PRIOBALSKA BASNA
Pamćenje veruje pre nego što se svest seća. Veruje duže nego što se seća, duže čak nego što se svest interesuje.
William Faulkner
ISTINITA VERZIJA
Gledano spreda, s naše strane Tiše, vidi se tek šalukatra na tavanskom prozoru i modrina zabata oivičenog oštrim uglom krova. Prizemlje zaklanjaju dve guste krošnje. Pod stablima se ocrtava linija zemljanog puta; niže nje je prilaz molu, urastao u trsku i šaš. Petnaest metara udesno miruje crna silueta bandere. Iznad su zvezde. Najveći deo prizora zauzimaju u stvari te zvezde, raspoređene po tami koja je odozdo isprobadana razbokorelom trskom i izvijenim granama drveća. Za pojasom trske i drveća, što deli vodu od zvezda, jedino je moguće zamisliti nepregaziva polja dozrelih kukuruza koja se prostiru k levoj i desnoj ivici prizora i u dubinu. I bolje je što je tako.
Gledano straga, međutim, odavde gde su moje oči, vidi se više. Uz bočni zid kuće parkiran je stari motocikl. Dva pravouganika, jedan zdepast, drugi izdužen, tamniji su od zadnje fasade. Zdepasti pravougaonik je prozor koji reflektuje neku zagubljenu, mlitavu, gotovo sasvim potrošenu svetlost. Onaj drugi su vrata. Na terasi ispred njih, ispresecani uskim vertikalama dasaka koje tvore ogradu, naziru se obrisi saksija i jedna stolica. Jednoobrazne vertikale nakratko se prekidaju na desnom kraju. Nekoliko stepenika spušta se odatle ka travnjaku. Dole, između poslednjeg stepenika i mesta gde ja stojim, prostor je zadnjeg dvorišta. Vazduh je nepomičan, senke ukočene. Stablo oraha, posađeno kako bi pravilo hlad, najveće je telo koje ispunjava taj prostor. Travnjak počinje dalje od noćne sene drveta i mestimično je zasut nekakvim predmetima koje uglavnom nije moguće razaznati. Među njima se propinje veliki sto. Pročelje stola nadvisuje po jednu klupu bez naslona sa svake strane. Na desnoj su uspravljene siluete flaša, na levoj nema ničega. Gore, na površini stola, nalazi se ljudsko telo, položeno na leđa. Iz ove perspektive dominiraju đonovi, uokvireni mora biti čakširama, platnom nekim. S terase, pa pored oraha, razmotan je gajtan. To prema čemu on vodi mogla bi biti gajba. Pivska gajba. Na nju je postavljena druga, a na ovu televizor. Televizor je uključen. Iz stakla isijava beli šum. Komarci i noćni leptiri zaleću se u njegovo bleštavilo, udaraju ga, odbijaju se, stropoštavaju i nestaju u mraku, odakle nedvojbeno pripremaju novi nasrtaj. Ili su mrtvi. Na dva metra ispred televizora nalazi se druga stolica, u njenoj blizini još je flaša. Jedne su uspravljene, druge položene po ne baš održavanom travnjaku. U stolici je zavaljeno drugo nepomično ljudsko telo i boje svega su: modra, tamnosiva, purpurna, teget, indigoplava, zagasitoljubičasta i crna. Vidljivost predmeta naglo se smanjuje s udaljavanjem od TV prijemnika. Mlaka tama se kruni i izjeda svaku od boja, te već na koji metar od ekrana sve one bivaju rastvorene, ugašene, eliminisane. Uskoro, ipak, geleri svetlosti lansirani iz nevidljivog ponora negde pod donjim rubom neba počeće da zasićuju prizor; isprva možebiti bestelesni, fantazmagorični, ali nedugo potom već oštri i prodorni i neporecivi – minijaturni, no svejedno neporecivi – a onda sve kabastiji, sve gušći, sve otežaliji i silovitiji i razorniji.
Noć je pred porazom; čuje se to u kreštanju zrikavaca, oseti u oglašavanju mnogih insekata, dok ravnomerni šum televizora koji je ostao bez signala traje, uporno traje, a pozadinu svega potresaju kontrakcije kojima krv biva upumpana u moje arterije (ti potresi nalikuju ponavljanim aluzijama na neki tabu, ili proganjajućim udarima kakvog tromog, jezovitog metronoma).
ZEČJA VERZIJA
Ne znam stvarno. Ništa ja nisam video. Gledao sam svoja posla. Kao i uvek. Verovatno zato i nisam ništa video. Mene se te stvari ne tiču. Žao mi je, stvarno bih vam pomogao, ali ne znam kako.
BANATSKA VERZIJA
Znala sam. Znala sam, tačno, da će to da se desi. Ne to, al nešto. Bog nek mi oprosti, al jesam.
Znala sam jer su, kako da vam kažem, znala sam jer su mu se… jer su mu se promenule oči. Promenule se. Kako, numem da vam objasnim, al jesu. Iste više bile nisu, prosto tako. Nisu više… nisu više bile… ko naše; dal me razumete? I ja sam to vidla, jer se to vidi. Ne znam kako, al se vidi. Sve unjima nešto ko da je drkćalo, kodas nešto unjima treslo. Sve više su te njegove lepe oči, Bož me prosti, ličile na njiove. I kanda sve više i više. Đavo će ga znati otkud; i kako. A njiove oči, nemoj pogrešno da me razumete, al njiove oči…drukčije je to… Drukčije. Zato što gledaju drukčije i zato što gledaju drugo. I zato one nisu ko vaše, na primer, il ko moje… pozna se to… Take ko vaše il moje, nji još jedino ima narod s mora, jer i oni ko i mi pilje u vascelo otvoreno nebo, od kraja do kraja, od jednog ćoška do drugog. U čitavo Božje nebo piljimo. I onda vidimo pod njim – dal kuruze, dal talase – kako već ko. Što su za nas polja kuruza, za nji s mora debele su pučine. Al i jedni i drugi rađamo se i mremo piljeći u otvoreno nebo, pa nam oči piju prostor. Širok prostor. Gledaju prostranstva i piju ga.
Dok oni s brda i otuda… …oni i’ nemaju. Ni neba ni prostora. I prema tome, kako da gledaju? Nikako. I ondak ni po čuda da su im oči drukčije. Uspaniče se – tačno ko da se uspaniče, primeti se to. Drhte. Njiove oči drhte, tresu se. Jer to što one gledaju, to nije nebo. To su parčad neba… komadići… uklješteni među padinama i strminama, i jelama i stenama i gudurama; da Bog sačuva. Pa im je otud i nebo u zenicama zgužvano, nego kako će?… čak je i nebo u njiovim očima skučeno, zgnječeno, a sami, ipak, nemaju čim tu muku da vide, jer ne vidi se to u ogledalu, kad u ogledalu te iste oči u kojima je nebo zgužvano gledaju u sebe. I onda normalno da oni to ne mogu ni videt ni razumet. Al mi, vidimo. Mi vidimo njiove oči, pa zato znamo, nego posle čovek mora da pazi šta će da rekne da ne ispadne ovakav i onakav, a naročito sad otkad su opet gore ovi njiovi. Al nećete me vi pogrešno shvatit, ništa ja ni protiv koga nemam, sam govorim kako jeste. Te njiove oči se bekelje. Bekelje i tačno gledaju nešto drugo. Ne vide one prostor, ne vide nebo – kad je ono tamo zaklonjeno; tačno nešto drugo vide. Ni vam je to ni prostor, ni nebo, neg je nešto – skučeno. A mi ustvari i ne možemo znati šta je. Jer otkud bi? Druge su to oči, drukčije, pa vide drukčije, u očin, i uvek drhte, ko da nešto iščekuju, a da i ne znaju da neko zlo iščekuju. I velim, nećete me nakrivo čuti, al kog andraka one mogu da donesu? Samo muku, i ništa dobro… Nećete me nakrivo čuti, al tako bude.
Kad sam ga poslednji put vidla? U martu, jeste, negde krajem marta, biće. Ima da čujete svakakve priče, sigurno, čućete, ako već i niste, znate kakav je narod i kolko laje, pogotovo ondud iza silosa, a i ja to znam bolje neg iko, al na časnu reč nisam ga vidla još tamo od marta. U zadnje vreme, kanda pre još neg što je upeklo, orcao dole na Tiši, tako su pričali. Ja nit sam onuda išla, nit sam ga zvala, pravo da vam kažem; a narod ko narod, svašta laje i čantra. Pričali da je tero sve koji su dolazili, i da jedino nije tero onog Amerikaneza. Jeste, njega. Dal je tako il nije, otkud mož znati, al da mi je teško da poverujem – nije. Sve što sam ja znala, to je da će se nešto desiti, jer to sam davno vidla. Ne znam kad, al davno. Nisam mogla da pogodim na kakvo će zlo na kraju sve izaći, ni da, Bož me prosti, zamislim ovu strahotu, al na časnu reč, nešto sam vidla. Nije bilo tolkih prilika, retko sam mogla da mu gledam uoči, retko sam smela, al vidla jesam, kad su se na kraju zagasile da bi sevnule… drukčije. Drukčije. Kanda ko njiove. Kanda ko kod oni zbrda il kod oni iz veliki gradova, otac ih prokarto, isti đavo. I jedni i drugi žive pod zatvorenim nebom, priklještenim dal soliterima i terasama, dal brdima i planinama – i kako onda oči koje gledaju u takvu muku i uncutariju od neba na kraju neće postati iste, sve iste, sve jedne drugima jednake onako… drhtave… onake…
Vidla sam, i zato sam znala. I samo bi volela da mogu da znam kako i radi čega se sve ovako desilo, i dal je moralo da se desi, al džaba…
KUJINA VERZIJA
Ne znam koliko je bilo sati. Išla sam od kuće do kuće. Bila sam gladna. Videla sam da se kod njih u dvorištu nešto dešavalo. Videla sam neki metež. Videla sam ljudske noge i ljudska tela. A gde su ljudi, ima i hrane. Zato sam došla. Ali jela nisam ništa. Jer gde su ljudi, obično je i nevolja. Oterali me. Gađali me flašama, zastrašili urlanjem. Urlali su kao zveri. Obojica. Uplašila sam se i otišla dalje. Njuškala sam okolo, nadala se da ću naići na neke pitomije ljude, ili barem na otpatke kraj neke druge kuće. Bila sam gladna. To je sve što znam i sve je bilo tako kako kažem. Proverite. Pitajte druge životinje. Koga hoćete, osim mačaka. Mačke uvek lažu. Čak i kad nema razloga. Mačke su vam proklete patološkelažovčine. To što one rade je nastranost. Ali pitajte bilo koga drugog. Poljske miševe, vrapce, bube – bilo koga, osim mačaka. Mačke su lažljivi, podmukli ološ.
OTAŠEVIĆĆEVA VERZIJA
Dabome. Rekao sam vam već: bilo je jutro. Ne znam tačno, nisam gledao na sat. Oko deset. Vraćao sam se odozgo s rukavca, s pecanja. Prolazio sam tuda, javio se, pozvali me da sednem. Nasuli mi rakiju. Ja popio jednu, oni po nekoliko. Posle ja još jednu-dve, a oni još po nekoliko. I onda još po nekoliko. Tukli su po kajsiji od jutra, a kad su ispraznili flašu, prešli na pivo. Tog drugog, Peru, juče sam prvi put video. Kad sam seo za baštenski sto, ćutao je. On je uglavnom ćutao, barem na početku. Kao i ja. Zna se ko je vodio glavnu reč. Tako je bilo i sad; barem u početku. I kazao mi je baš dobro da si naišao. Rekao mi je da se debeli zove Pera. Rekao je da je Pera živeo u Americi i da je projektovao teretne brodove. On ti je pisac, nastavio je. (U tom času ga je debeli zasekao pogledom, onako iskosa, jednim silovitim pogledom, razornim i obeznanjenim i obeznanjujućim; ništa nije izustio, samo su mu blesnule oči, a ja sam svejedno u tom času već znao sve; zaista sam znao sve, ono što se može znati i mnogo od onog što se ne može, no trajalo je prekratko, tek delić sekunde, možda ni toliko. I delić delića sekunde je prošao i onda više ništa nisam znao, osim da nema toga što bi ova dva manijaka na putu u pijanstvo moglo zaustaviti, i da će sve što mi ispričaju ostati nerazumljivo i besmisleno, zauvek, meni ili bilo kome drugom, pošto mi je bilo jasno kako nema nade, kako sadržaj i značenje tih pogleda, koje bi jedan od njih katkad uputio onom drugom, moraju zauvek ostati nedokučivi, moraju večno ostati van domašaja ostalih ljudskih bića.) Zatim je rekao nešto što se nadovezivalo na razgovor koji su vodili pre nego što sam im se pridružio. Bilo je jutro, ali već su bili u pola nečega. Pravo ako ćemo, delovalo je kao da su oduvek bili u pola nekakve monumentalne rasprave. Izgledali su kao da nisu spavali vekovima. Činilo mi se da bih, krenuvši po tragu njihovih digresija, na kraju stigao do početka vremena i da se odatle po svoj prilici nikada ne bih iskobeljao. No pošto nisam mogao da razlučim o čemu su to zapodenuli divan pre nego što su me pozvali da nazdravimo (za živote živih, tako su rekli), nije bilo načina da ih pratim. Nutkali su me pićem. Hranom nisu. Hrane nije bilo.
Zaista ne razumem zašto opet na tome insistirate. Nije valjda da u ovom času nema važnije stvari od te papazjanije za koju su tvrdili da će postati knjiga? Ako je tako, prijatelji, nećete vi daleko stići. Izvinjavam se. Dabome, u pravu ste, nije moje da se mešam. Dabome. Kao što rekoh, mleli su mnogo i zbrkano. Svako malo sam tražio da mi ponavljaju i objašnjavaju, ali pošteno govoreći, nije od toga bilo neke vajde. Postavljao sam pitanja, no njihovi zapetljani odgovori uglavnom nisu imali veze s onim što sam nastojao da razumem. Ti odgovori, ukratko, zvučali su sumanuto. Teško da su oni mogli pomoći bilo kome, i ma u vezi sa čim. Kako to – pišete, u množini, pitao sam ih, a oni su odvraćali: lepo, pišemo zajedno. Insistirali su da se može pisati udvoje i pobrajali druge, navodno uspešne primere. Imena koja su deklamovali komotno su mogla biti izmišljena. Bila su mi nepoznata i nisam ih zapamtio.
Ima da bude mali monstrum, nakupili smo materijala za dva toma, pohvalio se, i još uvek ga nismo iscrpli. Pera je dobacio da će ga verovatno biti i za treći. I nije prazna priča, kazali su, nije prazna priča, tu su dokumenti! Tako su rekli. Gde, pitao sam ih; tu, kod nas, u našem posedu, uzvratili su mi, a po načinu na koji su to učinili bilo mi je jasno da nema svrhe da se raspitujem i čačkam dalje, i na tome se ta stvar završila.
Vi dobro znate da sam ja ovde vrlo lokalan – krajnje sam lokalan, što se kaže, ovde na Tiši, i da sad pođemo pedeset kilometara, na sever ili nizvodno, ne bismo naišli na iole lokalnu dušu s kojom ja nisam do zore bistrio kazivanja i legende – pa ipak, ni za jedan delić od onoga o čemu su pričali nikad ranije nisam čuo. Ja, bogami, nisam, a niste, da se ne lažemo, ni vi, jer me inače ne biste terali da ovo ponavljam. Dabome.
Ali koliko god zbrkane, nesuvisle ili bezumne te njihove priče bile, nijednog sekunda nisam posumnjao da su ozbiljni. U izvesnom smislu. Na svoj način. Delovali su tako. Valjda. Uslovno rečeno. Mada, šta uopšte znači to biti ozbiljan? Ne zaista, šta to znači? Jel to dobro? Ili je loše? Ko treba da bude ozbiljan? I kada? Ko i kada? I dokle? I kako da čovek zna da je neko ozbiljan? I kako, na kraju krajeva, da bude siguran da se ne vara kad za sebe misli da je ozbiljan? Može li iko po tom pitanju sebi da veruje? Kako čovek, pa sve i čovek u mojim godinama, da bude siguran da prosto nije slep za svoju rođenu neozbiljnost i zajebanciju? Izvinjavam se. Evo, ja sam sad ozbiljan, barem mislim da jesam, izuzev ukoliko sam slep za sopstvenu, da izvinete još jednom, zajebanciju (ne morate to u zapisnik); a ne verujem, i niko me ubediti neće, da sam slep za takve stvari. Ali da li je pametno što sam ozbiljan i kako da znam je li dobro? Šta ako nije? Šta ako to uopšte nije dobro? Ko to može da zna? Gde živi taj što može da zna ove stvari? Imate broj njegovog mobilnog? Evo, uostalom, recite i sami – vi ste odgovorni ljudi. Budite pošteni, pa kažite da nisam u pravu… Znači, da zaključimo, poenta je da biti ozbiljan možda uopšte nije dobro, ali šta da radimo, majku mu, i koga da pitamo, i kako to da znamo? Kako, zaboga, mi to da znamo?
Dogovoreno, ići ću redom, iako, dabome, toga ima toliko da ću samo gledati da se držim suštine: pošto mi nasuše prvu, tražili su da se obavežem da ću jezik držati za zubima. Zahtevali su da obećam da o njihovoj priči nikome ni reči neću kazati. Dabome. Pojma nemam zašto su na tome insistirali. Ne verujem da postoji iko koga bi, da se nije desilo to što se na kraju desilo, bilo koji deo tog džumbusa mogao da interesuje. U svakom slučaju, pristao sam. Stoga je, striktno uzev, ovo što sada činim gaženje sopstvene reči. Ne, ma ne, naravno da nisam video nikakve dokumente – ama, ja sam svratio na piće posle pecanja i malo se zadržao, to je sve. Jedini papiri koje su mi pokazali bili su ispunjeni nekakvim njihovim beleškama, škrabotinama koje nisam ni zagledao. Stoji, sve to što govorite stoji, nema zbora: čitava stvar uistinu zvuči kao nebulozna lakrdija. Dabome. No ipak, to tako zvuči sada i ovde. Ali, kako da vam kažem, tamo je bilo drugačije. Bila je vrućina… i rakija… mada, nije ni do toga, nije u rakiji stvar. Ne znam, ne bih to znao da van objasnim. Ne može čovek sve da objasni. Osim ako nije budala. A ljudima poput vas vreme je dragoceno i sigurno ga u ovom trenutku ne biste trošili na budalu, zar ne? Kažem, ne mogu to da objasnim, ali tamo, juče, sve je bilo drugačije, verujte. Kako? Rekao sam već, ali ponoviću: bilo je sumanuto. Definitivno je bilo sumanuto – sumanuto i zabavno. I pride još i sasvim ozbiljno. Da, sumanuto, zabavno i ozbiljno. Eto.
U redu, da se vratimo na priču: prema tim njihovim fantomskim dokumentima, dakle, grupa muškaraca odlazi da uspostavi nekakav oblik komune, čega li, na izvesnoj adi na Tiši. To je početna postavka. Kazali su i godinu kad se sve dešava. Hiljadu osamsto i neka, otkud sam mogao da upamtim? Ne znam, zaista ne mogu da se setim, ne prisiljavajte me da izmišljam, lažne preciznosti radi. Dobro, vaša stvar; ako baš moram da pogađam, recimo da je u pitanju osamsto šezdeset i neka, ili možda beše malo kasnije, možda osamsto sedamdeset neka – zaista ne mogu da tvrdim. Koliko ljudi? U početku svega nekolicina. Pomenuli su možda pet-šest imena. Sva muška. Dabome. Sećam se Vojislava Despotovića Drevnog i Ilariona Ruvarca. Ostali nemaju ulice, ili bar ja ne znam za ulice s njihovim imenima. Bilo kako bilo, ta se družina iskrcava na nekakvu tišansku adu, zvanu Kartaroška ada – u nameri da na njoj uspostavi „pravedno upravljanu oblast” i organizuje „život višeg reda”. Tim rečima. Tačno tako su rekli. Toga se još kako sećam, dabome. Otkud, kako bih ja mogao da znam šta to znači? Naravno, naravno da sam pitao da mi objasne, ali nikakve od toga vajde nije bilo. I onda, zamislimo: šačica živopisnih pustolova, sve jedan uvrnutiji od drugog, a sve ljudi od slova, filozofi praktičari i mistici-banditi (među njima i jedan ili dvojica potomaka prekih štaparskih gusara, onih što su lovili Švabe kad ovi najednom, sred osamnaestog veka, nagrnuše niz Dunah; niže Bezdna duže vreme beše opaka fešta). Zadrti učenjaci odlučuju da naglavačke izvrnu svoje živote. Povlače se usred rasplamsalih rasprava, žučnih i ushićujućih, velikodušnih jednako kao i onih pakosnih, naprečac okončavaju sve svoje prepiske i otkazuju porudžbine knjiga. Došlo je, napokon, „doba spoznaje”, kucnuo čas da svaki od njih izvidi i na svojoj koži proveri ima li života pošto se pokopa ugled uzvišenog piskarala.
Na obali Tiše ritualno se zavetuju. Skromnost odbacuju kao najvulgarniji, najprefriganiji oblik gordosti i samoljublja: sve će, što stoji na dve noge i zbori jezikom ljudskim, biti protreseno iznutra kad njihove zamisli ožive i kada „veliko preobraženje” uzme maha. Reč je pala i pet-šest vesala sad, gonjenih rešenošću koja nadomešćuje svaku neumešnost, paraju ustajali, polenom zasićeni vazduh, paraju i utrobu obamrle reke, a svega koji minut kasnije tovari odeće i knjiga, zalihe hrane i nešto ručnog oružja, prelaze iz dlana u dlan i istovaraju se na muljeviti, vlažni pesak.
Narednog jutra otpočinje se s krčenjem iđirota, šaši i rogoza na istočnoj obali. Rastinje koje obavija samu plažu ostaće netaknuto. Ono će služiti kao prirodni zaklon i štititi u tajnosti ustanovljenu koloniju od pogleda s kopna. U njegovoj će zaleđini biti podignute kolibe, na čistini među njima biće založena vatra. Kraj nje će odmah početi da se kuju planovi. Kakvi planovi? Nije baš jasno. Ofanzivni valjda, koliko sam uspeo da razumem, čini se da su to u osnovi bili planovi ofanzivnog karaktera. Dabome. Nakon organizovanja života na samom ostrvu, izgleda da je ideja bila da se postepeno krene u agitovanje po okolnim selima, ne bi li se pripremio teren za ekspanziju i postepeno zaposedanje kopna na obalama Tiše.
Prenagljeno? Ta razume se, bogamu, premda ni vi ni ja ne znamo kako je tačno moglo izgledati to tamo. Beslovesno? Koliko i sve ostalo što su mi ova dvojica juče ispričala.
U svakom slučaju, ideja je da se na osvojenom („oslobođenom“) kopnu, korak po korak, započne s uspostavljanjem nekakve prelazne „artističke uprave”, ili tako nečega. Drugim rečima, zauzeta potiška sela biće transformisana u komune koje neće biti „nit varoši a niti ne sela” – „nit varoši a niti ne sela”, tako su rekli, i toga se vrlo dobro sećam – već nekakve zajednice čije će se stanovništvo postepeno, ali u razumnom roku i bez nepotrebnog odugovlačenja, „mahnuti zemlje i svake stoke i uspraviti pogled naviše”.
Šta znači „uspraviti pogled naviše”? Na osnovu dokumenata, teško je reći, kazali su mi. Jasno je, međutim, jedno: hoće da se šire, hoće da osvajaju, hoće još! Ona dva nesretnika juče su to drugačije sročila, ali ja vama nemam razloga da uvijam: plan je da kolonisti hoće još.
Pridobijeno stanovništvo treba okretati protiv svake zemaljske vlasti, i samu ideju vlasti neophodno je nepovratno iskoreniti, dabome, a pošto je golemo istorijsko iskustvo pokazalo da takvi poduhvati nažalost bivaju ili krajnje neučinkoviti ili u najboljem slučaju vremenski ograničeni, jedina šansa ležala je u onome što se – za njih u narednom, a za nas u prošlom veku – nazivalo ideološkom pripremom: širiti znanja i saznanja o poslednjim dostignućima u brojnim i razgranatim oblastima uma i duha – to im valjda beše zamisao.
Radi njenog ostvarenja, trebalo je postarati se o dve ključne prepreke. Kako, najpre, svu tu silu uvida, kako sva ta kritična, sudbonosna otkrića i saznanja, koja su se u turbulentnom devetnaestom veku umnožavala munjevitom, nezapamćenom brzinom, objediniti u celovit i delotvoran sistem? I potom – no ništa manje važno – kako takav sistem učiniti prijemčivim mnoštvu koje je, valja to priznati, lišeno razumevanja ma koje osim najprizemnijih svakodnevnih stvari? Jesu li me u svom pijanstvu zavitlavali, ili su dokumenti njih zavitlavali, ili nikakvih dokumenata nikad nije ni bilo, ili pak verodostojni dokumenti zbilja postoje i u njima je zabeleženo sve tačno onako kako su mi ova dvojica ispričala – ni vi ni ja nemamo načina da saznamo. Delovali su ozbiljno, sumanuto ali ništa manje ozbiljno, a oblasti koje su pominjali bile su brojne i najblaže rečeno živopisne. Kazali su kako se insistiralo na poeziji i na antičkom teatru, ali i na doktrini meteža, te lirskom pristupu astronomiji, a zatim i na prvim zamecima nečega što će mnogo kasnije (u dvadesetom veku) postati apstraktno vajarstvo. Nisu zanemarivane ni različite grane matematike – od teorije brojeva i kombinatorike, preko teorije kalkulusa i proto-mereologije, pa sve do u ono vreme nemilosrdno osporavane ekspresionističke algebre. Sećam se da je Pera posebno naglasio kako su pažljivo iščitavani Bolzanovi Paradoks beskonačnog i Teorija nauke, i kako su podrobno razmatrane epistemološke konsekvence ovih tada još nedovoljno shvaćenih dela. Pobrojali su mi, dabome, još mnogo tih disciplina koje su na ostrvu izučavane, ali ovo je manje-više sve čega sam u stanju da se setim.
Prema dokumentima, odnosno prema onome što su ova dvojica tvrdila da piše u dokumentima, u tom početnom periodu na ostrvu nije postojala ni najmanja sumnja u ostvarivost zaveta i konačni uspeh. Raspravljalo se danju i noću, ulagani su natčovečanski napori, svako je sa svoje strane pokušavao da obrati pažnju ostalih na ono što je upravo njemu ponajviše priraslo srcu; i svi su bili u potpunosti predani umovanju i osmišljavanju rešenja – načelnih, ali što je još važnije i praktičnih – kojima će one dve krupne prepreke biti uklonjene sa staze koja je vodila k „životu višeg reda”. Vreme je prolazilo – da nije bilo tako, ne bih vam ja sve ovo sad pričao, jer ne bih, pre svega, ni uspeo da dođem na ovaj svet – a planovi družine umnožavali su se i usložnjavali i postajali sve nejasniji i gubili su na uverljivosti. Vreme je prolazilo – jer da tako nije bilo, ni vi sad ne biste mene slušali, pošto ni sami ne biste ugledali svetlost dana – a planovi su smenjivali jedni druge, ali su na kraju uvek ostajali samo planovi.
Prođe godina dana, prođe i dobar komad druge, a na ostrvu su i dalje plamtele rasprave. Teoretisalo se i maštalo. Prehranjivalo se i nastojalo da život u zajednici i dalje bude u skladu s težnjama svih njenih članova. Povremena iskrcavanja na kopno i upadi na okolne salaše bili su najveći podvizi komunara, a kratkoročna opskrba životnim namirnicama jedini opipljiv plod kojim bi ti pohodi urodili.
Koncem druge godine, konačno je sazrela svest da tako dalje ne ide i da je neophodan zaokret. Period koji je usledio bio je mučan, dabome. Suočavanja s neveselom stvarnošću i preispitivanja. Svake večeri jedan od članova družine pogledao bi svoju braću okupljenu oko vatre i iznosio pred njih ono što mu je ležalo na duši. Kad je i poslednji rekao svoje, a beše to Despotović Drevni (dabome), usledile su tri noći u kojima su iznošeni raznorodni predlozi, sučeljavana mišljenja i razmatrane svakakve mogućnosti. Za sve te tri žestoke noći niko nije izgovorio reč poraz niti reč neuspeh, ali četvrtog se jutra odustalo od doktrine teritorijalnog ekspanzionizma. Druge nije bilo.
I kako to obično biva, kad svest istinski nameračenih na osvajanja priklešti neka od te dve reči, pa makar i neizgovorena, poseže se ili za nekim oblikom samoubilačke akcije ili za diplomatskom inicijativom. Budući da družini duh još uvek ne beše slomljen, odlučeno je da se sve raspoložive snage preusmere na prepredenu taktičku bitku perima, čiji je krajnji domet trebalo da bude zvanično međunarodno priznanje suvereniteta Kartaroške ade. Da li sam ozbiljan? Dabome da jesam, hvala na pitanju, a jesu li oni juče bili, bojim se da je kasno da bi se saznalo. No istina je da su mi svašta nadrobili, a pored toga treba imati u vidu i da smo s pričom dobrano poodmakli, te da se već neko vreme nalazimo u onoj sumnjivoj fazi čiji status i narav, sad kad trezveno razmislim, ni meni nisu jasni: pošteno govoreći, nisam u stanju da razlučim do koje se tačke njihova priča zasnivala na prepričavanju navodnih dokumenata, a kad je počelo ono što je trebalo da bude buduća „literatura”. I tu sad pomoći nema. Kao što i sami znate, mnogo čega od onog što je postojalo juče, danas više nema. Malo sam i popio, uz to, uvukli su me, uzeli me pod svoje, urlali, govorili zbrkano, zarakijano i mnogo, uskakali jedan drugom u reč, ispravljali se međusobno, prepirali se, krkljali, šištali, počinjali s objašnjenjima koja nikad neće dovršiti, upadali u digresije čiji smisao nisam uspevao da dokučim, neprestano me prekidali i strovaljivali sve dublje i dublje u vrtlog te sumanute priče. Desilo se to postepeno i ne znam kako smo od tobože dokumentovanog i pečatiranog stigli do nesumnjivih izmišljotina (ozbiljnih i sumanutih i bezočnih izmišljotina). Osim toga, juče sve to i nije bilo važno, dabome. Juče sam samo slušao, a sad je sve ionako gotovo.
Da se vratim na stvar: epistolarno lobiranje u Beču i Pešti (veze iz studentskih dana) i u Moskvi (egzotične, progresivne pravoslavno-mističke veze), te jalovo odašiljanje pošte u Prag i Carigrad ne pomera stvar ni za korak. Inicijativa, uprkos svemu, ne posustaje. Količina elana koju je ovakva vrsta ljudi u stanju da proizvede kada se, udružena u zajedničkom cilju, nađe na jednom mestu, snaga entuzijazma, odlučnosti i izdržljivosti koju su ovi ljudi u stanju da rasplamsaju jedni u drugima, ne može da se meri ni s njihovim obrazovanjem ni mudrošću, niti s bilo čim drugim što bi ma ko od njih u životu mogao steći. Vatra o kojoj je ovde reč, istini za volju, retko se kad otme kontroli i premetne u požar koji zahvati gradove i zemlje – no treba ipak znati da je potreban naročit splet drastičnih događaja i vanrednih okolnosti kako bi se ona potpuno utulila. Dugačka pisma adresirana na brojne utopističke kolonije po Americi sastavljaju s osobitim ushićenjem. (I sama reč Amerika, u žargonu Kartarošađana, u sebi je sažimala toliko toga. Bila je svečana, baš kao i „život višeg reda”, baš kao i „inkubacija”.) I na mnogobrojne se druge adrese takođe šalju poslanice i povelje. Na kovertama su isprva ispisana znamenita imena. Među njima su i neki od najvećih i najuglednijih umova onog doba (da ne licitiramo). Docnije se piše na sve strane – i levo i desno, dabome – osobama od ugleda i pozicije, ali sve češće i onima koji ni sebi ne mogu pomoći. No pošta je, u ono vreme, spora i nimalo pouzdana. Odgovori uglavnom izostaju, a kad ne izostanu, saopštavaju nemoć, nerazumevanje, obećanja bez pokrića, ispraznu kurtoaziju, dokono cepidlačenje, jalovo odobravanje, izlišne savete, upućivanja na druge adrese, pokatkad čak i cinične dosetke, besramna propitivanja motiva i manje ili više prikrivenu sumnjičavost, a zapravo prekor.
I kako već biva, kad preduzeće ne napreduje – preduzeće nazaduje, a tenzije tad postaju pitanje časa. Nesporazumi se neminovno umnožavaju, ali što je još gore, za sobom ostavljaju osećaj da iza njih postoji još nešto (nešto prećutano). Razmimoilaženja prerastaju u podlosti. Beznadežnost sučeljavanja prikrivena je njihovom žestinom. Previranja u koloniji, koja se u međuvremenu uvećala i koja sad broji nekih dvadesetak duša oba pola, troše i otupljuju čak i one koji iz njih izlaze kao privremeni pobednici. Dabome. Dani postaju sumorni, ispunjeni ostrašćenim sukobima i trzavicama u kojima postepeno ponovo počinju da preovlađuju termini iz vojnog žargona, izuzev što ovog puta među njima nema osvajačkih glagola u futuru. Njih više nema ni u kondicionalu. Izazovi unutrašnjeg uređenja – organizovanja svakodnevice u skladu s načelima „života višeg reda” – takođe padaju u drugi plan. A vreme nastavlja da prolazi. I glasovi se raznose sve dalje. Iluzije u vezi s tajnošću poduhvata postale su prošlost. Populacija kolonije se uvećava, a s njom se uvećava i strepnja. Čas tek što nije kucnuo. Vlasti će konačno nešto preduzeti. Napokon će reći dosta. Obračun k. und k. monarhije s Kartarošađanima više je, daleko je više, od zle slutnje. U hladnim noćima kraj vode, neminovnost pritišće duh. Na zapadnoj obali podignuta je osmatračnica. Da se nadzire i čuva. Da se bude budan i na oprezu. Da se iščekuje i bdi. Ali radi čega; radi čega?
Zaveta radi? Namere da se odatle, da se upravo s Kartaroške ade, pođe u avanturu koja će biti okončana uspostavljanjem famoznog „života višeg reda” – najpre na čitavom kontinentu, a potom i po čitavom šaru zemaljskom? Koliko god to bilo teško priznati, u pothvat više niko nije verovao. Onda, čega radi? Kakvog skrivenog blaga u špilji? Jok! Nisu ga oni imali. Niko nije pomenuo špilje ni skrivena blaga. Međutim – međutim – osmatračnica je podignuta, komunari su sad naoružani do zuba i više bez vatrenog oružja ne pomaljaju glave iz koliba. Njihov nemir, njihova sumnjičavost i zebnja, ipak, svakog jutra sve su teži, svake noći sve sablasniji, i nedvojbeno potvrđuju da su nešto morali čuvati. Pa o čemu je reč, onda? O nečemu. Ali o čemu to? O nečemu nečuvenom i dragocenom. A šta je to? Nešto do čega Habzburzi ni po koju cenu – ni po koju cenu! – ne smeju doći, natuknuo mi je onaj, dok se Pera kezio. A šta je to? Nešto od neprocenjive vrednosti (za onog u čijem se posedu nađe) i fatalno (za onog ko ga izgubi). Nešto što je, najzad, nadilazilo sudbinu ade i živote komunara; i od čega je zavisilo sve. Dragocenost upravljena u budućnost, tako su mi rekli. Previše pitate.
Previše pitate.
Ne razlikujemo se po tome. I ja sam previše pitao, tako su mi rekli, ali, naravno, o onome što je čuvano na ostrvu nisu ni zucnuli.
Osmatračnica je sad podignuta i na istočnoj obali. Straže su uspostavljene, cevi su uperene i u Banats. U maglovitim i hladnim noćima priviđanja parobroda i desanata sve su učestalija, no uzbuna je, ipak, svaka lažna. Austrougara nema. Ili ih možda ima; možda dolaze, ali prerušeni u novopridošle koloniste i pritajeni? Kako to znati? Kako znati? Na ovom mestu onaj naginje direktno iz flaše i više ništa ne govori. Priču produžuje Pera, dabome. I tu ti sad, počinje pravi kurcšlus, kaže mi, ali ne otkriva mnogo više od toga. Petlja. Neće da objasni šta mu znači to „kurcšlus”. Priča se neslavno završava, kaže tek toliko. Ili slavno – kako se uzme, ispravlja se. Kad ga pitam kako, kaže mi čekaj treći tom. Praktično ništa više potom ne uspevam da saznam, pošto oni naprasno počinju da besne jedan na drugog, povodom nečega što valjda ima veze s romanom, mada ih teško pratim. Usplahireni su i nerazumni. Žuč lipti, pršti na sve strane. Jedan viče: mora tako biti; drugi da ne može da bude tako. Jedan se goropadi i zavija da mora, a drugi insistira da ne sme nipošto. Jedan objašnjava jedno, onaj drugi ga poklapa i tvrdi nešto drugo. Razjareni su, narogušeni do apsurda, i do dna gajbe. Sumanuti su i ozbiljni, a ja sam, dabome, dovoljno trezan da razumem kako pomoći više nema. Jedino još uspevam da potegnem pitanje lokacije te ade. Kažem im kako, majku mu, kad kod nas na Tiši postoje samo dve – Tirtelska i Mužljatska? A oni klimaju unezverenim glavama, šište, cere se, najednom iznova udruženi, pa potvrđuju moje reči (zaboravljajući, pritom, zajedno sa mnom, dabome, Majmunsko ostrvo preko puta Kaniže), i odvraćaju da je to danas zaista tako, ali mi skreću pažnju na činjenicu da su današnja i jučerašnja istina gotovo uvek dve različite priče. I ja im odobravam, a danas im, razume se, odobravam i više nego li juče. Dabome. Ali što je za priču važnije, tad mi napokon nude kakvo-takvo objašnjenje: kakvo-takvo, rekoh, jer se pozivalo na potop. Ozbiljan sam, taman posla da bih se s vama zavitlavao, a i oni su bili ozbiljni kad su to juče izjavili. Sumanuti, od prve zdravice, ali mrtvi ozbiljni. Najveća ada na Tiši potopljena je po direktnoj naredbi Beča!, kazali su. Odbili su da me ubeđuju. Pera je dodao kako je ono zbilja uznemiravajuće usledilo nakon tog kolosalnog geografskog zahvata. Iz biografija znamenitih kolonista koji su preživeli potop biće uklonjen svaki pomen zaposednute ade, a takođe će biti preduzete „drastične mere” u cilju sprečavanja ispredanja glasina i legendi o tom događaju. Predostrožnost i disciplina bez premca, zaključio je glasom koji kao da se napokon predaje i nakon toga je prestao da govori o događajima skopčanim s apokrifnim sprudom. Pokušao sam još da saznam šta je na kraju bilo s kolonistima, ali četvoro očiju koje su zurile u mene ubedile su me da svoje pitanje ne ponavljam.
Sve što su od mene zatražili bilo je da im diktiram nazive mađarskih horor filmova. Rekli su da im je to potrebno za priču, dabome. Zahtevali su isključivo folk-horore, i to ne bilo kakve, već mađarske folk-horore čiji je žanr očigledan već iz naziva. Može se reći da sam ja u to upućen. Volim horore. Ne mislim na sve ovo, mislim na filmove, dabome. Volim dobre horor filmove, a Mađari su za njih majstori. Sigurno su me zato juče i pozvali da sednem. Znali su da sam upućen i bio sam im potreban. Kakve to veze ima s njihovom pričom? Nikakvu ideju nemam. Kakve bi uopšte veze mađarski folk-horori mogli imati s devetnaestim vekom? Pitao sam ih i to, naravno, dabome, i kao što verovatno pretpostavljate, odgovor nisam dobio. A zadatak koji su mi postavili nije bio lak, jer većina dobrih mađarskih folk-horora u nazivu nosi neupotrebljive reči. Nesugestivne ili apstraktne, uglavnom, one iz kojih se ne može dokučiti tematika. Ali uspevao sam: prisećao sam se, navodio sam po pamćenju, a Pera je zapisivao. Za desetak minuta imali su sledeći spisak: Cijanid u Balatonu, Nemiri Kossuth Lajosa, Debrecinski psiho, Nečastivi na čardi, Aveti II: Nagykanizsa, Prokletstvo hunskih hromozoma, Sekeljski kolac, Očnjaci győrskih devica, Poslednja noć na Trgu heroja (za ovog su se pobunili da ne zvuči kao folk-horor nego kao melodrama), Kanibal-gulaš i Podrumi Kecskeméta. Mislim da su to svi koje sam im pobrojao (zaboravio sam Zaposednutog Attilu i Novi Trianon, dabome). Na tom spisku možda su dva filma dobra, ili da kažemo pristojna, ali to njih nije interesovalo. Nije ih interesovalo ništa osim imena. Zapisali su ih i rekli mi: hvala ti. Rekli su mi: super, živ bio, hvala ti puno. Odbio sam još jedno pivo i otišao sam. Dabome.
VERZIJA REZIGNIRANE KRTICE
Pitajte nekog drugog. Ja sam sve što znam već rekla vašim kolegama. Bilo je nekoga gore juče. Kao i prethodnih dana. Prema onome kako je zemlja vibrirala pod njima, rekla bih da ih je bilo dvoje-troje, možda četvoro. Ne znam. Nisam obraćala pažnju. Ne izlazim ja više na površinu. Dosta je meni svega. Jesam: rezignirana sam. Život mi je otpočetka bio loš koliko i ovaj svet, a sada je svakim danom još i gori. I što se više trudiš, sve se više ukopavaš. Nema tu ni pomoći ni leka. Zato se treba povući. Treba se zavući dublje pod zemlju i zagledati u sebe. Ne da bi se tamo tražio unutrašnji mir. Niti povod za samouništenje. Prosto treba gledati u sebe. Suočiti se. Opstajati. Odbaciti budućnost. Odustati od čula. Vremenom ionako počnu i sama da se gase, i ona i sve drugo. Treba ležati. I ćutati.
BAČKIJSKA VERZIJA (JOŠ JEDNA)
Hvala vam. Nema potrebe da se izvinjavate. U redu je, ne brinite. Mogu, mogu da govorim.
Pre tri nedelje nije se vratio kući. Znao je, istina, i ranije da zanoći tamo na vikendici, ali ovog puta se nije javio. I nije se vratio, ni sledećeg dana, ni onog posle njega, ni onog posle njega… Pre toga, pre nego što je otišao, svašta se izdešavalo, među nama, i iskrena da budem, nije me ni bilo briga. Iskrena da budem, laknulo mi je. Bilo mi je drago. Da ga ne vidim. I narednog jutra osećala sam se isto: nije me bilo briga. Ali trećeg, bio je utorak, sećam se, nisam otišla na posao. Od zore sam se spremala, pripremala se za ono što će se desiti kad otvorim vrata vikendice i vidim ga s onom… … … … izvinite… u redu je, izvinite, sve je u redu, dobro sam… ne, sve je u redu…
Onda sam pošla tamo.
Ali kad sam stigla na dve vikendice od naše, zaustavila sam se. Dalje nisam mogla. Jednostavno nisam mogla.
Vratila sam se kući. Oka nisam sklopila te noći.
Ni narednih.
Ujutro bih odlazila na posao, ali posle bi uvek došlo veče, veče i samoća. Govorila sam sebi kako napokon imam ono što sam toliko dugo priželjkivala. Kako sam napokon dobila ono za čim sam odavno čeznula. I to na najlakši mogući način: samo ga jednog jutra više nije bilo. Kao u snovima. Ubeđivala sam sebe kako treba da sam srećna. Ali onda bi pao mrak i znala sam da nije tako. Jedino to sam znala. Urlala sam u sebi. Obraćala sam se dovratku, praznom dovratku u kojem njega nije bilo. Raskomadana, van sebe, morala sam, morala sam sve da mu kažem. Ali govorila sam dovratku – u sebi, i naglas, satima. Pred zoru bih uz pomoć pilula uspela da zaspim.
Nakon toga sam još dva puta otišla na Tišu.
Prvi put je bilo prošlog četvrtka. Nakon svih noći koje sam provela smišljajući planove, otišla sam bez ikakve ideje šta ću tamo, šta bi tamo trebalo da radim ili uradim. Nisam imala pojma zašto idem. Ali sam otišla.
Glava mi je bila potpuno prazna. Mislim da mi nikad u životu glava nije bila toliko prazna. Što nije ni loše ni dobro. Ali nije bilo dobro. Ništa tada nije moglo biti dobro. Došla sam do istog onog mesta na zemljanom putu, dve vikendice pre naše – i onda sam stala. Ponovo. Ponovo nisam mogla dalje. No ovoga puta nisam mogla ni nazad. Stajala sam tamo, možda decenijama, ili možda sedam-osam minuta, ili tri sekunde, možda i manje; meni se činilo da prolaze decenije i da dolazi kraj. Onda sam se vratila kući.
Drugi put je bilo sinoć. Sinoć jesam znala sam zašto idem. Odlično sam to znala: u košmarima i bdenjima, prethodnih noći, videla sam kako sedi za baštenskim stolom, na travnjaku, i kako ja sedim spram njega, govorim mu da sutra podnosim zahtev za razvod i da ne želim više u životu da ga vidim, a on ne izgovara ni reč, niti se miče, on me gleda, i ja onda ustajem, i odlazim. Nebrojeno puta, svake noći, gledala sam to. Svaki put sve je bilo isto. Danju bih zurila u vazduh pred sobom i pitala se kako će on reagovati. Nikakav odgovor na to pitanje nisam uspela da pronađem. Pre nego što sam izašla iz stana, rekla sam sebi zapamti, bez rasprave, šta god da se desi nikako se ne upuštaj u diskusije, objašnjavanja ne dolaze u obzir, objašnjenja su davno potrošena, nikakvog razgovora nema, nemoj da planeš, samokontrola, uvek, samokontrola i nepokolebljivost, budi kratka i čuvaj se, izgovori što imaš i idi. Nisam išla zemljanim putem pored reke, kao ranije, jer sam slutila da me tamo i dalje čeka ona nevidljiva linija koju neću uspeti da prekoračim. Nisam smela da rizikujem. Zato sam prišla vikendici s druge strane, otpozadi, kroz kukuruze. Na ivici kukuruzâ sam se zaustavila. U daljini sam videla dve figure za baštenskim stolom. Jedna je bila muškarac.
I druga je bila muškarac. Krupan, debeo muškarac.
Do mesta na kojem sam se nalazila glasovi im nisu dopirali. Kao da je u pitanju neki film s kog je sastrugan zvuk, možda sam kazala sebi, no to je malo verovatno: u prizoru je zacelo bilo nečega što mi je odmah moralo odagnati svaku pomisao na film. Izgledali su kao lutke – elastične sablasti postavljene na neku zlehudu, daleku pozornicu. Izgledali su kao da pripadaju nekoj dimenziji koja će zauvek ostati van domašaja ljudi. Dugo sam ih gledala iz kukuruza, ali ništa se nije dešavalo. Ili šta god da se dešavalo, nije uspevalo da se probije iz njihove dimenzije. Znala sam da ovaj put ne smem da odustanem, ni po koju cenu. Znala sam da ne smem opet to sebi da uradim. Zbog sebe, zbog zdravlja, podsećala sam se, zbog pravde, zbog svega, ponavljala sam, bez glasa, dok sam ih posmatrala. Ali nisam mogla da iskoračim na travnjak. Dugo sam stajala u kukuruzima, ne pronalazeći način da pokrenem telo. Zbog debelog muškarca koji nije bio deo plana? Ili zbog nemogućnosti da pređem u njihovu dimenziju? Ili zbog nekog trećeg straha?
Ne znam. Iskreno, ne znam.
No da iskoračim iz kukuruza, nisam pronašla način. Znam toliko.
Otišla sam kući. Plakala sam, ridala, vrištala, neutešnija nego ikad. Popila dve pilule za spavanje i legla u krevet. Dohvatila kartonsku kutiju s poda, istisnula kroz foliju još jednu pilulu, osetila kako pada na želudac, i nedugo zatim mrak je napokon počeo da potire sve.
Da vas pitam nešto. Vi ste iz Bosne, jel da? Rekla bih po prezimenu, a malo i po naglasku. Vi moj sigurno ne primetite. Mora da vam deluje kao svačiji. Ali nije. Ni ja nisam odavde. Ja sam od preko. Ovde sam udata… bila… do jutros… E vidite, vi isto niste odavde, pa ćete možda razumeti, možda ćete razumeti što vam govorim. Jer – ima ovde nešto. Ima nešto… ima… … …i to nešto… … ..nije dobro… Znate? Shvatate o čemu govorim?
Naoko je sve normalno. Kad pogleda, čovek bi rekao da je naizgled isto kao tamo kod nas, s one strane, ili kao kod vas, ili bilo gde, jel da? Ne biste primetili neku razliku, jel da? Tako je, deluje da je sve isto kao kod nas, zaista, možda samo donekle zapuštenije. Malo napuštenije. Malo praznije. Trošnije. Malo beznadežnije; besmislenije. Ali nije tako. Nije to. Ovde… nije isto. Drugačije je. Tamo, kod nas, polja su – polja. A pogledajte oko sebe: ovde su polja pustare. Ovde su sela umorna, premorena, sasušena. Slute na nešto što nikako nije dobro. Najavljuju. Voda je žuta, vazduh kvaran. Vetar, kad se pojavi, nagoni čoveka na najgore misli. Putevi ne vode nikud. U iste takve nedođije u Rumuniji. A naoko, reklo bi se, sve je u redu; sve je, rekao bi čovek, kao preko, kod nas, ili kao na ma kojem drugom mestu. Ali slušajte šta ću vam reći: ne budite naivni. Ne budite naivni, nigde nije ovako. Ovde… postoji nešto… nešto drugo… nešto što je drugo… i što nije dobro. Bolesno, jeste, neki kažu bolesno, ali makar da je to. Nije to prava reč. Nešto… zlokobno… dijabolično… onostrano… Ne znam možete li vi to primetiti, vama je možda kod nas u ravnici sve jednako: njive, kukuruzi, njive, kukuruzi… Ali nije. Nije isto. Nešto ima ovde. Nešto što nikako nije dobro. I uvlači se u njih. U sve ih se uvlači, još u detinjstvu. Ali pošto su svi takvi, oni to i ne primećuju. Eventualno primete vas. Vas i Crnogorce, naravno – primete što je lako – vas i Crnogorce ste dosad sigurno počeli da primećujete čak i vi.
Ali mi, mi to vidimo. I ako sam ja za nešto kriva, to je zato što sam odbijala da gledam.
I neka mi Gospod oprosti, ali nije mi ga žao.
Što me tako gledate, kao da sam osumnjičena?
ZVANIČNA VERZIJA
O rezultatima obdukcije javnost će biti obaveštena pošto pristignu nalazi patologa. Istraga je u toku.
MESEČEVA VERZIJA
Dva sata iza ponoći iznenada se naoblačilo. Kad su se oblaci razmakli, dole u dvorištu video se veliki drveni sto i, malo dalje, jedna stolica pred televizorom koji je emitovao sneg. Na stolu nered: ostaci hrane, flaše i ljudsko telo. U stolici se nalazilo drugo telo, na travnjaku oko njega još flaša i gdekoji papir. Nošen tihim, mekim lahorom, s vremena na vreme neki od papira nakratko bi uzleteo, ili se otkotrljao metar-dva dalje, te nestao u mraku. Izuzev toga, ništa se do kraja noći dole nije pomerilo.
Dušan Vejnović, “Bočne grane evolucije”, Partizanska knjiga, 2018.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga