Dani su prolazili bez mog potpunog saznanja o protoku vremena. Da povremeno nisam gledao u kalendar na telefonu ili ugao televizijskog ekrana ne bih znao koji je tačno datum. Poručivao sam dostavu za sve što mi je bilo potrebno – od konca za zube, preko sapuna, sredstava za čišćenje koje sam retko koristio, voća, testenine, jaja do lososa s belim sosom od mirođije. Tuga je sve vreme bila prisutna i nikako nije htela da ode. Pronalazio bih je svako jutro u fioci s čarapama, u onoj drugoj gde držim gaće, među ofingerima s košuljama i odelima koja više nisam nosio, na polici s knjigama ili na mestu gde stoji pegla, u kutiji za kafu, u kutiji za šećer i korpi s prljavim vešom. Sapleo bih se o nju u hodniku ili u dnevnoj sobi. Video sam je u mlazu jutarnje mokraće. Povremeno je oblačila kostim jada, često očaja, ali ma kako da se maskirala njen pečat bio je prisutan ne samo u stanu, već i na mom licu. Svako jutro taj žig video sam u ogledalu poput trajne tetovaže. Možda će zauvek ostati sa mnom, pomirio sam se sa odrazom. Preko noći sam ostario. Kosa mi je osedela još u ranim tridesetim, ali sada je ta belina bila prozračna. Bore su se produbile, pogled ugasio, a lice poprimilo voštani izraz poput eksponata u Madam Tiso. Meri skuplja odrubljene glave i po modelu pravi maske. Vidim tu sliku jasno kô dan.
Kad nisam zagledao promene na sebi i celodnevno motrio na tugu, čitao sam knjige, gledao filmove i išao u duge šetnje zaobilazeći mesta koja su mogla da me uznemire i probude sećanja s kojima nisam bio u stanju da se nosim: park u kome smo se prvi put poljubili, semafor gde sam se zaustavio da bih joj dao prsten dok su iza nas nervozno trubili misleći da ne vidim da se svetlo promenilo, a ja sam samo čekao njen odgovor, jednosmerna uličica pored crkve u kojoj smo se venčali, njen omiljen restoran, fakultet i srednja škola.
U umu zapisujem opasna mesta i bojim u crveno. GPS mog bola pronalazi bezbedne zone kojima se krećem u gradu u kome sam odrastao. Zeleno svetlo na semaforu ne prestaje da me proganja. Da li je odgovorila potvrdno samo da bi vozači iza nas konačno prestali da trube?
Tuga je menjala kostime čitave godine. Vratio sam se na posao. Ipak nisam izdržao do kraja meseca, zahvalio sam se načelniku, dao otkaz, ponudio se da vratim novac koji sam tokom godine primao što je on odsečno i pomalo uvređeno odbio („To je najmanje što smo mogli da uradimo”, rekao je) i sa dvojicom kolega, sa kojima sam tokom cele godine ostao u kontaktu, započeo privatnu praksu. Ta želja oduvek je postojala u meni, ali me je sigurnost državnog posla čvrsto držala u rukama. Sada me je ta sigurnost stezala i sloboda mi je bila više nego potrebna. Raspored mi nije bio pun, taman toliko da imam osećaj da radim. I dalje sam tragao za odgovorima, ali sam prihvatio da ih možda nikada neću pronaći. Kolega mi je obazrivo predložio regresoterapiju, znajući da moj logičan um treniran godinama na Medicinskom fakultetu neće prihvatiti ništa bez dokaza.
„Sećaš se kada sam na završnoj godini fakulteta otišao u Ameriku?”, podsetio me je na nešto što je potpuno iščezlo iz mog sećanja.
U pitanju je bila razmena studenata završnih godina. I ja sam se prijavio da bih usavršio engleski jezik, ali sam u poslednjem trenutku odustao. Majka se razbolela i tog leta vratio sam se kući da bih bio sa roditeljima. Nisam išao na more te godine, niti sam imao šta drugo da radim osim da učim. Spremao sam ispite i u jesenjem roku završio fakultet kao najbolji student u generaciji.
„I najbrži student”, podsetio me je nekadašnji cimer. „Verujem da si ti jedini koji je medicinu završio pre roka.”
U Americi se družio sa budućim psihijatrima i studentima psihologije, pa je tako i saznao za regresoterapiju. Kod njih su ti kursevi uveliko postojali, ali su se bojažljivo širili, a zahvaljujući psihijatrima Rejmondu Mudiju i Brajanu Vajsu, istraživanjima koja su sproveli i knjigama u kojima su ta istraživanja izložili, vratio se izmenjen. Promena je bila vidljiva u njegovom ponašanju i stavu. Ranije je umeo da plane za svaku sitnicu. Dok smo studirali, često smo išli na žurke gde su pripiti studenti lako započinjali tuče, a on je prednjačio u odnosu na ostale. Jednom sam mu zapretio da ću prestati da izlazim sa njim ako se samo još jednom potuče.
„Da, setio sam”, pucnuo sam prstima. „Mislio sam da si po-čeo da duvaš, vratio si se kao da si bio na Tibetu.”
Ispričao mi je da se tada i sam podvrgao regresiji i bio u jednoj takvoj eksperimentalnoj grupi: „Ta istraživanja su sada široko dostupna, i mada i dalje postoje predrasude, niko više ne osporava rezultate tih terapija.”
Na njegovo iznenađenje nisam se opirao, bio sam spreman da pokušam sa bilo čim što je makar malo ulivalo nadu. Potreba da pređem granicu svakodnevnog nivoa svesti povela me je kroz regresiju odnosa, događaja, identiteta i porodičnog polja, a onda i mnogo dalje. Izgubivši smisao u životu koji sam do tada živeo, tragao sam za nečim što bi mi dalo novi smisao. Terapija i istraživanje prerasli su u višegodišnji trening pa sam na kraju i sam postao regresoterapeut. I dalje nisam imao objašnjenje za neke pojave sa kojima sam se u praksi susretao. Za vreme studija, stažiranja ali i višegodišnjeg rada u bolnici lečio sam pacijente sa deluzijama i halucinacijama, histeričnim, graničnim ili nekim drugim poremećajem ličnosti. Kada bi mi klijent u regresiji ispričao priču sa detaljnim opisima mesta i vremena kojima nikada nije prisustvovao u sadašnjem životu niti je imao bilo kakvih saznanja o tome, znao sam da ne halucinira. Ono što nikako nisam mogao da znam jeste odakle ta sećanja dolaze. I dalje sam radio klasičnu terapiju sve više se prepuštajući regresoterapiji da me kroz praksu podučava, posebno kada meseci rada klasičnom metodom pacijentu nisu donosili poboljšanje.
Stigla mi je poruka da se javim pacijentkinji koja bi želela da je lečim. Nekoliko meseci ranije pročitala je tekst o regresivnoj terapiji u jednom medicinskom časopisu. Poznati psihijatar veruje u prošle živote, pisalo je crnim masnim slovima preko dve strane. Sačuvao sam taj članak i s vremena na vreme iščitavao čudeći se kako su neke moje reči izvrnute ili pogrešno interpretirane. Zapravo, verovao sam u život, ali je izabrani naslov bio senzacionalistički i tu ništa nisam mogao. Na pauzi za ručak prekraćivala je vreme do povratka u kancelariju prelistavajući pomenuti časopis. Pažnju joj je privukla fotografija, poverila mi je kasnije: „Delovali ste kao da vas je neko naslikao, a ne fotografisao. Pokušavala sam da pronađem ime fotografa, ali ga nije bilo ispod slike.”
Nisam joj rekao da je fotografija iz privatne arhive i da me je fotografisala supruga. Pročitala je moje ime, pa istaknute pasuse i na kraju ceo tekst. I pored iskrivljenog smisla nekih reči uhvatila je pravu poruku koju sam želeo da pošaljem kada sam pristao da budem sagovornik. Istrgla je papir, vodeći računa da je konobar ne vidi, i stavila ga u torbu, a kasnije u fioku radnog stola jer je imala osećaj da ćemo se nas dvoje sresti. U praksi mi se često dešavalo da su klijenti u hipnotičkom transu svedočili da su me prepoznali. Bili ste tamo ili I vi ste tamo, tek neko bi rekao opisujući mi scenu u kojoj se nalazi, a koju ne mogu da vidim, već samo o njoj slušam. Ponekad bi opisali neke moje osobine za koje pouzdano znam da im nisam otkrio, a nisu ni bile uočljive, ili bi se u tom prostoru i vremenu koji mi opisuju bavio nekom aktivnošću koja mi je sada hobi ili interesovanje. Kao na primer fotografisanje koje sam kasnije u životu zavoleo, ili pisanje koje mi nikad nije bilo jača strana, ali se razvilo u onim noćima nesanice kada sam pokojnoj ženi pisao pisma.
Na sajtu centra u kome radim broj mog mobilnog telefona nije javno istaknut, kao ni lična mejl adresa. Svako ko želi da stupi u kontakt sa mnom, može direktno da pozove centar – neko od kolega će se već javiti ili pozvati propušten poziv, popuni onlajn formular ili se obrati na zvanični mejl kancelarije. Većina onih koji su dolazili imala je iskustva sa nekim oblikom terapije, bilo da je reč o individualnoj, grupnoj, kratkoročnoj, višemesečnoj, neretko i višegodišnjoj. Isprobavali su i forme umetnosti u terapijske svrhe poput crtanja, pisanja, plesa ili pozorišta.
Kada mi je vreme između dve seanse, a u vreme pauze za ručak, dozvolilo, pozvao sam broj koji sam video u poruci. Iz tog prvog kratkog razgovora zaključio sam da barata terapijskim terminima. Ma koliko se trudila da bude u ovde i sada, rekla je da ne uspeva da se poveže sa ljudima i onim što radi. Sve vreme ima utisak kao da glumi u nekom stranom filmu, a ne zna jezik. Šaptač joj suflira tekst, ali ne vredi, ne razume ga. Ostali glumci postaju nestrpljivi. Publika zviždi.
„Koliko dugo to osećate?”
Zbunio me je njen odgovor: „Ceo život.”
Irena Jekić, “Veliki eksperiment”, Nova Poetika, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Nova poetika
