KITONJA ILI MUDONJA
Za osmi rođendan dobio sam kompletnu opremu za fizičko vaspitanje, a želio sam samo kesicu indijanaca i kauboja. U poklon paketu bile su bijele startas tene, crveni šorc, plavi šorc i više bijelih majica. Bijelih čarapa sam imao već dosta.
Bio sam ljut. Nije pošteno. Školski pribor ne smije biti poklon. Mama i tata, stari pioniri, dobro znaju da nije pošteno.
I ja sam postao pionir prošle godine. Okupili smo se na Partizanskom groblju. Svi prvi razredi iz grada, naši roditelji, nene i dede, po koja bliža tetka i naravno naše drugarice razrednice.
Pred zakletvu su nam dali crvene marame i plave kape s petokrakom. Pionirski amblem na mojoj marami bio je odštampan s greškom. Falilo ga je barem pola. Otišao sam do drugarice Štefice i pokazao joj maramu.
– Vidiš Feđa, tako je kada se ponašamo kao ti tokom nastave.
Vratio sam se u red s maramom za loše đake, drugove koji nikada neće biti primjerni pioniri. Mada znam da nisam toliko loš, možda sam malo neuredan i jedini u razredu koji je na kraju prvog polugodišta imao dobar iz vladanja.
Postidio sam se poput otkrivene izdajice.
Iz zvučnika, nakon kraćeg govora upućenog našim hrabim precima, nama boljoj budućnosti zaori se svečano:
– Danas kada postajem pionir…
Ponovio sam. Svi smo ponovili.
Nad spomenicima za pale borce hiljade novih života počinju crveno. Od danas će domovina, a i Tito, moći da računaju na nas.
– Dajem časnu pionirsku riječ…
Tu se zaustavim. Ljut sam. Meni su dali maramu s greškom. Ako je tako neka bude. Ako pioniri neće sa mnom pošteno i ako su spremni da mi iz prve daju najgoru maramu, neću ni ja u pionire, niti ću marljivo učiti, ni raditi. Neću biti ni pošten drug, a starije niti ću poštovati, niti ću im pomagati.
Ljut sam bio i čitav dan nakon toga, pa i cijelu školsku godinu, koju sam ipak završio s odličnim uspjehom. Vladanje je i dalje bilo dobro. Mama je išla više puta na razgovor kod drugarice Štefice Vlaho ne bi li je ubijedila da sam ipak primjeran.
– Stvarno, Štefice, nije to moj Feđa, on se u kući živ ne čuje.
Nakon ljetnog raspusta pošao sam u drugi razred. Jednu sedmicu pišem latinicom, drugu ćirilicom. Ružno pišem, jako ružno, pa se svaka moja zadaća podupla s još jednom, dvije iz lijepog pisanja i urednosti.
Srećom, pametan sam pa imam petice, nekada četvorke zbog vladanja. Dobar sam toliko koliko treba da budem dobar da me mama i tata ostave na miru. A za to je dovoljno da su ocjene odlične, da se poštuje kućni red i da odgovorim sa molim kada me zovu s balkona. Biti mamin i tatin pionir je puno lakše nego Titov.
Koliko god me bilo strah priznati, Tito je umro prije dvije godine.
Bio sam tada u vrtiću i u Mostaru je bilo vruće. Kao i svaki dan u dvanaest, nakon ručka, pokušao sam da pobjegnem od spavanja. Mama radi nedaleko, a ja stvarno ne mogu ležati u krevetu. Ne mogu nikako. Taj dan sam ipak zaspao.
Otišao sam iz vrtića tek u tri i malo zatim sam uletio u RO Projektni biro. Ništa nije bilo kao prije. Toga se dobro sjećam. Kada bih ušao, Slava s recepcije bi me poljubila, dala skuhano jaje, koje bi nekada bilo i obojeno, napravila limunadu i bila na mojoj usluzi nekada do kraja radnog vremena, a uglavnom do dva, dva i petnaest.
U Projektnom birou bih prvo napravio krug po kancelarijama kolegica moje mame, pokupio koji poljubac, milovanje po kosi, bombona, sokova, sendviča, bilo šta samo da se ne spava. Pa bih onda gledao TV ili, jednostavno, slušao kako tete prepričavaju knjige, filmove i serije koje prolaze u noćnom programu.
Toga dana, kad sam ušao vladala je tišina. Teta Slava je plakala. Nije pravila ni kafu, ni sok. Nije se ni smijala. Samo je plakala. Potrčao sam i zagrlio je. Plakao sam i ja. Ona me milovala po glavi.
To je trajalo. Na kraju nisam dobio limunadu, otvorio sam frižider, uzeo koktu i uputio se prema maminoj kancalariji. Zaustavim se u tete Zrinke, nema nikoga, ni teta Mira nije tu, niko. Završim koktu u hodniku i bacim bocu u smeće. Mama ne voli da pijem kolu i koktu. Ja obožavam i kolu i koktu.
Ni mama nije tu. Odem u TV salon. Otvorim vrata. Svi su bili tu. I svi plaču. Ovaj put ne plačem. Teta Zrinka me zagrli i kaže – Mama ti nije tu. Umro je drug Tito.
Onda sam plakao i ja.
Od tog dana sam počeo da se kunem mrtvim ljudima. Tu sreću su prije Titove smrti imali samo rijetki od nas. Al’ sada i ja mogu da se kunem u mrtve, a to je puno jače i daje veću istinu. Kada kažem ”majke mi”, niko mi više ne vjeruje, al’ kada kažem ”Tite mi” istina postane onakva kakvom sam je ja stvorio. Ne volim istinu. Istina je mala i dosadna, svako je može ispričati i svi joj vjeruju.
Nakon mog osmog rođendana s još manje ljubavi sam pristupao časovima fizičkog. Trudio sam se koliko god mogu da zaboravim opremu, pa sam za kaznu pisao redove lijepog ”A”, ”B” i tako dalje. Ne pomaže mi. Još uvijek nisam u stanju da napišem dva puta isto ”A”. Ipak ne trčim za loptom kao ostali. Ne volim kada moram da budem kao i drugi.
Novu godinu, kao i prethodne do sada, proveo sam u Neumu u hotelu Sunce s familijom. U Neumu je okej. Kupamo se u bazenu, krademo kugle s jelki koje poslije bacamo s terase. Vozamo se u liftu i igramo ping-ponga.
Nakon Neuma otišao sam sedam dana na skijanje sa starijim bratom na Rujište. I to je bilo okej. Saša je super brat, pa je tokom sedam dana zimovanja bio i majka i otac, stariji brat, ponekad i ski lift. Skijanje mi dobro ide. Volim sport dok je čisti sport.
Volim se spuštati na skijama, ali se ne volim penjati pola sata da bi se spustio u tri minute. Obećali su nam lift, a lifta još uvijek nema. I ako se moram popeti da bih se spustio više volim ostati dole. Volim igrati ping-ponga, ali samo s drugovima koji su malo slabiji od mene. Ili s onima koji su malo bolji, a dovoljno stariji od mene. Ne volim se zagrijavati ni čistiti salu. U tenisu sam okej, ali ista stvar, moraš bubati od zid, ravnati teren, skupljati loptice oko terena, da bi za nekoliko godina, dočekao da i tebi neko donesi tvoje.
I tako, nakon Rujišta i sedam dana škole, u petak poslije nastave po mene je došao tata. Rekao je drugarici Štefici da ću sljedeće sedmice biti odsutan, da ću biti bolestan.
U autu sam ga upitao:
– Tata kako znaš da ću biti bolestan?
– Ma šalim se ja. To je naša tajna. U ponedjeljak ti i Vanja idete na sunećenje.
Sunet. Čuo sam dosta toga o sunetu. Neki kažu da ti otkinu komad kite, da boli, da se ne može piškiti. Neki pak kažu da nakon toga postaješ muško. Uglavnom oko suneta postoji nemir koji se u meni polako pretvara u strah.
Ljut sam i vikend provedem uglavnom ispod kreveta. U prašini. Nije pošteno najaviti ili prouzrokovati bolest. Čuo sam da je Marin zbog pljuskavica išao kod Mike da oboli. Kažu da je bolje biti bolestan sada nego poslije. Čudno.
Kad pričaju o mom sunetu čujem da se okasnilo. To sam i ja htio da im kažem. Sada je kasno jer se i ja pitam. Lako vam je Vanju sunetit, on je tek prohodao, ali sa mnom se ne može tako. Sakrijem se ispod kreveta.
Vikend se polako privlači kraju. Cijela familija se izredala u kući, ja bih izašao ispod kreveta, pristojno pozdravio i vratio se pod krevet. Ipak nakon priče s rođacima, Anerom i Azerom, čuo sam da se na sunetu može zaraditi. Kažu puno love i poklona.
Popričam o tome, s mamom, pa onda s tatom da provjerim i uspostavi se da je istina. Odmah sam se dao na rad. Iz bloka za likovno istrgnuo sam dva lista. Na jednom sam velikim slovima napisao VANJA, na drugom FEĐA. Ispod sam zaljepio male novčanike koje nam je tata donio iz Francuske. Donio je i sliku dječaka koji kao da piški na Ajfelov toranj.
Ja sam se tako prošlo ljeto popiškio na leđa tete Jadranke na moru. Teta Jadranka ni dan danas ne priča s mojom mamom. Rekla joj je:
– Ne bi se mali nikada na mene popišo da ti nemaš takvo mišljenje o meni.
Otišla je s plaže. Ionako se, uglavnom, sunčala gola na stijenama s čika Mariom.
Zalijepio sam plakate u hodnik pored ulaznih vrata, večerao i pogledao crtani film Gospodar prstenova koji traje dva i po sata. Nisu me poslali u krevet. Legao sam oko deset. Nisam spavao. Slušao sam Riblju čorbu, kasetu mog strarijeg brata.
Od Riblje čorbe uhvati me strah čak i kad me nije strah.
Probudim se usred noći nakon ružnog sna. U snu sam ležao na cesti. Nije me boljelo ali sam imao osjećaj da umirem. Iznad mene je stajao Bora Čorba, govorio je:
– Gotovo je. Gotovo je sad.
Onda je došao tata, plakao je i rekao:
– Gotovo je.
Probudio sam se i zvao:
– Tata, mama.
Ušao sam u njihovu sobu i legao između njih dvoje. Tata mi je stavio ruku na glavu i rekao:
– Gotovo je.
Ujutro, za divno čudo, nisam bio obavezan da popijem mlijeko s jajetom i medom. Ako je tako onda me sunetite svaki dan.
U bolnicu odemo bijelom ladom. U velikom hodniku Stare bolnice ljudi pozdravljaju:
– Kako je Šiša, šta ima?
Tako zovu mog tatu.
Malo zatim ležim na krevetu. Nije me strah iako mrzim doktore. Mrzim zubare, mrzim vojnike, milicionere i čistače ulica. Mrzim ljude u uniformama. Oni su ozbiljni i imaju neku ulogu. Uvijek neku važnu ulogu. Mami sam rekao da neću biti vojnik, da nikada neću ići u vojsku. Neću biti partizan. Ni švabo. Ja mogu samo biti indijanac.
Tata mi je obećao dva paketa indijanaca i kauboja za sunet, a ja sam obećao da ću biti veliki. Uveli su me u salu i na usta stavili pilotsku masku. Kada dišem pored mene se puše i duši crni balon.
Teta u bijelom kaže:
– Broji do deset.
– Jedan, dva.. tri…
Zamotan u plišanu deku ulazim u zgradu. Zoran otvori vrata, a tata me nosi u naramku. Boli me kita. Budim se polako. U ulazu se mala Žana igra s Barbikom.
– Dobar dan čika Ahmo, šta je bilo Feđi?
– Ništa, ništa, malo je prispao u autu.
Zna Žana da ne može biti, ali čika Ahmo je stariji pa mu, ipak, povjeruje. Zna i tata da se meni ne bi svidjelo da je Žani rekao:
– Osunetili smo Feđu, otkinuli mu komad kite kojim se sada igraju medicinske sestre i straše zločestu djecu koja u bolnici ne spavaju kada se ugasi svjetlo ili ne jedu što im je servirano za ručak.
Bilo kako bilo imao sam osjećaj da je Žana podigla deku, napravila grimasu i upitala:
– Šta ti je to?
Bio sam ljut. U kući sam navukao Bruce Lee pidžamu i stavio olovku da je odljepim od kite. Boli me kita. Gledao sam Gospodara prstenova i pio koka kolu. Jeo sam eurokrem i plazma keks. Bilo je fino. Onda sam se ustao i uz malu grimasu otišao do WC-a.
Nikad ništa tako ružno nisam vidio. Moja kita je bila tako fina prije operacije. Zbog nje me tetak Zijo zove Kitonja, a sada između nogu imam ranu, koju polako stisnem prstima i kažem – Aj! Iz nje vire konci prekrila je zgrušana krv. Odlijepim dva tri komadića koja bacim u šolju. Gledam krv kako se topi i voda u šolji postaje skoro crvena. Ne mogu da se popiškim. Čekam.
Kad je počelo htio sam da umrem. Skočio sam unazad i zaustavio štrap. Bio je kasno. U kitu je zabodena strijela i sada se polako vrti u krug, ponovo počne i piškim kroz kitu mi prolazi Ajfelov toranj. Boli. Niz lice su mi potekle suze iako nisam plakao.
Vratim se u dnevni, popijem dvije velike čaše kole, završim plazma keks. Poslije razbacam cijelu sobu kao da sam se igrao. I legnem u krevet.
Te večeri posijetila me cijela familija. Došli su čak i dedo i nena. Stariji su pili, naprdivali,djeca su se igrala s mojim igračkama, a ja sam ležao pokriven plišanom dekom koju sam uzdigao od tijela maminom slomljenom oklagijom. Boli me kita.
U sobu su ulazili u manjim grupicama, zadizali deku i gledali suhu grančicu između mojih nogu. Zvali su je Mašala, divili se njenoj ljepoti i napretku medicine, hvalili moju snagu i hrabrost. Mrzio sam ih sve, čak i one koji su dali po pedeset hiljada dinara.
U sobu je ušao tetak Zijo, na glavi je nosio francuzicu, a u ruci kišobran. Pod jastuk je stavio sto maraka.
– Tetak, ima tamo onaj novčanik.
– Neka, neka. Ovo ti čuvaj kod sebe, nisi ti više neki Kitonja, sada si pravi Mudonja.