Prošlo je dosta vremena otkako su moji snovi pa i snovi svakoga među nama, dobili sasvim novi, naročiti izgled. Nisu više pusta lutanja, magle što beže, što se bez smisla i razloga prelivaju jedna u drugu, da na kraju izvetre u ništavilo. Nisu više snovi koje čovek sa čuđenjem ujutru razabira, pospanih očiju, i upola smešeći se, upola ljutit mahne rukom: „Đavo vas nosi, odakle vas i uzeo!“ i koji se posle u smešnoj grozi odvuku u bezdan kao što se đavolani u cik zore sakriju u šumu. Snovi koje snivam sada ja, i koje snivaš ti, senka su stvarne istine; oblici užasno uveličani, vrlo čudno izlomljeni i iskrivljeni, ali istina ipak ostaje, odmah je poznaš i srce ti je žalosno.
Bilo je hladno jesenje jutro, magle su se vukle dolinom i obavijale strme padine planina, na grebenima se u zracima rane zore belio prvi sneg koji je pao preko noći. Nebo je bilo vedro; još se sećalo ponoćnog snega i hladnih jutarnjih zvezda, ali je već čekalo sunce.
Gledao sam kroz prozor; taj prozor još nikad nije bio opran, zbog toga sam gledao kao kroz veo, ali sam razaznavao potanko šta se dešavalo ispred mene; zvukovi su u čistom jutarnjem vazduhu bili vanredno jasni, da sam čuo i razumeo svaku reč. Dvorište je bilo za pedalj u debljini nasuto prašinom crne boje, koja se preko noći izmenila u ljepljivo blato; istom su prašinom bili pokriveni i niski krovovi baraka i uvelo lišće orahovog drveta koje je stajalo usamljeno usred dvorišta; ispod ovog oraha pridržavao je vojnik osedlanog konja, koji je rzao i drhtao od zime i nestašnosti.
U dugačak prav red svrstana stajala je četa, spremljena da se u još istog časa uputi na ratište. Stajali su ljudi kao da su od kamena, nije oko nije trepnulo, vitka tela su bila malko pognuta pod teretom teških telećaka. Nikad ranije nisam na jednom stešnjenom mestu video toliko mlade lepote. Sva su lica bila još sasvim mlada, malo ne dečačka, i sva redom su bila sveža, kao rosom i svanućem umivena; i u očima je bila svetla rosa, kao da gledaju iz dalekih pokrajina, iz lepih snova; a pogledi sviju nepomično su ležali na gospodinu kapetanu, koji je sporim bezbrižnim korakom hodao gore i dole, ispred nemog stroja.
Kapetan je bio vrlo visok, za celu glavu viši od čete; nosio je širok crn ogrtač, dole su virile iz njega dugačke i sitne noge; u ruci, koja je čak kroz rukavicu izgledala koštunjava i ličila na kandže, držao je štap, na koji se koračajući oslanjao. Lice mu nisam video, pošto je celo vreme ostao okrenut četi. Korak mu je sledio zastavnik, koji se, s vremena na vreme, plašljivo okretao kao što se možda okreće čovjek koji ima nameru da pobegne, ali se oseća nemilosrdno vezan.
Još jednom je gospodin kapetan počeo s pregledom. Stao je ispred prvog broja u redu, ispred visokog stasitog mladića koji ga je u čuđenju posmatrao crnim, zagasitim očima. Kapetan je stao pravo pred njega.
– Kako se zoveš?
Mladić je rekao svoje ime i tada kao me je nešto probolo kroz srce; pa je te poznajem, lepo mladoliko momče! Ti, što si se zamislio i punim srcem očekuješ veliku budućnost! Odrastao čovek među drugarima, poslušno dete među mudrim starcima! Živa grana na drvetu; ako je otseku, biće ranjeno celo drvo!
Kapetan se raspitivao dalje:
– Imaš li oca?
– Nemam ga više!
– A koliko braće i sestara?
– Nemam ih!
– Je li bar majka živa?
– Majku još imam!
Svetlost je planula u podmuklim očima.
Tada je kapetan podigao štap, pa se prikovanim gvožđem na njegovom kraju dotakao mladićevih grudi i dao znak zastavniku, koji je stajao kraj njega. Ovaj je iz rukava izvukao biležnik i drhtućom rukom upisao mladićevo ime. Mladić je probledeo.
Kapetan je prošao pored drugog i nije ga pogledao; pristupio trećem pa ga potanko osmotrio. Bio je svakako veseo, govorljiv i grlat mladić, poznat kao pevač i ljubimac devojaka. Imao je zdravo, okruglo lice, pored sitnog uva vijorilo mu nekoliko kao pšenica svetlih kovrdža, plave oči su pevale, zagasito crvene usne izvijale se u prijatnom osmehu.
– Imaš li verenicu kod kuće? – zapita kapetan.
– Imam, gospodine kapetane!
Još jačim glasom su pevale plave oči; u svetlu daljinu je dopirala pesma.
Kapetan je podigao štap, zastavnik je beležio. Pesma se ugasila u očima.
Tako je gospodin kapetan polako produžio pored drugog niza; posmatrao je, ispitivao i odabirao. Sad je izostavio dvojicu ili trojicu, ponekog nije ni pogledao, sad je opet označio njih petoricu redom. I učinilo mi se da razmišljajući namerno odabira najjače i najlepše.
Stigao je do kraja, poslednji put je podigao štap, pa se okrenuo. Sada sam video njegovo lice i srce mi je stalo. Lice mu je bilo bez kože i mesa, umesto očiju bile su u lubanji dve duboke rupe, dugački oštri zubi kezili su se iznad gole, jake vilice. Kapetan se zvao Smrt.
– Napred… stupaj!
Četa je iznenada promenila pravac, pa se otsečnim korakom uputila u maglu ispod brega. Ispred nje je jezdio gospodin kapetan; visoko iznad magle viorio je njegov crni ogrtač.