Prodavnica poklona
Oduvek sam osećala potrebu za autentičnijim životom. Ni ne očekujem da vi to razumete.
Alis Manro
Boris Grbić bio je jedini umetnik koji je sa mnom lično započeo saradnju. Ostale slike koje sam držala u svom londonskom gift shopu nabavio je prethodni vlasnik, moj pokojni ujak. Kada me je Grbić nazvao, rekao mi je da mu je moj kontakt dala Ida Boričić i da on završava dvomesečnu londonsku stipendiju u jednom ateljeu u Staroj policijskoj stanici gde je napravio desetak slika Prodao je samo jednu, ali je njegov londonski nastup donekle bio uspešan. To bi se možda moglo iskoristiti za plasman ostalih njegovih radova. Rekao je da je o njegovoj izložbi u Stanici, desetak dana nakon otvaranja londonskih Olimpijskih igara, pisalo više engleskih štampanih i bar dvadeset vebmedija, od čega desetak srpskih. Tada je izložio samo sliku Invalidna deca na londonskoj Olimpijadi (naslov je bio na engleskom) Slatka mlada studentkinja neke londonske akademije, Beograđanka Ida Boričić koju sam znala površno, i likovni kritičar i njen bivši dečko Adam Mičelmor su uradili PR kampanju – ona je platila izradu neke vrste kataloga i reklamnog materijala što je sve kasnije razaslala, a on plasirao nekoliko najava otvaranja kao i prikaz izložbe, tačnije jedne slike, u značajnom časopisu Maus.
Na Grbićevoj izložbi skupilo se tridesetak ljudi, uključujući i novinare. Povodom slike koja je semplovala sekvencu kontroverzne tačke lekara i medicinskih sestara, pripadnika National Health Servicea na otvaranju londonske Olimpijade, Boris Grbić je dao dva intervjua. U njima je provokativno poredio tačku radnika engleskog zdravstva i sletove u čast pokojnog lidera Severne Koreje Kim Džong Ila. Sliku Invalidna deca na londonskoj Olimpijadi odmah je prodao. Rekao mi je i kako bi, da je imao još slika, tada sigurno uvalio još ponešto. Uradio ih je tek kasnije, do kraja stipendije. Ponudio ih je meni i mojoj „galeriji“. Objasnila sam mu da ja u stvari držim običan gift shop sa raznom robom, pa i jeftinim slikama ne baš poznatih autora. Grbić mi je uzvratio da mu je sve to okej i da, ako želim, dođem istog dana u njegov londonski atelje da vidim „robu“. Obećala sam mu da hoću i zapisala adresu. Sačekala sam kraj radnog vremena i zaključala prodavnicu poklona. Otišla sam kući, istuširala se i večerala. Posle sam vodila ljubav sa Brajanom, klincem koga sam tada viđala. Kad sam ga ispratila do vrata i opet se istuširala, izašla sam do stajališta autobusa dvesta dvadeset pet. Imala sam sve nejasniju zebnju. Vozila sam se samo nekoliko stanica: kao i Stara policijska, moja radnja i kuća bili su u jugoistočnom delu Londona, u Detfordu.
Možda nisam upućena, ali slike Borisa Grbića učinile su mi se kao neki pouljen stensil na platnu. U izvesnom smislu su ličile na njega. Prikazivale su digitalizovani ambijent dvadeset prvog veka, kao što se Boris oblačio po trenutnoj modi, Odevao se hipsterski iako nije bio hipsterski blaziran: možda je na prvi pogled delovao hladno ali bi, čim bi se zapričao, ličio na nekog ko skriva mnogo temperamenta ako ne i razočaranja. I to je na neki način bilo u skladu sa njegovim slikama, koje su govorile o otuđenju ali su veštom oku ukazivale na nejasnu tugu. Dok smo u ateljeu vodili poslovni razgovor s nogu, saznala sam ponešto iz njegovog života.
Visoki i tamnokosi slikar pričao je vrlo smireno, kao da nije bio u finansijskoj frci i kao da je prelazak na lične teme smatrao neizbežnim. Zabavljao se sa Idom na daljinu pa mu je ona uz pomoć Adama Mičelmora sredila stipendiju i neku vrstu izložbe u Staroj policijskoj stanici. Pošto ju je Grbić prevario s nekom devojkom koja je posetila izložbu, Ida je raskinula s njim i zamolila ga da se sam snađe za troškove transporta „robe“. Bila je ipak toliko velikodušna da mu da moj broj telefona. Povratnu kartu Beograd–London poklonila mu je još dok su bili zajedno. Sve to mi je rekao u jednom dahu, a ja njemu: da mogu da primim njegove slike na komisionu prodaju i da bih za njih mogla da mu dam najviše dvesta funti neto po komadu nakon prodaje.
– Žao mi je što je svota koju vam nudim znatno niža od istinske vrednosti vaših slika – objasnila sam mu i bacila pogled na Invalidnu decu na londonskoj Olimpijadi koja je bila prodata za hiljadu dvesta funti i još uvek u Staroj policijskoj čekala da je kupac plati i preuzme.
Grbić se u nastavku razgovora pokazao kao umetnik nesvojstveno skromnog mišljenja o svom radu. Priznao mi je da mu se dopada cena koju sam mu predložila: što slike budu jeftinije, to će on pre doći do novca.
– Ionako ne mogu da ih selim u Beograd. Transport je baš skup – rekao je. – Naslika ću ja još takvih. Potpuno sam švorc: mnogo sam potrošio na materijal, a stipendija što se tiče novca nije bila bogzna šta. Vraćam se u Beograd koliko sutra i valjalo bi što pre otpremiti slike do vas.
Nakon što su sutra ujutro Portugalci koje sam unajmila prebacili njegove slike kombijem do mog gift shopa, okačila sam dve između stalaža s dečjim igračkama i kineskih vaza. Ostale slike stavila sam u nišu. Posle tri meseca sam za dvesta funti prodala Grbićev Dancing. Slika me je podsećala na nešto u Beogradu što nisam umela da imenujem. Prikazivala je pijanog starca kako igra sa mladom šankerkom bez lica, u baru s izlozima peskiranog stakla i srebrnastim sajber stolicama. Za razliku od šankerke, ali i medicinskih sestara, doktora i dece na jedinoj slici koju je Grbić prodao u Londonu, čiča iz Dancinga je imao lice. Na njemu su se u isto vreme ocrtavali seksualna žudnja i čuđenje zbog onoga što je trenutno radio. Kad sam dobila novac za sliku, uključila sam Tviter i u interni pretraživač ukucala Boris Grbic. Slikar je bio aktivan korisnik. Adresa mu je bila @stensil. Sudeći po broju i sadržini postova, folovera i ljudi koje je pratio (2138, 2208 odnosno 1399), bio je prilično aktivan, mada je kao avatar koristio difoltno jaje. U bio je stavio samo: „slikarpainter“. Izvan popisa njegovih najboljih tvitova na Favstaru, koji su imali i po dvesta fejvova, po tridesetak ljudi je regularno fejvovalo njegove pojedinačne postove ili ih ritvitovalo. Počela sam da ga pratim. Čim je on zapratio mene, poslala sam mu DM:
Dobro veče, Borise. Sjajno što sam Vas našla na Twitteru. Tek kad sam prodala Vašu sliku, videla sam da sam izgubila Vašu email adresu.
Dobro veče, Katarina. Odlična vest! Koju sliku ste prodali?
Dancing. Izvukla sam samo 200 funti bruto, nadam se da nije problem.
Nikakav! Inače sam baš mislio da Vas za koji dan potražim na Twitteru ili FB.
Tamo me ne biste našli. Za moj ukus FB je pomalo populistički.
Svaka društvena mreža je, kako joj i ime govori, populistička. I to ne baš malo.
Rekla bih da TW ipak dopušta izvestan cinizam, a FB samo patetiku. FB je epski raspričan dok TW dopušta samo 140 karaktera, a manje je više.
Više ne znam je li mi gora prostodušna FB-patetika ili tviteraški nafuran cinizam. I, manje često znači bukvalno – manje.
Na svakoj Vašoj slici kod mene dominira figura neke mlade cure bez lica. Ako Vam je to koncept, da te reči okačim uz Vaše slike?
To je bio samo koncept londonske faze. Radim i drugačije stvari. Sve je to, bez obzira na razlike, manje-više pomerena autobiografija… a iz nekih razloga u životu nemam posla ni sa vršnjakinjama ni, pogotovo, starijima od sebe.
OK, malo je kasno. Kako bi Vam odgovaralo da Vam pošaljem novac?
Nije hitno, upravo mi je uplaćen procenat od „Invalidne dece“, ako se sećate te slike. Kad tačno dolazite u Beograd?
Ima i jednostavnijih pitanja.
U kontaktu smo pa ćemo se dogovoriti. Bez brige. Laku noć, Katarina.
Laku noć, Borise.
______________________________
Dobro veče, Katarina. Samo da znate: kad sam rekao da ne bih imao ništa s nekom vršnjakinjom, nisam mislio ništa loše o Vama.
Izvinite, Borise, tek sad sam videla vaš sinoćnji dm. Ne brinite, nisam ni mislila da ste mislili išta loše jer smeh.
Hoću da kažem, lepi ste. Iz sasvim drugih razloga obično sam sklon mnogo mlađim partnerkama…
Izvinite ako sam previše otvoren. Inače sam zatvoren, npr. vojske sam se i zvanično oslobodio zbog asocijalnosti…
Vojska mene neizbežno podseća na oca, majora u penziji.
Međutim, uslovi su me načinili otvorenim i, čak, primitivnim.
Da bih izbegla sav taj kontekst, ja živim u Londonu.
Meni se dopala umerena klima, često sivo nebo na koje su mi se žalili povratnici iz Londona. Ne trpim ni tropske vrućine ni veliku hladnoću.
Kao ni ja.
Ako već pričamo i o ovakvim stvarima, predlažem da pređemo na malo v.
Na šta?
Pozdravljam vas 8-).
Ah, da. I ja vas.
Elektronska komunikacija s Grbićem kao da je svakog časa tu a da ga ipak ne vidim, dala mi je slobodu koju ne bih imala da smo pričali licem u lice. Otkako je moj voljeni ujak Marko umro, u Londonu nisam imala s kim da razgovaram o privatnim stvarima.
On je bio ključni čovek mog života. Godine 1945. emigrirao je u Bedford kao četnik. Tamo je radio fizičke poslove da bi se preselio u London u potrazi za boljim poslom. Radio je po gostionicama. Godinama je mukotrpno prao tanjire, šankerisao i konobarisao dok nije uštedeo dovoljno da u kvartu punom nezaposlenih kupi skromnu kuću od cigala i otvori gift shop, da stekne „makar nešto svoje“. Kada je umro, nasledila sam od njega ne samo klijente nego i radnju i dom. Iako je Grbić prva osoba s kojom sam posle ujkine smrti mogla otvoreno da komuniciram, trudila sam se da zadržim bar poslovni povod za razgovor:
Verovatno ću ubrzo u Beograd. Mogla bih vam doneti novac od slike.
Raduje me što ću vas videti.
Moram da dođem. Otac mi je baš loše. Dobio je srčani udar.
Žao mi je. Je li kod kuće ili u bolnici?
Leži na VMA, na klinici za kardiologiju.
Kako ste vi?
Iskreno, loše ali s 2. strane, moj odnos s ocem se malo iščašio još kad je on dobio visok pritisak i načete karotide. Ambivalencija.
Slično je i s mojim odnosom s majkom. Tako je otkad sam ostao bez brata a onda i oca. Od sredine 90-ih, Katarina.
U to vreme je umrla i moja mama, pa užas. U najmanju ruku, smrti u porodici su nam zajedničko iskustvo.
Psihijatar mi je pojasnio da me i dok su bili živi brat i otac, majka u suštini nikad nije volela, već samo paktirala sa mnom.
I ja sam paktirala s majkom ali sam je volela, i to očigledno više od oca koji se prema mami promenio s ratom a prema meni od njene smrti…
Počeo je da kontrira. Pitao me da proda porodičnu kuću na Neimaru i kupi nam stančić na NBG. Čim sam ga zamolila da ne proda kuću, prodao ju je.
Kad sam dobio posao srednjoškolskog profesora likovnog, majka mi je čestitala rečima: Još samo da prestaneš da se zamlaćuješ slikanjem!
Meni je otac uradio još goru stvar. Sin bivšeg vlasnika stana u NBG često se raspitivao za poštu. Nadao se pismu bivše cure. Jednom ga je…
otac pustio da uđe. Taj dečko, Jordan, seo je u salonu i počeo da mu priča svoju poslednju veliku ljubavnu priču. Zaplakao se…
Onda je obrisao suze i pitao nas da mu iznajmimo sobu. Ćale me pitao šta da radimo. Rekla sam mu da mu ne izdaje sobu. Klimnuo je glavom…
ali je priimo oJrdana zapodstanara. *primio *Jordana *za podstanara. Zato sam naknadno prihvatila ponudu ujaka da pređem u London…
Tako je bilo. Izvinite, možda sam vas ugnjavila. Borise? Grbiću…
______________________________
Lepo ja kažem da je manje – manje, Katarina. Predlažem da pređemo na Skype.
Sutradan smo prešli ne samo na Skajp nego i na ti. Mogli smo da samo jednim razgovorom produbimo sve priče koje smo načeli u brojnim tviteraškim porukama od po sto četrdeset karaktera. Ispostavilo se da je Grbić bio potražio pomoć psihijatra zbog depresije jer je za kratko vreme ostao bez mlađeg brata i oca Njegov burazer koji se amaterski bavio kriminalom, stradao je od profesionalaca: crnogorske mafije. Odmah za njim, od tuge je otišao i otac.
Majku je sve to pogodilo mnogo manje nego Grbića. Rekla mu je da bi njih dvoje, jedini preživeli članovi porodice, morali da se okrenu jedno drugom i potisnu prošlost. Po njegovom psihijatru, Grbić je bio sklon varanju partnerki baš zato što u prvom modelu žene koji je upoznao, majci, nije našao model od poverenja.
Preko Skajpa smo za vreme tog dvočasovnog razgovora ipak više pričali o meni. Grbić mi je priznao da su mu se odmah dopali moja povučenost i izgled: on voli visoke, nenametljive devojke kratke crne kose. Pripisao mi je i retku ženstvenost, podrazumevajući pod time „lakoću s kojom nosiš ono čime raspolažeš“, Ogradio se da je takav utisak o meni stekao samo na osnovu komunikacije na Skajpu, ali je dodao da mu nešto govori kako ga ne bih razočarala ni uživo. Iz mog odgovora bilo je jasno da se i on meni svideo. Ipak, nisam želela da mešam emocije i posao, a i Grbić je bio stariji dve godine, što se ni njemu ni meni nije uklapalo ni za kakvu vezu. Rekla sam mu da sam otpisala vršnjake i starije od sebe i zato što sam u Beogradu ušla u frustrirajuće emotivne odnose. Od desetak tipova, uglavnom vršnjaka i vajnih drugara, s većinom sam spavala u poslednje dve godine svog beogradskog života, kad mi je odnos s ocem bio takav da bih svakim povodom prespavala drugde, makar kod tipa za one night stand.
„Nijedan od tih likova nije me voleo. Ali ako me nije voleo rođeni otac, zašto bi neki drugi muškarac? Niko od beogradskih tipova nije bio sa mnom, nego s mojim telom“, rekla sam Grbiću preko Skajpa: „A i svaki stariji lik me podseća na oca.“
„Kao što i meni skoro svaka vršnjakinja liči na majku“, odgovorio je slikar.
Sutradan sam sredila da me na poslu zameni moja nova šema, Majk. Nisam imala puno poverenje u tog klinca ali jesam u Denison, stalnu radnicu gift shopa koja će ga u mom odsustvu nadgledati. Spremila sam svotu za džeparac i za Grbićevu sliku. Od dvesta funti, za koliko sam prodala Dancing, sto pedeset sam namenila autoru.
Kad sam stigla u Beograd, tata je bio ispijen i veoma nervozan. Obradovao mi se samo u početku. Kasnije, kao da mu je kod mene doslovno sve dizalo pritisak, pa i moja empatija prema njemu. Pred drugim bolesnicima i svojim podstanarom i bratom, u sobi na dvanaestom spratu VMA tendenciozno je nazivao Jordana sinom i negativno pričao o mom ujaku. Ni mrtvom mu nije oprostio što je maloletan ušao u četnike zato što su ga pokupili praktično na silu i 1945. godine bio prinuđen da iz političkih razloga emigrira u Englesku. Tata je Marka zamrzeo 1991, otkako je počeo da podržava retke mirotvorce i da psuje nacionaliste, u kojima je video krivce za raspad zemlje. Ne znam da li zbog istih razloga, ali tada je počeo da kinji moju mamu. Protiv mene se okrenuo tek kad je ona otišla, kao da sam joj bila zamena. Pretpostavljam da ga je moj odlazak u London naljutio bar zato što ga je ostavio bez osobe za stalne prepirke.
I pored lekarovih uputstava da ne nerviram oca, sledeći put sam se umešala u tatine bolničke monologe. Objasnila sam Jordanu da se ujka Marko za razliku od onog što moj otac priča, sve vreme distancirao od političkih iseljenika na Ostrvu.
– Pare tog ratnog zlikovca su umrljane krvlju nevinih ljudi! – dobacio mi je tata s bolničkog kreveta kad je čuo šta govorim Jordanu.
– Kako ti onda nije smetalo što nam je devedesetih poslao hiljade funti?
– Za to je kriva tvoja majka! Kao častan čovek, ja nikad ne bih prihvatio ni dinar od njega!
– S penzijom od dve marke, crkô bi od gladi! – nisam mogla da se suzdržim jer je moju majku praktično nazvao nečasnom. Otac je, doslovno, pljunuo prema meni. Pošto se pritom nagnuo, iz tanjira koji mu je bio u krilu ispalo je i na gumirani pod palo parče pite s višnjama koju sam umesila i donela Podsetila me je na pokojnu kevu. Kada bih došla u kuhinju dok je ona kuvala ručak, nekoliko puta se zaplakala i počela da me ljubi od sreće što želim da me nauči da napravim neko jelo. Brišući oči od suza, gledala sam očevo lice, nakratko smireno i zaštićeno bolešću. Više ga nisam videla kada je Jordan stao između nas. Posle toga me je ispratio do lifta. Usput mi je objasnio da mu je neprijatno što se isuviše upetljao u naše porodične odnose, ali je u međuvremenu zavoleo mog oca, a prijalo mu je da živi kod nas jer ga taj stan podseća na najlepše stvari koje su mu se desile u životu.
– A mene na neke od najgorih – rekla sam mu.
Kada sam izašla s VMA, pozvao me je Grbić. Dogovorili smo se da se nađemo u kafeu Metro u Novom Zemunu, blizu njegove zgrade. Odvezla sam se taksijem.
Kada sam mu u Metrou dala kovertu sa funtama, kao da je s njom otperjalo još nešto. Odjednom nas je okružila neka čudna težina. Rekla sam mu da sam u Londonu srela Adama Mičelmora koji mi je pričao kako je on veoma talentovan, pravi savremeni slikar. Voleo bi da mu pomogne oko karijere, ali bi to bilo mnogo lakše kad bi se Boris preselio u London: Adam nije znao kako da mu se nađe dok je u Beogradu.
– Kako bi to bilo dobro – uzdahnuo je Grbić.– Nisam baš presrećan što u Beogradu podučavam decu nečemu što njih uopšte ne interesuje – dodao je. Pitala sam ga zašto se onda ne preseli u London. Slegnuo je ramenima.
Neko vreme je gledao jednu mladu devojku koja je bila stajlingovana kao Ledi Gaga u čednijem izdanju. Bila je u društvu dvojice lokalnih likova u trenerkama i džombastim patikama. Sedeli su za okruglim staklenim stolom poduprtim nogama od mineralnog sferičnog stakla otpornog na grebanje. Za takvim pretencioznom stolom smo sedeli i Grbić i ja. Po plafonu kafea bile su okačene velike srebrnaste kugle čime je gazda poručivao da je imućan i da ima problema sa ukusom. Dok su momci koji su sedeli s Ledi Gagom listali časopis za klađenje Soker, ona je lenjo očijukala s Grbićem.
Snimivši flert, kao i da ih Grbić krišom fotografiše mobilnim, dečko Ledi Gage se izdrao na Borisa. Ovaj mu je rekao da ih je snimio greškom i ponudio da izbriše fotografiju sa memorijske kartice. Tip je tražio da Grbić obavezno obriše fotografiju i izvini se njemu i devojci. Slikar se izvinio oboma i ponudio ih pićem. Uzgred je za mene naručio još jednu flaširanu vodu a sebi novu flašicu aurelijusa. Tip je odbio piće. Kada je naše stiglo, Grbić je visoko digao čašu u koju je sipao vino.
– Živeli, gospodo! – nazdravio je Grbić.
– Kakav kreten – promrmljao je drug dečka Ledi Gage.
Možda pod uticajem vina koje je eksirao, Grbić je ustao i rekao:
– E pa, gospodo! Kad već ne može da odluči razum, neka odluči ludilo!
I tipovi su ustali. Ledi Gaga je zacičala. Konobari su izveli Grbića napolje. On je usput polomio nekoliko čaša i urlao kao sumanut. Vređao je i konobare. Ja sam išla za njim. Kad su se konobari vratili u kafić, čuli smo kako im tipovi usplahireno traže da zaključaju sva vrata i ne puštaju nikog unutra.
– Izgleda da misle da sam naoružan – dahtao je Grbić ispred kafea. – I u pravu su – izvadio je mobilni iz farmerki. Gedžet je imao ugrađeno metalno šilo za kuckanje tipki. Završavalo se polulučnim zaobljenjem od plastike koje se sklapalo s ivicom aparata, pa se inače nije videlo.
– Zašto si uopšte snimao te ljude?
– Za građu za slike. Ovo je telefon HTC touch HD s rezolucijom fotografija od samo pet megapiksela, ali u sebi krije valjda jedino oružje koje ni skeneri na aerodromima, oni radijacijski tunelčići, ne mogu da registruju – rekao je i pokazao mi šilo svog mobilnog.
– I, šta bi s tim da su ona dvojica izašla? – pitala sam ga.
Odgovorio je da bi, da su tipovi izašli iz Metroa, bar jednog od njih ubo šilom mobilnog u vrat.
– Tvoj primitivizam me ipak prevazilazi – rekla sam iskreno i otišla.
Ujutro sam otputovala autobusom u Mionicu pored Valjeva da na lokalnom groblju odam poštu ujaku iz Londona, mnogo normalnijem čoveku i od Grbića i mog oca. O njima dvojici trenutno nisam htela da razmišljam. Sledećeg dana sam se vratila u Beograd, pa zatim u London. Tamo me je dočekalo neprijatno iznenađenje. Majk je poslednjeg dana kad me menjao radio drugu smenu. Tada Denison nije mogla da dođe da ga proverava pa je on otuđio oko trista funti dnevnog pazara. Ucenio me je da će, prijavim li krađu, ispričati policiji da me je menjao na crno. Nekako smo se razjasnili i više mi nije pravio problema. Doduše, nije mi ni vratio novac.
Baš dok sam se oporavljala od svega toga, javio mi se Jordan i rekao da mi je otac umro. Tata se stresirao oko svake sitnice i stigao ga je drugi i poslednji srčani udar. Jordan mi je rekao i da ga je bezuspešno omamljivao jakim sedativima krišom ubačenim u čaj od kamilice. Izvodio ga je u šetnju i spremao mu niskokalorične salate. Starao se da tata na vreme uzima monopril, presolol, lometazid i, po potrebi, katopil i nitroglicerin. Ali moj otac mu je izdahnuo na rukama. Pre toga mu je dao punomoć za gomilu stvari, pa nisam morala da se upuštam u hitne administrativne obaveze nastale očevom smrću Jordan mi to ne bi ni dopustio. Rekao mi je da ja ionako imam dovoljno muke: on će srediti sve, uključujući i sahranu. Mogla sam da razumem zašto ga je moj otac zavoleo.
Planirano je da se sahrana mog tate održi na Novom bežanijskom groblju, gde je trebalo da ga pokopamo pored keve. Još od primanja saučešća u kapeli, primetila sam da su ožalošćeni podeljeni u dve grupe. Bili su podeljeni i za života mog oca. Valjda je jedino povod poput njegove smrti mogao da ih okupi. Dok smo hodali od kapele ka grobu, čula sam kako neki bliski rođaci s majčine strane tiho hvale mog pokojnog ujaka Marka. Njegov brat Miloš mi je prišao i podsetio me da moja majka verovatno ne bi stradala od astmatičnog gušenja, „u stvari od tuge“, da nas moj otac nije psihički tlačio još od početka devedesetih, kad je izludeo zbog rata kao da nije bio vojno lice: čovek čiji je poziv upravo obučavanje za rat. Čuvši to, očeva braća su ustvrdila kako je moj otac bio mnogo bolja osoba od moje majke, a „posebno od pokojnog četnika“. Nisam razumela ni jedne, ni druge.
Stigli smo do rake i prišao nam je nepozvani fotograf. Polaroidom je počeo da slika grobare kako spuštaju sanduk u zemlju i mene kako plačem. Posle svakog okidanja uzeo bi snimak, treskao ga i duvao u njega, da se fotografija brže formira. Na kraju mi je prišao i ponudio mi dvadeset fotki dimenzija 7,5×5 cm. Stričevi su počeli da gledaju u Jordana, a on u nebo. Ujaci su gledali u pravcu zapada, kao da su se uželeli okoline Valjeva. Fotografa sa slikama sahrane gledali smo jedino ja i Grbić, koga do tada nisam primetila.
– Hoćeš li te fotografije, Kajo? – pitao me je prilazeći mi. – Dami nisu potrebne vaše usluge – dobacio je Grbić fotografu kad sam odmahnula glavom. Ovaj je pomenuo povoljne cene, kao da je hteo da kaže da je sahrana mog oca jeftina. Slikar mu se približio, objasnio mu da sam u žalosti i da mi nije do cenkanja i zamolio ga da ode. Fotograf je bio uporan. Boris ga je na kraju odgurnuo dovoljno snažno da ovaj padne, a s njim i aparat i fascikla, kao i, usled kratkog gušanja, slikarov mobilni. Kada se sagnuo i pokupio ga, uplašila sam se da će izvaditi šilo za kuckanje po displeju i ubosti fotografa. Fotograf se nije pomerao. Samo je blago i žmirkajući micao lice ka nebu, kao da se budi na plaži posle sunčanja koje ga je uspavalo, a ne na groblju posle incidenta.
Grbić je izgubio digitalno šilo u grobljanskoj zemlji ali mobilni mu je još radio dok je polaroid novije generacije od siline pada izdisao pored svog vlasnika. Ovaj se pridigao i počeo da spasava što je spasti mogao. Prikupio je isečke umrlica iz štampe koji su ispali iz njegove fascikle. Ispod fotografija mrtvih, raznobojnim markerima bili su podvučeni nazivi groblja i vreme sahrana. Svako groblje imalo je zasebnu boju.
Nas nekoliko otišlo je u stan mog pokojnog oca. Rodbinu je oneraspoložio sukob na groblju pa se društvo brzo osulo. Kad su svi napustili stan, ostali smo jedino Jordan, Grbić i ja. I Jordan mi se uskoro izvinio i obavestio me kada imamo zakazano čitanje testamenta na sudu. Onda je otišao. Pitala sam Grbića kako je saznao za sahranu mog oca. Odgovorio mi je da je jedna od retkih prednosti Beograda u odnosu na London laka dostupnost informacija.
Narednih dana, vreme sam provodila uglavnom s Borisom. Gotovo da ne bih ni imala s kim drugim: sve svoje prijatelje sam izgubila jer sam se previše intimizovala s njima. S prijateljicama je bilo drugačije: većina njih je u pokušaju da i u zrelim godinama ostanu potpuno same izgubila sebe. Druge su se udale, ili su mi tražile usluge. Jedna me je nazvala da mi traži pozajmicu od sto funti. Kad sam joj rekla da nemam, ona je rekla da joj taj novac treba za sliku koju je nameravala da pokloni kumi za venčanje. Ponovila sam joj da nemam a ona mi je šapatom saopštila kako to platno inače vredi mnogo više i kako joj novac treba što pre. Druga mi je tražila, maltene u svojstvu obeštećenja što je još uvek sa mnom u kontaktu iako sam se odavno odselila, da je zaposlim u prodavnici poklona. Treća je bila korektna: samo me je pitala da li mogu da joj pošaljem poziv u London pro forma, kako bi pokušala da se iseli iz Srbije. Njoj sam odlučila da pomognem. Moje dostojanstvenije beogradske prijateljice su se ili udale i dobile decu i tako zbog različitih interesovanja od mojih izgubile u meni sagovornicu, ili su pokušale da ostanu same. Ženu koja pokuša da uradi nešto tako normalno za velike zapadnoevropske gradove, Beograd izludi prvo pitanjima tipa „kad ćeš da se udaš?“ i „nećeš valjda ostati sama?“ koja postavljaju rodbina, susedi i loši prijatelji. Kad žena ne nasedne na takve provokacije i uprkos svemu ostane singl, u sledećoj fazi gotovo svi poštuju njenu samoću počinjući da je ignorišu. Dalje faze da i ne pominjem.
Nekoliko dana posle prvomajskih praznika, otišla sam sa Borisom i Jordanom na sudsko čitanje testamenta. Ja sam nasledila stan, a bivši podstanar mog pokojnog oca svu njegovu ušteđevinu, oko dve i po hiljade evra u dinarskoj protivvrednosti. Jordan i ja smo se srdačno oprostili. Boris je događaj ovekovečio slikom Katarina i Jordan na sudskom čitanju testamenta. Na njoj nas dvoje sedimo u polumraku sudnice slušajući sudiju, koji se ne vidi. Iako Grbić nije sasvim potrefio moje crte, bila sam počastvovana činjenicom da sam junakinja jedine njegove slike na kojoj žena uopšte ima lice. Što se testamenta tiče, rok za žalbu bio je petnaest dana. Ako bi ona izostala, odluka bi automatski postala pravosnažna. Želela sam da to vreme pokušam da provedem u Beogradu. Tako bih testirala da li tu mogu da izdržim posle više godina provedenih u Londonu. Ako bi mi bilo loše, sačekala bih da odluka mog oca postane pravosnažna, prodala bih stan i vratila se. A ako ne bih izdržala ni te dve nedelje, pravosnažnost testamenta dočekala bih u Engleskoj. Mogla sam i da izdam londonski stan i gift shop i do kraja života budem opet Beograđanka, ne radeći apsolutno ništa i živeći od rente. O tome sam uopšte mogla da razmišljam samo zato što mi do tada u rodnom gradu nije bilo loše jer mi je društvo pravio Boris. Počela sam da ga osećam kao jedini preostali most između moja dva različita načina života: kao retkog čoveka koji je u isto vreme dobro poznavao Beograd i mogao da razume bar neke od mojih londonskih dilema.
Čula sam se sa Denison i obavestila je da ne znam kada se vraćam. Poručila mi je da ne brinem jer je na poslu sve u redu. „Ona devojka iz Indije koja te menja dobro se snašla“, rekla je Denison i obzirno me pitala kako sam. Na kraju razgovora saopštila mi je srećnu vest: njena sestra je u četrdeset drugoj godini uspela da prirodnim putem zatrudni sa svojim dečkom.
Jednom dok smo Grbić i ja za promenu sedeli kod njega, bez najave su mu banuli majka, njen brat advokat i njegov sin Nemanja. Majka je svratila u obližnju Ulicu Džona Kenedija gde joj je brat živeo, pa su odlučili da iznenade Borisa posetom. Zamišljala sam njegovu mamu kao mnogo stariju, ali bila je visoka, uspravna i doterana žena, duge talasaste kose ofarbane u indigocrnu. Odmeravala me je sve vreme dok smo pili kafu. Bilo da je to činila sa ljubopitljivim ili – kad bih nešto pričala s Borisom – strogim izrazom lica, trudila sam se da je ignorišem. U jednom trenutku neprijatne tišine, Grbićev ujak je pitao sina:
– Reci svom bati, Nemanja, šta bi voleo da budeš kad porasteš?
Dečak je bez razmišljanja odgovorio:
– Kriminalac!
Smeh Borisove majke i ujaka bio je jednodušan i gromoglasan. Zbog uspešne tačke iznenađenja, ujak je poslao trijumfalne grimase i Grbiću i meni. Moje lice ostalo je nepromočivo na pokušaje advokata da ga oblije osmehom. Gospođa Grbić me je u tim momentima ignorisala i kroz smeh gledala Borisa, koji se mrštio prema bratu od ujaka. Da sam imala snage da izađem iz stana, odmah bih izašla.
Kada smo ostali sami i malo se uz viski sa ledom pribrali od posete, nekako sam poverila Grbiću deo dilema koje su me izjedale:
– London mi se negde i smučio… Imam osećaj da sam u njemu već dostigla svoje limite… Ali tamo imam mir… A stvarno ne znam da li da se vratim u Beograd…
– Vidiš da si se vratila – rekao je rezignirano i nastavio da cevči piće govoreći o smesi stoicizma i hedonizma kao jedinom načinu da se čovek kolikotoliko izbori sa lošim stvarima koje u životu ubedljivo preovlađuju. – Stoicizam zato što moraš svašta da trpiš, a ovo drugo, da bi čovek probao da okupi i zaokruži retke lepe stvari u životu. Danas smo već otrpeli štošta neprijatnog. Sada se postavlja pitanje: koji je preostali način da se život bar nakratko izbori s neugodnostima i sveopštom smrću?
Sam mi je dao odgovor: prišao mi je i počeo da me ljubi. Onda me uhvatio za ruku i poveo u spavaću sobu. Bila sam suviše iscrpljena, tužna i konfuzna da bih se iznenadila. Veoma nežan, Boris je uspeo da me nekako opusti. Na kraju bi mi vođenje ljubavi možda i prijalo da se nisam setila pokojnog oca i osetila ogromnu grižu savesti.
Narednih dana, Boris i ja smo nekoliko puta vodili ljubav. Bilo je mnogo bolje i nežnije nego prvi put, a i bila sam spremnija. Nije to ličilo na seks sa mojim bivšim partnerima koji su voleli da se prostru po ženi i navale. Za razliku od njih, Boris bi gotovo uvek legao sa strane, namestio telo u položaj fetusa i podigao moja kolena toliko da bi mi stopala završila tik ispod njegovih butina. Iz te poze je mogao da nastupi ljubavno i u isti mah pornografski: da me svuda miluje, pomera se u meni čas brzo čas sporo, i gleda me čitavu. Pošto mi je godila pažnja Borisovih pogleda preko mog tela i nežnost njegovih poljubaca i dodira, naročito grebuckanja po klitorisu, uvek bih doživela orgazam.
Jednom je nekontrolisano svršio u meni Izvinio mi se zbog toga ali mi nije zasmetalo. Možda je bilo tako zato što mi se veoma sviđalo što Boris, za razliku od većine drugih Beograđana i Beograđanki s kojima sam bila u kontaktu, od mene nije tražio ništa, iako sam vreme provodila uglavnom s njim. Zahvalna i zbog toga, i što se trudi oko mene u krevetu, pokušavala sam da mu potpuno uzvratim pažnju.
– Kao što svi znaju, muškarci su genetski programirani za sejanje, pa je po mom dosadašnjem mišljenju svakom od nas potrebno više žena – rekao mi je kad smo pričali o vođenju ljubavi. – Ali možda kad bismo ti i ja bili u stalnoj vezi, ne bih imao potrebu da varam jer bi pošto se trudiš za nekoliko njih, sama veza sa tobom bila promiskuitet.
Nasmejao se svom štosu pa nije mogao da vidi da sam se postidela.
Sredinom tog maja, napolju je bilo pakleno vruće, što je Boris podnosio još gore nego ja. U šetnju bismo izašli sačekavši da se malo smrkne. Potom bismo išli na neki od najdaljih splavova na Keju oslobođenja, a nekad sve i do Radeckog. Onda bismo se preko Starog Zemuna vratili do Borisovog stana u Ulici Jovana Miodragovića.
Jednog dana se naoblačilo pa smo izašli već oko četiri posle podne. Nakon stotinak metara, shvatili smo da su ti oblaci samo kozmetički jer su vrlo malo prikrivali sunce. Ništa od umerene klime kakvu smo oboje voleli.
Na potezu od Keja oslobođenja preko Starog do Novog Zemuna, tih dana sam videla nekoliko prosjaka. Koliko se sećam, u doba moje prve mladosti takvi nisu radili svoj posao u Zemunu, bar ne oko Glavne ulice. Nekad se prosilo maltene samo u centru Beograda. Od svega što se regularno moglo videti u središtu grada, možda je jedino to kvarilo impresiju da je Beograd metropola. Tada je bilo sramota da ništa ne čitaš i ne slušaš, da nemaš pojma o alternativnoj literaturi i muzici. Sve to je već decenijama smešno nepraktično u centru Beograda, kao i sve što nije borba za opstanak. U to neki ubrajaju i pomamu za brendiranom odećom, jer ova sirotinja ima neke snobovske crte. Tako mi se učinilo prilikom mog poslednjeg boravka i iz razgovora sa Borisom, ali i iz nekih medijskih priloga.
Kad sam se sagnula da pružim deset dinara zemunskom prosjaku, koji je sedeo na stepenicama ispred prodavnice zdrave hrane u Dubrovačkoj ulici, osmotrio je moju ruku i pitao:
– Možete li mi dati još petnaest? Treba mi bar za pola vekne hleba.
– Baš ste izbirljivi za svoj posao – nisam mogla da prećutim.
Po listovima sam osetila pljuvačku. I Boris je snimio taj prosjakov gest, ali je samo raširio ruke- Kao da ni sam nije umeo da se suprotstavi tolikom ludilu, ili kao da je ostao bez ideje kako da reaguje otkako je izgubio šilo iz svog mobilnog telefona. Prisetila sam se kako je pokojni tata, na neki način takođe zbog novca, u bolnici na samrti pljunuo prema meni.
Produžila sam do turističke agencije Serbico, čija se bela tabla sa crnim i crvenim slovima diskretno videla na obližnjoj metalnoj banderi za koju je bila pričvršćena. Nakon konvencionalnog pozdrava, plavokosa šezdesetogodišnja službenica ljubazno je ponudila Borisa i mene stolicama.
– Koja destinacija vas zanima? – pitala je kada smo seli.
– London – rekla sam joj.
– Datum?
– Sutra.
– Povratna ili u jednom pravcu?
– Povratak s otvorenim datumom.
– Vrlo dobro, koliko karata? – pitala je kad je sa stolice naspram naših prešla na onu ispred kompjutera i stavila naočare.
Grbić mi je rekao da me ne razume kad sam ga tiho pitala da li da kupim dve ili samo jednu kartu. Gledao me je začuđeno. Ponudila sam mu da se preseli kod mene u London. Boris me je pitao od čega bismo živeli. Rekla sam mu da je to moj problema. Službenica, koja je do tada posmatrala monitor, skrenula je pogled prema nama.
Boris je virnuo kroz prozor agencije. Napolju je bilo opet pakleno vruće, vreme kakvo on nije voleo. Okrenuo se prema meni i tražio da ja odlučim.
Priča iz knjige Beograđanke, Laguna 2014.