Njegovo odsustvo bilo je glasno. Tišina je svakog trenutka uporno ponavljala da nije tu. Otišaoje naglo i začuđujuće neupadljivo, odnevši sa sobom ono malo smisla iz moje stvarnosti.
Svet je izgledao kao kolaž nasumičnih stvari i pojava, naivno sklepanih da imitiraju život. Jedva da sam disao. Činilo mi se da će malo jači izdisaj oduvati drveće iz pejsaža. Hodao sam oprezno jer kuća u kojoj sam ostao nije delovala uverljivo. Pretvorila se u maketu od papira, preteći da će se srušiti ako načinim i jedan pogrešan potez.
Slabo sam jeo. Hrana je imala čudan ukus. Jagode su bile slane, meso je podsećalo na žvaku, a hleb se kao kreda trošio u ustima. Obroci su postali mučenje, pa sam ih često preskakao.
Sati nisu hteli da prođu. Vukli su se kao puževi ostavljajući ljigavi trag na mojoj duši. Noć je
donosila teror. Košmari su se iživljavali nad ostacima zdravog razuma. Društvo su mi pravile isključivo senke.
San i java su se lagano izmešali verovatno zato što sam i budan retko ustajao iz kreveta. Slušao sam kako se svađaju vetar i more. Nisam najbolje razumeo tu raspravu koja nikad ne prestaje, ali sam nalazio utehu i neprekidnom brbljanju elemenata. Govorio sam sebi da i kada svi nestanemo, to dvoje će ostati da jedno drugom prigovaraju zauvek.
Ili možda neće. Da li išta ostaje zauvek? Statistika je govorila ne. Svi odlaze jer promena je naša suština. Mi ne možemo da stojimo mirno. Moramo da se menjamo da bismo postojali. Čovek se menja, svet se menja, bog se menja.
Doviknuo sam to ludim naučnicima u Švajcarskoj kojima je za dlaku izmicalo da nađu tog famoznog boga. Govorili su da je suviše mali i rasipali su budućnost miliona gladnih u potrazi za nečim što nikada neće razumeti.
Moj glas nije uspeo da preleti okean i kontinent i poruči im: “Nikada nećete naći boga zato što će on postati nešto drugo čim ga uhvatite. Videli ste ga već bezbroj puta, ali se on promeni pre nego što shvatite da ga imate u šaci”!
Onda sam se dugo smejao sam sebi. Pa sam vikao još duže. Čemu sve te proklete promene? Mrzeo sam ljudsku prirodu, boga i sve dokaze u korist i sve dokaze protiv. Hteo sam samo da niko ne odlazi. Zašto svi samo ne mogu da ostanu tu gde jesu i nađu radost bez obzira što postoji nešto lepše što ih čeka?
Voleo bih da zaledim stvarnost, da je uhvatim u kavez i sačuvam od nesnosnih promena. Kada bi sve moglo da stane i da samo lagano i prijatno treperi zauvek. Neću da prihvatim te promene i zakone koji ih objašnjavaju. Ne zanima me da li dolaze od boga ili fizičara u laboratorijama u
Švajcarskoj.
Škljoc i trenutak je zarobljen, klik i promena je onemogućena. Počeo sam da fotografišem
grozote koju se me okruživale. Oblak je zauvek ostao dva centimetra od sunca. Kap rose se nikada neće osušiti na latici orhideje. Zaljubljeni par će se večno gledati u oči.
Jebi se, agentu promene ko god da si. Škljocaću i kliktaću i zarobiću trista billiona bilijardi momenata i neću im dati da se menjaju.
“Ali i fotografije blede, požute ili mora da im se menja format”, primetio je grom dok se spremao da zatutnji. “I ti si otišao iz nečijeg života, zar ne”, dodala je munja dok se svom silinom zabijala u okean. Prirodne sile su previše pametovale, a ja sam izgleda ozbiljno odlepio.
Oluja je počela bez uvertire. Raznela me na komade. Dok sam čekao da me nevreme satre, primetio sam dugačku, zelenu zmiju kako se podmuklo uvlači u kuću. Izronio sam iz bunila.
Nisam očekivao da će moj psihotični slom prekinuti neka mamba ili kobra. Jebi ga, nisam se razumeo u zmije. Skočio sam da je oteram, ali bilo je prekasno. Samouvereno je puzila kroz dnevnu sobu. Gledao sam unezverno oko sebe u nadi da ću naći nekakvo oružje za odbranu, ali nije bilo ničeg upotrebljivog.
Gledali smo se dugo nas dvoje. Niko nije hteo da napravi prvi korak. Ja sam se plašio, a zmiju je izgleda mrzelo. Bilo joj je udobno i rekao bih zanimljivo. Šta sam mogao da uradim? Možda je bilo najbolje da čekam da oluja prođe. Onda će gmizavac verovatno poželeti da se vrati u prirodu.
Kada sam najzad odlučio da je to najbezbedniji plan, zmija je krenula ka meni. Vrisnuo sam i poleteo u nazad. Kao da se nasmejala mojoj reakciji. Pomerala se polako i podmuklo, nekad jedva primetno. Kako se približavala, bila je sve veća.
Ustuknuo sam kao miš. Dlanovi i stopala su mi se znojili. Okliznuo bih se pri svakom koraku. Zmija mi je sužavala manevarski prostor. Koristila se mojom panikom da preuzme potpunu kontrolu. Šta je zapravo htela? Kuću? Mene? I jedno i drugo?
Okrenula se i ne žureći nestala je u nekoj rupi na zidu za koju nisam znao da postoji.
Razmišljao sam da pobegnem i ostavim joj gajbu, ali napolju je besnelo najveće nevreme koje sam ikad video.
Osvrtao sam se unezvereno oko sebe pokušavajući shvatim gde je otišla. Vešto se krila kao što je vešto pokazivala da je i dalje prisutna. Krajičkom oka uhvatio bih zeleni rep kako mazi naslon sofe. Čuo sam palacanje jezika i siktanje iz spavaće sobe. Smrad reptila najednom bi me zapahnuo iz kupatila.
Bez mnogo muke zmija je zaposela celu kuću. Kao da je mogla da bude na više mesta u isto
vreme. Počeo sam da sumnjam da mi čuje misli jer bi svaku moju ideju o mogućem izlazu iz ove situacije matirala jednim potezom.
Možda joj je zaista samo trebalo sklonište od oluje? Hteo sam da razmišljam kao krotitelj zmija. Probao sam da pregovaram. Objasnio sam da možemo zajedno da sačekamo da oluja prođe, ali da mora da mi obeća da neće da me napadne.
Promolila je glavu. Delovala je zainteresovano. Zavodljivo me gledala u oči dok sam joj pričao. Nije bilo neprijateljstva u njenom pogledu. Mogli smo da budemo drugari. Dok me strah napuštao, a lice se razvlačilo u osmeh olakšanja, zmija je pokazala zube. Video sam kapljice otrova kako svetlucaju. Bila mi je ispred nosa! Kako je prišla tako blizu? U sekundi sam shvatio da me je hipnotisala.
Izmakao sam za dlaku. Pao sam na leđa i krenuo da puzim unazad. Spremala se da ponovo kidiše. Jedino što sam uspeo da uradim je da dohvatim foto aparat i okinem joj blic u facu. Malo se zbunila, ali nije imala nameru da odustane. Ipak, dobio sam na vremenu. Odleteo sam u kuhinju i krenuo da tražim nešto oštro. Svi noževi su bili prekratki, a ona se približavala brža nego misao.
U očaju sam je isprskao nekim sredstvom za čišćenje. Ustuknula je ošamućena od mirisa
varikine, ali brzo se pribrala, dobacila mi kratak zastrašujući pogled i nestala. Na trenutak se sve smirilo.
Promenila je taktiku. Nije se više poigravala sa mnom. Sada je strpljivo čekala u zasedi. Nisam imao pojma da su zmije tako lukave.
Da li da ipak bežim i okušam sreću u oluji? Nešto mi je reklo da nema svrhe menjati jedan problem drugim, a i zelena kučka je počela da me nervira. Mislila je da može da dođe na moju teritoriju i jednostavno je preuzme. Više nisam bio spreman da činim ustupke uzurpatoru.
Krenuo sam da je tražim. Potera je bila opasna avantura sa neizvesnim ishodom. Zmija je bila iskusan progonitelj i još iskusniji begunac. Razmontirao sam celu kuću tražeći je. Prenerazio sam se kada sam shvatio da sve ovo vreme obitavam u replici tradicionalne japanske vile. Koji kreten bi napravio tako nešto hiljadama kilometara od Japana!?
Prevrnuo sam svaki pedalj te neprikladne građevine. Oprezno, ali hrabro, prskao sam varikinu svuda. Našao sam zelenog zlotvora u mrtvom uglu kuće. Bila je već poluotrovana izbeljivačem.
Zapanjilo me kako je u stvari mala, majušna, nebitna. Pogledao sam je u oči. Više nije imala snage da se bori. Nisam bio raspoložen za surovost. Prekratio sam joj muke jednim zamahom mesarskog noža.
Oluja se stišavala. Izneo sam telo i izložio ga na terasi kao upozorenje da ne gledam
blagonaklono na nezvane goste. Bilo mi je krivo što niko nije snimio moj veličanstveni okršaj sa zelenim zlotvorom. Nisam bio siguran kome bih ga pokazao. Gazdi? Da, verovatno bih njemu svoju hrabrost natrljao na nos. Onda bi mu se iskenjao na facu.
Spavao sam na plaži zato što je kuća smrdela na izbeljivač. Sutradan sam krenuo da sređujem bojno polje. Kada sam završio, sve je izgledalo potpuno drugačije. Osećao sam se prijatno u svom novom domu. Gorka praznina nije više buljila u mene. U slast sam pojeo pola frižidera i svaki zalogaj je bio preukusan.
Gledajući zvezde posle večere, pokušavao sam da rekonstruišem svaki detalj te olujne noći. Bila je potpuni poraz i ogroman trijumf. Jedna od najboljih noći u mom životu. Budućnost je počela da me raduje.
Dušan Pavlović, Odrastanje, No Rules, Beograd, 2024.