VETAR
Sećaš li se vetra koji se nekad rađao
Sav zelen među maljama na grudima Maljena?
Majka je zatvarala kapke pred borovima
Uznemirenim do gorkog korena iglica;
To je već bila noć, prevelika za tebe
Kao odelo odraslih. A majka nosi sveću,
Na stepenicama pažljivo zaklanja plamen rukom.
Vetar. Sva su vrata na kući zaključana,
Borovi i skitnice će ostati na vetru,
A ti si dobar dečak i majka će poljupcem
Da zapečati tvoju današnju malu javu.
(Anđeli dajte da zaspim, da spim,
Da ničega zloga ja ne snim.)
Jer noć je velika i vetar je pod prozorom
I padaju šišarke, i mesec će da bude
Čist i uglačan od vetra, mali i okrugao.
Zaspao si, sasvim siguran da ćeš se sutra
Probuditi. Kao i vetar. Kao i vetar.
LAMPA
A ti si opšiv mojih nesanica,
Pena što rubi vrtlog od praznine;
Bezlična, znam ti svaku crtu lica
U mreži ostakljene paučine
U naprslom ogledalu; tišina
Mreška se kao skorup od tvog glasa
Iz druge sobe, gde je pomrčina
U kojoj treptiš ko praslika spasa —
Leptire sive šalješ, da mi kruže
Okolo lampe u krhkoj orbiti,
Po slojevima nevidljive ruže,
A kad pred zoru usnem, tada i ti
Utrneš, ko na okret prekidača
U ruci što je odsutna, al' jača.
DOKAZI
Dokaži, ako možeš, da te nema –
To neće biti dokaz da ja jesam.
Dokaži opet, jer dokaze sve sam
Zaboravio. Zato trajem, zeman.
Kadkad noću u tišini slušam;
Treperi prostor, rađa se oluja.
Pulsira oganj u zvezdama zgrušan
Po volji Boga slavuja i guja...
Dokaži svoju odsutnost na način
Da um se smrzne, a da srce shvati −
Zašto od tebe ištem nemoguće?
Promaja noći, jedan krov bez kuće,
Pehar kukute, napev kao začin –
Pošalji tvoju senku, da me prati.
NIKADA SAMLJI
Nikada samlji nego krajem jula
Kada je letu pedalj do zenita,
A hlorofilu aršin do rasula
U metastazi žutila i ruja,
Tamnije kada zelene su boje
U vrtovima, a strnjika suva,
Tamnija donja amplituda bruja
Vetra što obnoć u vremenu duva.
Nikada samlji nego krajem jula
Kad sve je, misliš, na dohvatu: čula
Oštra ko nož još topao od točka
Brusača, ali bitno nedostaje:
Anđela koga slutiš nećeš sresti,
A vazduh trudan je od blagovesti.
JUTRO
Prosto jutro, kad sva su lica bogova slična,
U jetkom praskozorju, svirepa, nepomična,
Jednako mokra od tuđih suza, zelena od plesni,
U osmehu što otkriva naoružane desni.
Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe
Iz koje treba da pođem, običan, međ ljude.
Da nastavim davne nedovršene seobe
U stvari što kao zvezde zbunjujem prisustvom,
Jutro bez milosrđa, glas kiše na prozoru, studen
I ljubičast, pokreti okovani iskustvom;
Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše
Zubatim osmehom; oni su isti, a mene je sve manje,
A njihova prokleta snaga je samo moje neznanje,
Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.
Ivan V. Lalić – PIETA
Srce je Majke srce Bogomajke
Tin
Položila sam obe uske šake
Pod tvoja pleća, pridigla polako,
Pokretom koji na kretnju se seća
Kad sam te prepovijala; pomakla
Iz vodoravne ravnoteže, lako,
Kao da nisi za smrt jednu teži –
(Ali za uteg žrtve svoje lakši)
Od tog trenutka zauvek mi ležiš
U naručju, van pričina i stvari;
I svet se obnavlja u mojoj kretnji
I ljubavi tvog čina, izvan mene;
I zato ostaje u ravnoteži.
Položila sam obe uske šake
Pod tvoja pleća, pridigla polako;
I zauvek smo skamenjeni tako.
MESTA KOJA VOLIMO
Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.
TREBA OSTATI
Treba ostati, možda za ljubav očiju
Nenapunjenih, možda za ljubav one ptice
Što peva u slepoj ulici. Možda za ljubav
LJubavi, nekog osmeha što još trepti,
uhvaćen kao žuti leptir u davnim ogledalima vida.
Za ljubav usana, za ljubav paprati i nežnosti
I dece neogvožđene, i negovanih prozora,
Treba ostati. Znam, srušio se vetar
Olovnih krila na izrešetanu pustaru,
Znam, izrasle su mrtvoplave gvozdene šume
Iz opakog sna zemlje, pobledelo je more
Od peska i mržnje. Svejedno, treba ostati.
Možda za ljubav krvi, njene slane dobrote,
Nevinog poluboga u žuboru njene tame,
Za ljubav bunovne krvi i njenih stanovnika,
Živih i mrtvih, neukroćenih, nežnih,
Možda za ljubav plave boje popodnevnog neba,
Za ona mala trajanja pod kupolama svetlosti,
Za ljubav sastajanja, svejedno; treba ostati,
Neuplašen zveketom što zuji u naprslom sluhu
Zemlje, ko stršljen na usnama spavača u bilju.
Treba ostati, i zato treba voleti,
Naoružan do zuba, nasmejan do očiju,
Ostati za ljubav očiju, za ljubav ljubavi
U žutom živom pesku vremena.
