STVORENA
Danil je mislio na nju toliko da mu je uspevalo i da je stvori, tu pored sebe, na tri minuta, iako je bila tako daleko. To mu je bilo potpuno normalno jer ni o čemu drugom nije razmišljao. Neverovatno je to koliko srce može da utiče na mozak, kako svojom brzinom pronalazi put i uz kiseonik je ubacije istiskujući sve ono što je decenijama bilo suvišno, ono što je mislio da mu je toliko potrebno. Bože, koliko je „ljubavi” tu čuvano, uspomena, od kojih je „živeo”, navika, misleći da su neophodne, skrivenih zapovesti koje su ga vodile nekim putevima! Koliko je samo čekao ne znajući da čeka! Da sve ode. Da sve dođe. Da sva dođe. Kroz rupu koju je otvorila samo za sebe i posle zatvorila. Sećao se tog dana. Prvo ga je pogledala u oči, a potom se spustila na grudi, otkopčala mu košulju, nasmejala se i – ušla. Nisu bili sami. Bilo je nekoliko svedoka i, baš kada je ušla, okrenuli su se na drugu stranu. Ne slučajno. Kad su vratili pogled, nije je bilo. Posmatrali su ga u čudu, ne zbog toga što je bio sam, sam sigurno bio nije prvi put; postao je drugačiji. Videlo se istog sekunda.
Ta njegova moć da je stvori pored sebe na tih sto osamdeset sekundi, naravno, ranije nije postojala, nije mu bila potrebna. Koga bi smestio tu? Nikog. Onda se u onoj sekudi desila Mirjanina kosa, kojom ga je zagolicala dok je ulazila, i sve ostalo ispod nje. Tada je shvatio da je stvorena da bi je stvorio. Uz sebe. Tri minuta, nekad ponekad, a kasnije –svakodnevno. Malo, ali nije moglo više i nije mu smetalo. Veći problem je bio taj što nije znao gde prvo da je poljubi, gde da dodirne, pogleda, pomiriše. Ponekad bi samo stavio glavu na njene grudi, pod njen dlan, u njen život, ispod njega, iznad njega… iznad svega. Dok ne nestane. Sledeća dvadeset četiri sata živeo je od prethodnih nekoliko minuta, i tako nekoliko godina. Mislio je da će ga čekanja pojesti, ali bilo je suprotno – njih dvoje su gutali čekanja, brzo i bez žvakanja. Halapljivo, kao dete koje uzima svoje prvo mleko, sa onim i onakvim očima koje gledaju negde gore, ka Bogu, i od kojih se samo beonjače vide. Onda se desilo nešto novo. Danilova moć je postala jača. Tada je shvatio da to nije samo njegova moć. I ona je postala moćna. Zapravo, bila je to i pre njega, najzad je sve shvatio. Viđali su se duže, mnogo duže, duplo, pa dvanaest minuta, dvadeset četiri, četrdeset osam… Čekanja su zatim bila još kraća i više se nisu ni zvala tako. Pojeli su ih sva. Čak i ona koja su postojala pre nego što su se ugledali.
Sledeće godine dobili su sina Nenada.
SIESTA
Godinama je levim kažiprstom i palcem vrteo burmu na domalom prstu desne ruke. Taj mali ritual se odvijao u situacijama kada je bio srećan, opušten, nasmejan… Dok su mu misli od njega ka njemu putovale najsporije. Grdno se varao. Zapravo, okretao je prsten u suprotnom smeru od kretanja kazaljke na satu, nesvesno pokušavajući da vrati vreme i krene onim drugim putem koji nekada davno nije izabrao. Ne znajući, želeo je da se ponovo zadesi u onom danu kada mu je sve izgovorila ne rekavši ništa, u divnoj kući od crvene fasadne cigle, jednog toplog dana, za vreme popodnevnog odmora posle ručka. Onda, kad je pogrešno shvatio reči koje nisu ni postojale dok je sve bilo tako lako razumljivo. Prst je nepodnošljivo čekao da se nešto desi, a pređeni kilometri u tom zatvorenom krugu samo su pravili sve veći ožiljak.
Godinama je levim kažiprstom i palcem vrtela burmu na domalom prstu desne ruke. Taj mali ritual se odvijao u situacijama kada je bila srećna, opuštena, nasmejana… Dok su joj misli od nje ka njoj putovale najsporije. Grdno se varala. Zapravo, okretala je prsten u suprotnom smeru od kretanja kazaljke na satu, nesvesno pokušavajući da vrati vreme i krene onim drugim putem koji nekada davno nije izabrala. Ne znajući, želela je da se ponovo zadesi u onom danu kada joj je sve izgovorio ne rekavši ništa, u divnoj kući od crvene fasadne cigle, jednog toplog dana, za vreme popodnevnog odmora posle ručka. Onda, kada je pogrešno shvatila reči koje nisu ni postojale dok je sve bilo tako lako razumljivo. Prst je nepodnošljivo čekao da se nešto desi, a pređeni kilometri u tom zatvorenom krugu samo su pravili sve veći ožiljak.
Dva domala prsta su najzad otpala. Kosti njihovih gornjih članaka su shvatile da moraju da ih puste. U tom trenutku bola nije bilo. On je tada prestao. Prstenje je ostalo u levim šakama, a svaki od njih je otišao od onih devet prstiju, koji nisu bili hrabri, koji su svih proteklih godina odbijali da kvaku na vratima poslednji put dodirnu sa spoljne strane. Dugo su putovali, ti domali znakovi vernosti, oslobođeni od oblih zlatnih okova. Za sobom su ostavljali krvav trag koji je, suprotno logici, postajao sve crveniji. Sporo, pokretima crva, mesecima u kilometrima, kilometrima u mesecima. Znali su gde treba da se nađu, iako su prošlošću udaljeni bili. Dodirnuli su se posle osamnaest godina, prljavi od putovanja, čisti od ljubavi, od sebe lepi. Legli su jedno pored drugog, kao da se odmaraju posle ručka, ljubeći nezaboravljene otiske, i polako utonuli u san, probudivši davno zaspale nerve ispod noktiju. Jednog toplog dana, u divnoj kući… od crvene fasadne cigle.