Mandolina ili Sanšajn pop
Školski radio u OŠ „Mirče Acev” oglašavao se dva puta dnevno. Muziku je birao nastavnik fizike Milan Vasić, pa su se hodnicima tih mjeseci mogli čuti Bitlsi, Rolingstonsi, Bidžiz, „The Turtles” i jugoslovenski pop. Z. je posebno volio „Happy Together” i zbog školskog radija često se za vrijeme velikog odmora zadržavao u hodniku.
Vasić je te godine privremeno preuzeo razred u koji je išao Z. Bio je mladi Beograđanin, koji je poslije završenog Prirodno-matematičkog fakulteta vojni rok služio u Kičevu – tamo se zaljubio i nakon vojske ostao u Makedoniji. Ubrzo je dobio posao u OŠ „Mirče Acev” u Skoplju.
Vasić je bio visok, imao gustu tamnu kosu i veoma svijetle zelene oči. Svirao je gitaru, volio muziku i bio drugačiji od drugih. Kako kabinet fizike još nije bio potpuno opremljen, eksperimente je pravio od stvari koje je sam donosio u školu.
Jedan od prvih časova u VIIb nazvao je „Gravitacioni orkestar”. Donio je kanap, nekoliko metalnih matica, mali teg i mehanički metronom, a iznad table postavio klatna različitih dužina. Učenicima je pokazivao od čega zavisi vrijeme njihovog titraja, a zatim ih pitao koliko treba skratiti klatno da bi se kretalo dvostruko brže. Većina je odgovorila da kanap treba prepoloviti. Z. je nakon kratkog razmišljanja prišao katedri i skratio ga na četvrtinu.
Bio je u pravu.
Na kraju časa učenici su olovkama lupkali po klupama prateći ritmove tri klatna, dok je Vasić glumio dirigenta i pokušavao da od nevjerovatne buke napravi orkestar.
Z. je bio oduševljen.
Z. je podjednako dobro razumio fiziku i maternji jezik, volio je muzičko i pjevao drugi glas u školskom horu. Nije imao naročito lijep glas, ali je pjevao čisto i tačno. Bio je uvjeren da bi mogao naučiti i da svira neki instrument, samo kada bi mu se za to pružila prilika. Prilike su uglavnom tu da ih propustimo, a sa ovom to nije bio slučaj.
Z. je znao da Olgin kućni budžet nikada ne bi mogao da podrži nikakav instrument, ili ne daj bože časove sviranja.
Poslije opčinjavajućeg časa sa klatnima, Vasić ga je zamolio da ostane na odmoru u učionici.
– Z., danas si bio odličan! Vidim i da te muzika zanima. Sviraš li nešto?
– Ne. Pevam u horu. Drugi glas, alt. Ide mi… manje-više.
– A da li bi voleo?
Z. je slegnuo ramenima.
– Bih, ali kod mene to baš nije moguće.
Vasić se nasmijao.
– Kod kuće imam mandolinu koju mi je poklonio stric. Ja je skoro nikada ne sviram. Mogu da ti je donesem.
– Da mi pozajmite?
– Ne. Da ti je dam. Redak instrument za retkog momka.
Z. nije znao šta da kaže. Nikada ranije nije ozbiljno razmišljao o mandolini. Zapravo, jedva da je znao kako izgleda.
Prihvatio je. Kako odbiti ovakvu ponudu?
Mandolina je stigla već naredne sedmice. Vasić mu je poslije nastave pokazao kako da je drži, kako da uhvati trzalicu i kako da prstima pritiska žice. Z. se iznenadio koliko su tvrde i koliko jagodice mogu da bole poslije nekoliko ponavljanja. Ipak, brzo je pamtio sve što mu je nastavnik pokazivao.
Vježbali su nekoliko nedjelja. Z. kod kuće nikome nije pričao o tome. Mandolinu je držao u školi, a Vasić mu je obećao da će ga, kada savlada osnove, uključiti u muzičku sekciju, a potom možda i u školski orkestar.
Z. je već zamišljao kako bi na završnoj školskoj priredbi mogao nešto da odsvira. Pokušavao je na mandolini pronaći melodije koje je slušao na školskom radiju i bio potpuno siguran da će nastupati ako nastavi da vježba.
Onda se jednog ponedjeljka Vasić nije pojavio u školi.
Rečeno im je da je otvorio bolovanje. Prošla je jedna nedjelja, zatim druga. Umjesto njega došao je neko drugi. Niko više nije pominjao eksperimente, muzičku sekciju ni školski orkestar.
Z. je u početku čekao Vasića da se vrati, pa je nakon nekog vremena počeo i ozbiljno da se preispituje, što će mu kasnije prijeći u naviku. Razmišljao je o tome da Vasić nije ozbiljno mislio kada mu je rekao da je talentovan. Možda mu je mandolinu dao samo zato što mu nije trebala. Nekoliko puta mu je palo na pamet čak i da je on na neki način kriv za Vasićev odlazak.
Do kraja školske godine više nije imao interes ni za mandolinu ni za hor, a ni fizika mu nije bila naročito zanimljiva.
Pred ljetnji raspust mandolinu je ostavio u ormaru kabineta biologije. Kući je nije nosio jer bi Olga odmah pitala odakle mu. Vasiću nije mogao da je vrati jer nije znao gdje je.
U ormaru je niko neće dirati. Ormari su uvijek sigurni.
Tog ljeta jedan školski drug mu je rekao da je čuo kako se Vasić vratio u Beograd, i da je navodno bio pijanica i narkoman. Z. je odmah stao da ga brani. Kada ga je drug upitao da li je možda umislio da mu je Vasić otac, Z. ga je pesnicom udario u stomak.
Zbog te tuče majka ga je kaznila zabranom izlazaka do kraja ljeta. Isti je Mitre, počeo je da ulazi u tuče, da traži kavgu.
Z. se nije ljutio zbog kazne, samo se pitao kako je neko takav mogao da nestane, da ga ostavi.
Ljudi ne bi trebalo to da rade jedni drugima, a kamoli deci! Vasić je mnogo godina kasnije poginuo u saobraćajnoj nesreći, kada je Z. već studirao na akademiji. Vijest mu je javio najmlađi brat. Te večeri Z. je popio nekoliko konjaka i vraćajući se u dom, maltretirao drugove da zajedno s njim pjevaju „Happy Together”.
Ena Mitrovski, Zovem se sin, Imprimatur, Banja Luka, 2026.