sto godina
mama je verovala da će dočekati sto
to nije bila nada
to je bio plan
mama je imala plan za sve
i unuci
unuci koji idu na fakultet
to je bio deo plana
to je bio razlog
jedan od razloga
zašto se čuva prozor
zašto se kuva voda
zašto se pere i sprema i drži sve uredno
za unuke
za onaj dan
za sto godina
i evo nas
brat i ja
oko četrdesete pete
svaki na svom kraju dana
i nema žene
i nema deteta
i nema unuka
i nema mame
i tata ima još tri do pet leta
kažu lekari
plan se negde izgubio
ne znam gde
ne znam kada
živeli smo
mama nije dočekala šezdeset četiri
a čekala je sto
između šezdeset četiri i sto
bili su unuci i fakultet i mi
drugačiji
sa ženama i decom i planovima
sličnim njenom
tata zna
tata ne govori
ali zna
da neće dočekati unuke
tri do pet
i mi nemamo
ni ko da bude unuk
ni vremena možda
ni plana sigurno
i šta je to
šta se to desilo
nismo loši ljudi
brat i ja
nismo nesrećni ljudi
ali jesmo
na kraju grana
i grana se ne nastavlja
i mama je verovala da hoće
ponekad mislim
da ona to nije znala
da je negde znala
i da je zato imala plan
jer ko ima plan
ne misli na mogućnost
da plan ne uspe
pankreas nije bio u planu
ni metastaze
ni dva sina od četrdeset pet
bez dece
i ne znam što me više tišti
što je otišla
ili što nije videla
što je čekala da vidi
i neće videti
ili
što možda
mi nosimo tu istu veru
negde u kostima
kao što se nosi sve što je naše
i verujemo
i dalje verujemo
bez plana
bez unuka
bez sto godina
samo verujemo
jer smo Radovančevići
jer piše u prezimenu „radostan“
jer ptice pevaju
jer prozor stoji otvoren
dva prsta
i možda je to dovoljno
možda je ona znala
da je to dovoljno
i nije nam rekla
jer neke stvari
dete mora samo da shvati
meditacija
brat i ja meditiramo
ali ne kanonski
sedimo samo
svaki na svom kraju dana
i dišemo
i gledamo u ono što je ostalo
mama nikad nije meditirala
mama je radila
ruke u vodi
krpa po stolu
prozor otvoren dva prsta
svako jutro taj ritam
koji smo slušali a nismo znali da slušamo
mama je bila lekar
plućni
čitala je rentgenske snimke
celog života
gledala u tuđa pluća
znala je u tami folije
videti što drugi ne vide
senu na seni
ono što dolazi
i nije videla pankreas
niko nije video
pankreas ćuti
i mama je znala da čita
ali niko ne zna da čita tišinu
to nije na snimku
otišla je sa 63
63 je rečenica koja nije završena
63 je prozor koji je ostao otvoren
dva prsta
naučili smo da stojimo tamo gde nema odgovora
bez učitelja bez jastuka bez zvona
naučili smo od pankreasa
koji nije dao upozorenje
koji je rekao sad
i sad je bio sad
ona koja je čitala pluća
nije mogla da čita vlastito telo
niko ne može
to je ona znala bolje od svih
a mi dišemo
njena pluća
njen ritam
i ponekad između jednog i drugog udaha
na sekundu
budemo tu
kao ona pred snimkom
i onda prođe
i nastavimo da tražimo
scintigrafija
četrnaest godina nakon mame
tata je dobio rak
sedim u hodniku i čekam
kao što se sedi u hodnicima
kao što se čeka
naučio sam to ovde
na VMA
u hodniku koji miriše isto
uvek miriše isto
tata ne prima hemoterapiju
to je dobro kažu
to znači nešto
ne znam tačno šta znači
ali kažem dobro
i klimam
i pišem poruke bratu
scintigrafija kostiju
lepa reč za strašnu stvar
snimaju kosti iznutra
traže gde je stiglo
gde se smestilo
rak je kao loš stanar
ne pita
samo se useli
i menja raspored nameštaja
i ti živiš dalje
u istom stanu
ali nije isto
lekari kažu tri do pet godina
kažu to mirno
kao da čitaju red vožnje
tri do pet
i tata klima
i ja klimam
i svi klimamo
i niko ne kaže
da je to premalo
da je to opet premalo
mama je otišla za nekoliko nedelja
bez najave
pankreas nije dao red vožnje
tata ima red vožnje
i ne znam šta je teže
ne znati
ili znati
pratim ga po bolnicama
držim papire
pamtim pitanja koja treba postaviti
i ona koja ne treba
znam koji hodnici vode gde
znam koji aparat šta radi
postajem stručnjak za nešto
što ne želim da znam
mama je čitala snimke
celog života
sad ja čitam
ne znam da čitam
ali čitam
tatin hod ujutro
kako ustaje
koliko dugo treba
da stigne do kuhinje
brat i ja meditiramo
ali ne kanonski
sedimo svaki na svom kraju dana
i dišemo
i čekamo
i ne govorimo od tri do pet
ali mislimo od tri do pet
sve vreme mislimo
tata je čovek koji je ostao
nakon mame
četrnaest godina ostao
i čuvao nešto
ne znam ni sam šta
možda nas
možda sebe
možda samo taj prozor
koji je mama ostavljala otvoren
dva prsta
tri do pet godina
u jednom od tih dana
biću sin bez roditelja
to se zna
to je red vožnje
ali znanje nije zaštita
mama nas je naučila to
pankreas nas je naučio to
a sad kosti
i ja sedim u hodniku
i dišem
i čekam tatino ime
i kad izađe
uzmem papire
i kažemo idemo
i idemo
i to je sve što znamo
i to je dosta
za danas
red
postoji nešto
što se ne vidi dok postoji
roditelji su ispred tebe
u tom prirodnom nizu
kao oni koji stoje ispred tebe u redu
ne misliš na to
ali su tu
i dok su tu
ti si zaštićen
ne od smrti
nego od pogleda na nju
oni stoje između
i ti gledaš u njihova leđa
i to je dovoljno
i to je ceo život dovoljno
mama je otišla
ali tata je ostao
i red je bio tu
i nisam morao da mislim
o tome ko je sledeći
a sad
sad znam
tri do pet
i posle toga
nema više nikoga ispred mene
red se prazni
i ja izlazim na čelo
to je drugačije
to je potpuno drugačije
od tugovanja
od gubitka
od bola koji znam
ovo je hladno
ovo je geometrijsko
ovo je kao stati pred ogledalo
i videti ne sebe
nego perspektivu
onu koja ide do kraja
i kraj je vidljiv
nije blizu
ali je vidljiv
i više nema glava koje ga zaklanjaju
brat je tu
brat stoji pored mene
ali ne ispred
brat je u istom redu
i gledamo zajedno
u isto
i ne govorimo o tome
ali gledamo
čudno je biti odrasao čovek
i tek sad postati odrasao
tek sad
u ovom hodniku
s tatim papirom u ruci
tek sad shvatiti
da su me ceo život štitili
ne od bolesti ne od tuge
nego od ovog pogleda
od ove daljine
koja se odjednom vidi
jer su se maknuli
jedno otišla
drugo odlazi
i ostaje pogled
i ostaje red
i ja na čelu
ne plašim se smrti
bar ne na onaj način
ali se plašim ovog osećaja
da više nema bafera
da svaki moj bol
nema kud
nema više onih koji bi rekli
sine
samo sine
i da je to dovoljno
da bude dovoljno
sada sam ja
onaj koji ostaje
onaj koji drži papire
onaj koji čita snimke a ne zna da čita
onaj koji kaže
idemo
i ide
i jednog dana
neće biti ni to
i to je red
i to je prirodno
kažu da je to prirodno
možda jeste
ali je
prvi put u životu
potpuno
moje
