Koliko ja znam, nikad nisam jahao konja. Jahao sam slona i kamilu – kad sam bio dete. Jahao sam ljudsko biće. Nosili su me dok sam spavao i gurali me u kolicima. Kad mi je bilo četiri ili tri godine razbio sam glavu o stub. Dok je moj brat jurio na triciklu nizbrdo, prinudivši majku da bira između nas. Izabrala je mog brata. Kad mi je bilo šest godina, rascepio sam ruku prozorskim staklom. Presekao sam ruku po dužini, i otvorila se kao kad dno otpadne na kanti. To se desilo usred proslave mog rođendana. Sâm sam bio kriv. Sva deca su kriknula uglas, kao u horu. Odmah pored mesta gde se to desilo, jednom me je dečak iz kraja udario palicom u lice. Nikada se nije izvinio niti je objasnio zašto je to uradio, a ja se nisam naljutio niti sam tražio objašnjenje. Možda smo intuitivno uvideli da za neke stvari nema objašnjenja. Mislim da je zalivanje biljaka naporno, a bašti još više, ali još gore od toga je grabuljanje lišća, trave ili zemlje. Volim kad su dvorišta zarasla u travu i korov. S druge strane, volim da održavam red u svom životnom prostoru, mada mi ne smeta ako je prljav. I sâm sam često prljav i ne volim da se perem. Kao dečak, pretvarao sam se da se tuširam tako što bih pustio vodu preko ruku. Ali volim da se kupam u kadi, i radio bih to svakog dana, ako je moguće. Deprimiraju me male kade, uprkos činjenici da nisam posebno visok. Dugo sam verovao da sam visok metar osamdeset pet. U stvari sam visok jedva metar osamdeset. Kad sam bio dečak, jedna noga bila mi je pet centimentara duža od druge. Morao sam na operaciju. Mogućnosti su bile sledeće: skratiti jednu nogu zaustavljanjem njenog rasta, ili produžiti drugu lomljenjem na nekoliko mesta. Odabrao sam da budem niži, ali često razmišljam o tome koliko bi moj život bio drukčiji, pogotovo kad čitam statističke analize razlika u platama u odnosu na visinu radnika. Volim da plivam, ali ne da bih vežbao. Ne volim nikakve vežbe. Pobegao sam od kuće nekoliko puta, ali nikad nisam daleko stigao. Mrzim sunce i neprestano se trudim da ga izbegnem. To je dovelo do toga da veći deo svog života kao odrasle osobe provodim noću, iako, naravno, danju moram da izađem, svidalo se to meni ili ne. Ja sam parasomnijak – mesečar. Ranije sam govorio u snu, ali sam jednog dana prestao. Imam noćne panike, negde od 1990, kada je moj brat otišao u bolnicu i tamo ostao paralizovan. Patim od migrene, ponekad jednom ili dvaput nedeljno, ponekad jednom mesečno. Kad krene glavobolja, povraćam i valjam se po podu kao pas. Više puta sam doživeo potres mozga. Kad mi je bilo osam godina, izašao sam na ulicu i udario me auto. Moja majka je to videla. Rekla je vozaču: zgazili ste mog dečaka. Dok je to govorila, shvatila je da je poznaje ženu koja je vozila. Moje telo letelo je čitav metar kroz vazduh. A izašao sam na ulicu zato što smo pošli u grad, da kupimo mehaničku pticu koja mlati krilima kad je naviješ. Kad sam je kasnije dobio, ptica mi nije pružila zadovoljstvo. Ostavili su me u vrtiću i kasnije su me poslali u posebno odeljenje zbog slabe koncentracije. Postoje psihološki dokumenti zasnovani na medicinskim pregledima koji pokazuju da je moja intenzivna hiperaktivnost povezana s oštećenjem mozga. Kao odrasla osoba, posvećen sam koncentraciji, ali još uvek ne mogu da odaberem na šta da se skoncentrišem. Uvek sam spreman da pobegnem i sakrijem se u šumi ako je to neophodno. U takvim situacijama, nikad neću biti osoba koja će ostati zatečena i nespremna. Nisam spavao sa ženom sve do svoje dvadeset druge godine, i verujem da sam pre toga zbunio mnoge žene. Sigurno su mislile da me ne zanimaju. U stvari sam bio krajnje stidljiv, ali samo u tom pogledu. U svemu ostalom bio sam samouveren, čak agresivan. Devojka s kojom sam spavao namamila me u svoju sobu tako što mi je rekla da ćemo igrati video-igrice. Kad smo ušli, rekla mi je da nema video-igrice. Bila je polu Meksikanka i drvo joj je nedavno pre toga palo na auto.
