Obla sam. Lagano i lepršavo bačena u vazduh, kada se vinem postajem tačka, jedva vidna. Zatim se vraćam na zemlju, kotrljajući svoje glatko telo, začarana snagom gravitacije. Moje su boje juče izmamile osmeh jednom dečaku. Otada sam u njegovim mekanim dečijim dlanovima. Steže i opušta tople šake u moje vrhove. Katkad izmaknem iz ruku. Tresnem ga po nosu i on krvari. Dečak plače, uzmiče pred crvenilom koje se razmazalo po oblinama. Nema kome da me baci, da me doda. Nije spretan u igri. Ne želi da me ponudi drugoj deci. Hoće me samo za sebe. Veći deo dana je sam. Umrljanih ruku i lica tumara po pesku, kotrlja me i poigrava se s noge na nogu u pokušaju da održi ravnotežu. Pati. Kada bi samo spoznao suštinu moga tela, kada bi zamislio još jedan par ruku i krivolinijsko uzmicanje u plavetnilo, blagi pad ka tuđim dlanovima, spoznao bi sebe i lepotu igre. Danas je svom snagom seo na mene. Vazduh iz gumene utrobe je lagano počeo da šišti, a onda naglo i da šiklja. Tako izduvana ostala sam zalepljena licem za prašnjavi put. Dečak je otišao u nepoznatom pravcu.
Natašu je znao iz viđenja. Prolazila je pored radnje biciklom. Svetla kosa boje meda, blago se vijorila na povetarcu. Jedva primetno je suzila oči da joj se mušice ne bi uplele u trepavice. Na nosu dve tri pege, ostale su se rojile po obrazima. Nosi šarene suknje koje dosežu do kolena. Beli nožni listovi se presijavaju na suncu. Za njom ostaje miris trešnjinog cveta. Podseća na proleće. Kasnije, kada je pratio, video je da ide do biblioteke. Jednom je svratila u radnju. Tražila je bežičnog miša, i zamolila da joj neko pomogne oko kvara na računaru. Gazda je poslao Srđana. Visok i suv, malo pogrbljenih leđa, morao je da savije glavu da bi prošao kroz ulazna vrata. Lica strogo ozbiljnog i bledog, zagleda se u tamni ekran. Ima sitne okrugle oči. Žmirkaju od plavetnog treperenja monitora. Boje se reflektuju u oblim okvirima naočara. Oštar nos I pune usne koje stalno oblizuje, odaju izrazitu ozbiljnost tridesetogodišnjaka. Izgleda starije. Usna duplja se suši do pucanja. Naočare magle od toplote. Veliki tamni kolutovi ocrtavaju se na pamučnoj majici kada je skinuo duks. Dlanovi su toliko mokri, pa ih često briše o farmerke. Mora da obori sistem, kaže. Zatražio je čašu vode. Nataša je sedela preko puta njega. Bila je tiha, neprimetna. Perifernim vidom pokušava da ulovi svaki deo prostorije. Velika polica sa knjigama. Zlatni, srebrni i bakarni tonovi korica nizali su se po veličini. Saksije sa kaktusima različitih oblika uredno posložene uz prozor, od najmanjeg do najvećeg. Na stolu šolja do pola ispijene kafe. Pored vaza sa tek ubranim lalalma. Uz nju svetle korice knjige Hiljadu čudesnih sunaca. Sa balkonca se čula australijska tigrica. Nazire kroz drapere da je plava. Nataša ustaje, otvara vrata terase i dosipa vodu u posudicu kaveza. Pruža mu kažiprst a kanarinac čas uzmiče, čas žestoko zabada kljun u njene bademaste jagodice. Srđan je posle dužeg vremena osetio priliv neopravdane sreće. Video je sebe kako ustaje i grli tu devojku, stavlja joj dlanove na lice i lagano je ljubi. Prenuo se iz maštanja na njen glas. Pita da li je kvar oštetio dokumenta, ima i dragih fotografija.
Prebacuje malu žutu loptu sa dlana na dlan. Mokri su. Savršena gumena okruglina klizi i odupire se vlažnosti. Dodiruje pod, tap-tap, kotrlja se do ćoška tmine. Svojim izlizanim vrhom cipele pritiska je, čuje se šištanje vazduha, a onda gipko plop. Lopta je pukla. Podigao je glavu i u ulaznim vratima video svoj odraz. Bio je zamagljen i taman, ali slutio je. Desnom rukom je oštro prešao preko jednog pa drugog obraza. Tu je negde ožiljak od rođenja. Velika tamna fleka. Onoj devojčici na rekreativnoj nastavi se svideo. Stalno je govorila kako podseća na Afriku. Tada ju je prvi put poljubio. Ili ona njega. Gurnula mu je vlažan mali jezik u usta i širom otvorenih očiju posmatrala reakciju. Spustio joj je dlanove na male dečačke grudi. Uzmakla je i pobegla iz sobe. Uspešno se skrivala. I njegova kovrdžava kosa. Stalno je sklanja iza ušiju. Majka voli prstima da prolazi kroz te isprepletane vlasi.
U ulaz je ušla Nataša. Lepa je, misli. Suknja joj blago prikriva kolena. Do pola. Bela majica jasno ocrtava obline grudi. Gura bicikl pored sebe. Umorna je. Niz vrat joj se slivaju kapljice znoja. Zastaje. Trlja vrat desnim dlanom. Štipa ga, da razbije napetost. Oštri vrh pedale joj zakači najlonku. Učinilo mu se da je opsovala. Gleda je iz prikrajka. Oblizuje se. Skinuo je naočare i stavio ih u dzep jakne. Prilazu joj otpozadi. Pritiska mokar dlan na njene usne. Nije stigla da ispusti vrisak.
Seansa 1
Psiholog: Pričajte mi o svom detinjstvu.
Nataša: Rano sam ostala bez oca. Stariji brat i sestra su brzo otišli od kuće. Još dok sam išla u osnovnu. Uvek smo bile mama i ja. Ona je sada u staračkom domu. Nedeljom pijemo kafu. Dugo joj češljam kosu. Uživa. Katkad me prepozna. Ima Alchajmera. Ponekad zaustim da joj kažem šta mi se dešava, u nadi da će zaboraviti, bar neko. Ja nikad.
Seansa 5
Psiholog: Da li želite da izgovorite naglas?
Nataša: Silovana sam. U ulazu sopstvene zgrade. Odvukao me je do podruma. Prislonio uza zid, zadigao suknju, pocepao gaćice i silovao, otpozadi. Zid je mirisao na plesan. Na njemu je bilo iscrtano jedno srce probodeno strelom. Pored su bili inicijali. Veliko B i veliko J. Pokušavala sam da se setim da li među stanarskom decom ima koga sa tim inicijalima. Liči na dečački rukopis. Napregla sam sve moždane vijuge, samo da ignorišem cepajući bol i da se setim čije bi to probodeno srce moglo da bude. Silovana sam…
Psiholog: Da li se sećate nekog specifičnog mirisa ili zvuka?
Nataša: Da, bio je to miris gume, mekane gume, one od koje se prave dečije igračke. Tako se osećao dlan koji mi je pritiskao lice. Dahtao je… Kao da je njemu sve to naporno… Nije dugo trajalo. Ostavio me je ne progovorivši ni reči. Poljubio mi je teme pre odlaska. Ovde. (pokazala je na sam vrh glave). Spustio je i suknju. Vratio uredno na mesto. Silovana sam…
Seansa 17
Psiholog: Kada ste poslednji put bili intimni sa nekim? Onako istinski povezani?
Nataša: Relja, prošle godine. Zapravo, on je otišao u Ameriku. I to je bilo to. Bez reči, bez uvreda, bez razloga. Nekad mi piše. Nedostaje mi. Možda me sada ne bi ni želeo. Oštećena roba. Silovana.
Psiholog: Kako vam je na poslu?
Nataša: To je jedini mogući mir. Među knjigama. U biblioteku ljudi sve ređe dolaze. Sada ne znam ni da li pripadam tom miru, silovana…
Seansa 20
Psiholog: Da li sanjate?
Nataša: Sanjam jedan isti san. U njemu sam devojčica. Bole me noge. Pokušavam da ustanem. Ne ide. Taman kad pronađem snage, ugledam veliki nezgrapni dlan koji se nadvija nada mnom kao mračni oblak. Odjednom, on me ne grabi. Naprotiv, baca mi žutu malu loptu. Ja sam silovana!
Na polici sam uredno posložena. Nikada me nije čitao. On voli mange. Lepo crta. Oslikao je Sakuro Haruno. Njeno ime na japanskom znači trešnjin cvet. Lepa je. Ima dugu roze kosu. Svaki lik I njegova boja kose imaju svoje značenje. Likovi sa ružičastom kosom mogu doneti pozitivne promene u drugima. Dobroćudni su, mladalačkog i vedrog duha, deluju nevino i neukaljano. Gotovo su nestvarni sa neprirodnom bojom vlasi. Kada gleda anime, dira se. Posle dugo plače. Kida iz mene stranu po stranu i zapisuje nesuvisle reči na krajevima beline. Ne razaznajem znake. Njegove su reči oštre, rastaču bol u mastilo. Pisanje prekida ulazak žene koju naziva majkom. Ona je gola. Njeno telo je ogrnuto providnom svilenom tkaninom. Grli ga i ljubi u usta. Bled je. Jedino nju ima. Otac se ubio. Često je bio sam. Ona je danonoćno radila. Dolazila kasno i odlazila rano. Vikendi su bili najgori. Tada je sebi davala oduška. On bi vreme proveo u parku, čitajući mange ili igrajući se loptom.. Jednom se vratio pre vremena. Vrata nisu bila zaključana. U hodniku je čuo potmulo stenjanje. Ličilo je na ropac. Majka prislonjena stomakom uza zid, raskrečenih ruku, grlila je nepreglednu belinu. Muškarac spuštenih pantalona. Prošao je nečujno. Soba je njegovo sigurno mesto.
Seansa 31
Psiholog: Kako ste danas?
Nataša: Loše, uvek loše. Ne znam da li će ikada biti kao pre. Osećam da je svaki deo mene bezvredan, da ničemu ne vidim smisao. Moje telo je velika nepregledna ljuštura, a meni je tesno, da bar mogu na kratko da izađem. Više ne umem ni da plačem, ni da se smejem. Sebi sam jedno veliko Ništa. Hoću da prestane. Ja sam silovana!
Psiholog: Šta vas najviše muči?
Nataša: Sećanja. Prosečnost je najgori vid pripadanja. A sada nemam ni to. I taj miris gume. Ustalio se i svuda ga slutim. Zašto sam ja silovana?
Seansa 37
Nataša: Danas je jedan dečko pokušao da me nagovori da izađemo na piće. Rekla sam da nemam vremena. Učinio mi se pristojnim. Ipak, u meni je nešto stvrdnuto i teško kao olovo. Ne znam da li ću ikada više moći da podnesem da me neko dira, ljubi ili… (plače).
Još uvek nisam sebe pogledala u ogledalo. Gadi mi se. Pokrila sam ga čaršafom. Nema tu šta da se vidi. Možda samo sena. Danas sam u jednoj knjizi pročitala: Ako dugo gledaš u ponor i ponor u tebe gleda. Da li to znači da će mene moj ponor progutati?
Seansa 39
Psiholog: O čemu biste danas želeli da razgovaramo? Kako vam je protekla sedmica?
Nataša: Učinilo mi se da me neko posmatra. Na putu od kuće do biblioteke vetar donosi miris gume… Ili je sve to samo u mojoj glavi… Hoću da prestane…
Psiholog: Uzimate li redovno terapiju?
Nataša: Da… Hoću da mi se vrati život, a ne znam kako…
Psiholog: Potrebno je vreme…
Nataša: Koliko još?
Psiholog: Onoliko koliko vam je potrebno da prihvatite sebe, novu sebe.
Nataša: Silovanu?
Psiholog: Da, silovanu.
Nataša odlazi na posao. Slaže novopristigle naslove. Razvrstava ih po policama, a zatim vrši katalogizaciju. Savesno briše prašinu sa knjiga. Vraćene knjige postavlja na svoje mesto. Dugo ih ravna sa ostalim knjigama u redu. Uzmiče korak unazad ne bi li proverila svoj posao.
Nataša nedeljom odlazi kod mame. Piju kafu. Dugo joj češlja kosu i pritom peva uspavanku. Kao nekad ona njoj. Majka je gleda iznenađeno. U njenoj svesti nema Natašinog lika danas. Po odlasku izvesno vreme zadržava pogled na njoj. Čini joj se da zna tog devojčurka odnekud.
Nataša vozi bicikl. Uveliko je leto. Njena cvetna suknja se uvija oko rama i blago talasa pod brzinom. Pušta volan na tren, dok ne oseti da će izgubiti ravnotežu. U poslednjoj milisekundi obema šakama grčevito hvata i steže crne gumene ručke. Katkad zažmuri. Senke se igraju i smenjuju svetlo i tamu.
Nataša ulazi u stan. Umorno baca ključeve na sto. Po podu je nered. U sudoperi gomila neopranih tanjira. Iz frižidera se širi neprijatan miris. Skuplja razbacanu odeću i ostatke hrane. Skida se. Posmatra svoje telo u ogledalu. Oslabila je. Ulazi u kadu i dugo trlja međunožje. Zamišljeno bulji u jednu tačku. U toj tački posle izvesnog vremena pronalazi suze. Plače. Dugo. Grčevito. Snažno. Voda je već hladna, ali ona ostaje. Iako se koža ježi, prosvetljuje. Kao da je povratila nepreglednu belinu.
Ustaje. Skuplja kapljice sa tela tapkanjem peškira. Oblači se. I dalje sređuje nered. S balkonca dopire cvrkut kanarinca. Prilazi i otvara vratnice metalnog kaveza.