MALA HRIZANTEMA
Utopljenog raznosača piva položili su na sto.
Neko mu je među zube zatakao
svetlo-tamnu ljubičastu hrizantemu.
Kad sam, započevši od grudi,
ispod kože,
dugačkim nožem
isekao jezik i nepce,
biće da sam je gurnuo, jer ona skliznu
u mozak koji je bio u blizini.
Dok su ga zašivali,
stavih mu je u grudnu duplju
među šuške.
Napij se do mile volje u svojoj vazi!
Počivaj u miru,
mala hrizantemo!
LEPA MLADOST
Usta devojke koja je dugo ležala u ševaru
izgledala su tako izgrickana.
Kad su otvorili grudi, jednjak je bio sav izbušen.
Naposletku su u kupoli ispod dijafragme
našli leglo mladih pacova.
Jedan od male braće bio je mrtav.
Ostali su živeli od jetre i bubrega,
pili hladnu krv i tu
proveli lepu mladost.
A lepo i brzo ih je snašla i smrt:
pobacali su ih u vodu.
Ah, kako su njuščice cičale!
KRUŽENJE
Usamljeni kutnjak jedne bludnice
što beše umrla nepoznata
imao je zlatnu plombu.
Ostali su, kao po prećutnom dogovoru,
bili poispadali.
Momak iz mrtvačnice iščupa i njega,
založi ga i ode na igranku.
Jer, reče,
samo zemlja treba da se vrati u zemlju.
CRNČEVA VERENICA
Onda, položen na jastuk mrke krvi,
potiljak plavi jedne bele žene.
U njenoj kosi divljalo je sunce
i lizalo njene svetle butine,
klečalo oko tamnijih joj grudi,
još nenagrđenih porokom i rađanjem.
Pokraj nje crnac: oči mu i čelo
zdruzgani udarcem konjskog kopita.
Dva prsta prljave leve noge on je
zario u njeno malo belo uvo.
A spavala je kao verenica:
na rubu sreće prve ljubavi,
ko pre no počnu mnoga vaznesenja
mlade vrele krvi.
Dok joj nisu nož
zarili u belo grlo i prebacili
purpurnu pregaču od mrtve joj krvi
preko bedara.
ČOVEK I ŽENA IDU KROZ BARAKU ZA RAK
Čovek:
U ovom redu su raspadnute utrobe,
a u ovome raspadnute grudi.
Krevet kraj kreveta smrdi. Sestre se smenjuju svakog sata.
Priđi, mirno odigni ovaj pokrivač.
Gledaj, ova grudva masti i trulih sokova
nekad je ko zna kome bila nešto veliko,
i zvalo se zanos i zavičaj.
Priđi, pogledaj ovaj ožiljak na grudima.
Osećaš li brojanice od mekih čvorova?
Mirno opipaj. Meso je meko i ne boli.
Ova ovde krvari kao iz trideset telesa.
Nema stvorenja s ovoliko krvi.
Ovoj su još stigli da iseku
dete iz utrobe rakom nagrizene.
Puštaju ih da spavaju. Danju i noću. – Novima
kažu: ovde se ozdravi od spavanja. Samo nedeljom,
za posete, puste ih da se malo rasane.
Još samo malo jedu. Leđa su im
sva u ranama. Vidiš muve. Katkad
sestra ih pere. Ko što se peru klupe.
Već navire njiva uz svaku postelju.
Meso se poravnjava sa zemljom. Žar se gasi.
Sok se sprema da poteče. Zemlja zove.
REKVIJEM
Po dvoje na svakom stolu. Muškarci i žene
unakrst. Bliski, goli, al’ bol ih ne muči ljut.
Lobanja otvorena. Grudi otvorene.
Telesa sada rađaju poslednji put.
Od svakog tri zdele pune: od mozga do muda.
I đavolova staja i božji dom.
Sad grudi pored grudi na dnu suda
Golgotu i greh izlažu rugu svom.
Ostatak u kovčeg. Novorođenčad sve sama:
noge muškarca, kose žene, dečja grud.
Videh, kao da ih je rodila jedna mama,
ostatke dvoje koje nekad je spojio blud.
Iz zbirke Mrtvačnica i druge pesme (Berlin, 1912.)
S njemačkog preveo Slobodan Glumac