pobeže u maglu putem kojim je i došao.
Živojin se osvrnu. Beli je još uvek bio tu. Sa okolnog drveća visilo je nekoliko pasa u različitim fazama raspadanja.
Dejan Popov, “Formalin”, Partizanska knjiga, 2023.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga