U kulturi u kojoj je tekstualno uveliko već prefarbano vizuelnim nadražajima, gde slika zamenjuje reč, a površina ekrana simbol, javlja se jedan novi fenomen, i to baš na televiziji, mediju koji je do juče smatran osrednje kvalitetnim. Bar u poređenju sa umetničkim filmom, slikarstvom, video artom… Analizirajući savremene serije, kvalitativno i naratološki, moramo televiziji dati mnogo više od puke apologije, čak, išao bih toliko daleko da ustvrdim da TV serije, ustvari, postaju savremeni romani. Što je roman bio pre sto godina, u značaju i rasprostranjenosti u kulturi i međ publikom, to su danas serije; nekad su fokus društva i britkost angažmana nosili romanopisci – danas su to showrunneri.
Možemo lamentirati nad ovim fenomenom promene načina pričanja priča, sa teksta na sliku, ali moramo se sa njim i pomiriti. Svakako, ova dva medija su drugačija, drugačije se konzumiraju, drugačije se percipirajuu glavi konzumenta. Međutim, nije ideja ovog teksta da se bavi komparativnom analizom neuro-bioloških nadražaja – metafora vs slika, aktivno čitanje vs pasivno gledanje, jer prednost u maštovitosti svakako ide u prilog tekstu, ali, ako ćemo već naučno, treba pomenuti studije koje govore kako kvalitetna fikcija, ona sa kojom se poistovetimo i koja nas dotakne, rasplače i nasmeje, nezavisno kojim medijem ispričana, menja stare i stvara nove sinapse u mozgu, a time, sledstveno, postajemo drugačiji (možda bolji) ljudi. Znači, caka je u kvalitetu.
Prelomni trenutak u TV serijskom programu, složiće se mnogi, nastao je negde na prelazu u 21. vek, sa serijom Sopranos (HBO, 1999-2007). Naizgled obična krimi serija, amerikanizovanih italo-mafioza, je uspela da probije ne samo sva očekivanja gledanosti, već i postavila lestvicu kako i šta novo vreme očekuje od televizijskog (VOD) sadržaja: popularna tema, dopadljivi i sumanuti likovi, odlični dijalozi, vizuelno čistunstvo, uz, naravno, izuzetnu glumu i kast. Ipak, to nije sve, jer to možemo reći i za mnoge druge serije koje su stvorene pre nje. Ono što je zaista bilo novo je sloboda naracije i odstupanje od dotadašnje formule TV drame. Dubinska obrada likova, narativna lutanja iz epizodu u epizodu, šarolika paleta emocija (od komičnog preko uzbudljivog do dirljivog i tužnog) sloboda uz jasnu formu, promena dinamike rastegljivosti i intenziteta scena… sve je to više ličilo na dobru književnost, upakovanu u preciznu vizuelnu košuljicu, nego na neku dotadašnju krimi-seriju.
Sopranosi, kao da su uspeli da objedine najbolje iz oba sveta, i umetnost i dostupnost, i slobodu i formu, i intrigantnost i zabavu, a televizija je polako izgubila pežorativniprefiks (ne)kvaliteta.
Namerno ne poredim roman sa filmom, jer je dugometražni film, uglavnom, restriktivnija narativna forma, vremenski, pa i strukturalno, jasno limitirana, i pre se može povući paralela sa kratkom pričom ili novelom, zbog svog komprimovanog ili svedenog storitelinga. Sa druge strane, dramska serija, epizoda za epizodom, sezona za sezonom, se može daleko postupnije razvijati, graditi likove, glavne ali i sporedne, slobodnije lutati i menjati kurs radnje, ima veći prostor za iznenađenja, može naizmenično sabiti ili razvući, a i značenjski biti znakovitija i raznovrsnija pre nego što dođe do kraja njenog prikazivanja.
SerijaMad Men(ABC, 2007-2015) predstavlja nam čitavu jednu epohu, istorijat kapitalističkog ubrzanja američkog društva, sledstvenih socijalnih promena, kroz feministička i klasna čitanja, a sve je to sažeto (u nekoliko sezona) kroz nekolicinu izvajanih likova i jednu marketinšku firmu, postavljenu u prelomnu dekadu američkog (svetskog) advertajzinga. Ovakav fascinantan poduhvat prevazilazi mogućnosti celovečernjeg filma i zaista se približava klasičnom romanu. U kompleksonosti i razgranatosti, poređen je sa savremenim ali kapitalnim romanom Sloboda, Jonathana Frenzena.
Sličnost možda leži i u tome jer u kreiranju serija, pisac nastupa kao glavni i pogosnki igrač, kao i u književnosti, a ne producent ili producentska kuća (pogotovo u američkom filmu) kojima je tržište već unapred formatiralo niše gde će oni taj svoj sadržaj potom i plasirati.
Kada već pominjemo ove dve serije, moramo reći da im je zajednički imenitelj Matthew Weiner, možda jedan i najzaslužnijih za ovakav kvalitativan iskorak serijskog programa. Njegova nova serija The Romanoffs (Amazon, 2018), takođe nastavlja ovaj prestižni niz.
Deluje da ovaj, skoro pa beskrajni niz mogućeg trajanja serije, ustvari condicio sine qua nonza ovakav kvalitet jer daje preko potrebnu slobodu i potencijal za kreativno ali pre svega sofisticirano pisanje, iako, naravno, dužina, sama po sebi, ne znači i kvalitet. Dok mi pratimo tok glavne radnje, vrlo nežno se, izokola, u slojevima, slažu nivoi tumačenja, angažmana i društvenih kritika ali i paradoksi ljudskih karaktera i delovanja likova. Naravno, sve je ovo moguće i u filmu, ali smo verovatno svi već umorni od formule plot point one/two, i diktata koji je već svima u podsvesti, uz veliku čast izuzecima ovog pravila.
Stoga i ne čudi, procentualno, tako veliki broj književnih dela koji se danas adaptiraju u serije: Handmaid’s Tale(Hulu, 2017) je jedna od najuzbidljivijih i najdrskijih distopijskih serija, Game of Thrones(HBO, 2011) voleli je ili ne, ona je postavila standarde i merne jedinice budućih serija, Olive Kitteridge(HBO, 2014) nešto najknjiževnije ikada na ekranu, Babylon Berlin(X Filme Creative Pool, 2017) najzapaženiji nemački serijal o njihovom društvu u prelomnom periodu između dva rata kroz ambivalentnog detektiva, Patric Malrose(SHOWTIME, 2018), po autobiografskom romanu Edward St Aubyna, a najpribližnije se možda može objasniti kao Hamlet na dopu, Sherlock(BBC, 2010) koji je nešto zaista posebno, David Simonov The Wire(HBO, 2002) govori o kriminalu i pravdi Baltimora, izvučenih iz njegovih reportaža kao novinara, a i pre toga, Homicide: Life on the Street(NBC), je potekla iz njegovog romana Homicide: A Year on the Killing Streets, zatim The Leftovers(HBO, 2014), fantastična ekranizacija istoimenog romana, istorijska John Adams (HBO, 2008), i uznemirujući Hanibal(NBC, 2015) itd.
Takođe, oštrica društvene kritike, kao nekada u romanima koji su naveliko kupovani i preporučivani, danas je možda najvidljivija u TV sadržajima, a pitanja kao što su rodna ravnopravnost, socijalna nepravda, rasizam, kolektivna paranoja, institucionalna korpucija, društva kontrole i (ne)sloboda i (ne)moć pojedinca su čak i dominantan motiv serija: Black mirror, Bad banks, House of Cards, Homeland, Press, Newsroom, Mr. Robot, Atlanta, Bron Broen… Međutim, to ne znači da one svojim bogatstvom likova, uzbudljivošću radnje i inovativnim pripovedanjem zaostaju za drugim, možda manje angažovanim serijalima. Samo su ovo neki od pokušaja koji su preuzeli književno breme političkog zeitgeista na svoja leđa.
U domaćoj produkciji, treba pomenuti Novine, prva regionalna serija koju je Netflix uzeo u distribuciju, Senke nad Balkanom, odlična istorijska drama i najambiciozniji poduhvat kod nas, Jutro će promeniti sve, solidna urbana drama, pre svega emancipatorske tendencije i Žigosani u reketu, kvalitativno možda i najzaokruženiji serijal u post jugoslovenskom periodu.
Mora se pomenuti i specifičnost konzumacije modernih serija kroz takozvano bindžovanje – gledanje kompletne sezone serijala u cugu. Najpoznatije platforme, često, na dan premijere, za svoje pretplatnike, postave i sve nastavke jedne sezone. Naravno, ova tržišna caka VOD (video on demand) platformi, a ispitali su, odgovara dinamici savremenog potrošača, ali i ovako konzumirana serija, tokom jedne besane noći, kompleksnošću i bogatstvom osvaja svest publike željne dobre fikcije. Adiktivnost je posve drugi problem. Trenutno je velika rasprava u svetu da li bogatim VOD platformama dozvoliti festivalsko prikazivanje njihovih filmova na umetničkim A festivalima, jer iako je možda kvalitet tu, postavlja se pitanje uništavanja bioskopske distributivne mreže, ali to je neka druga tema.
Na kraju, ipak, ovo ne znači da je roman kao forma i medij mrtav ili prevaziđen, ali je svakako ozbiljno izazvan i, ja lično, verujem da se mora menjati, da se hrabrije mora otisnuti i istražiti nove horizonte tekstualnog pripovedanja kako bi pisana reč, tako neophodna a skrajnuta ovim zagušenjem, ipak pronašla svoje (opravdano) mesto među publikom. Nešto slično kao što je slikarstvo moralo da se ponovo dokaže i opravda nakon krize izazvanom pojavom fotografije.