GRAD U FASCIKLI
Šake su svuda
vetar raznosi miris crvene farbe
niz ulice se sliva kao krv
kasno probuđenih ljudi.
Ne prelazimo granice gradova,
kote se turbani, rublje i tuđi Bogovi
geografska karta- orman za stišnjenu šunku,
više ne brani nas niko i svet se čini sam.
Na vratima zgrade stoje reči bez pečata,
Hodnici rađaju korake što grle zaboravljene.
Policija uči tišinu napamet,
a panciri pamte više nego ljudi,
Brojimo prisutne,
Brojimo nestale.
U oba skupa nedostaje isti glas.
U gradove ne sleće beli dan, širi se crn
neko je onda zaboravio da ga završi.
Nosimo lica kao transparente,
možda nas vide poslednji put.
Da li govorimo? KOGA dozivamo?.
Ako se sve ovo skloni sa ulica —
ostaće lutka u blatu bez očiju,
i vetar koji joj namešta haljinu
kao da još uvek ima nekog unutra.
ALL THE FATHERS WANNA CRY
Mi govorimo kao da smo jedno detinjstvo
podeljeno na više tela.
Bio je to mekan dan,
svetlo je letelo nisko.
Kroz pukotine u vazduhu
otimale su se latice
i sve je mirisalo
na početak koji kasni.
To ćerke maštaju o večerima
kada prolazimo pored groblja
kao kroz prvu sobu
u kojoj ni prozor više ne svetli.
Glas koji nas je pazio
postao je uzak
kao tunel za jedno ime.
Birale smo kao da nas neko gleda,
i nikad nismo znale
gde taj pogled prestaje.
Najveće oči
nisu umele da nas vide do kraja.
I kao da će neko zaplakati,
ali nema gde da stane
kad kažem:
tata naša sam
i kad mi pertlu veže neko drugi.
Nije znao gde sa rukama
kad su prvi put ostale prazne.
U garaži, među alatima,
spuštao ih je niz telo
ako ih stegne dovoljno
iz njih nista neće ispasti.
Jednom se pogled
zadržao predugo,
i više nije imao
kuda s njim.
Svi bi oni
da spuste puške,
i da im se lice
ne zatvori
pred nečim što dolazi povijeno.
Za ruku da povedu
uslišenu molitvu
na proplanak
gde Kapuleti i Montekini
sade istu trešnju.
I zaborave
ko je prvi
prestao da se smeje.
