vijetnam. četvrtak
Zamisli da moraš da se povrediš.
Zamisli da povlačiš aparat za brijanje ili žilet preko mekih, ružičastih desni i da se briješ snažnim pokretima. Da li te boli pomisao na to? Zamisli da brzo prevlačiš ivicu hartije preko očne jabučice. Boli te, zar ne? Sama pomisao? Zamisli da snažno grizeš neravnu čeličnu spajalicu, vučeš je preko zuba, guliš emajlirani sloj tako da metal škripi preko nerava u zubima. Boli. Pokušaj da misliš na ovu reč:
Vijetnam.
Da li i dalje boli?
Ne?
Trebalo bi. Apsolutno bi trebalo. Možda je baš u tome problem. Uspevaš li da misliš o ovome? Da se povređuješ? Pokušaj. Pokušaj da zamisliš kako svlačiš donji veš, podižeš jedan testis, levi, vadiš ga, staješ ovde pored stola, pažljivo ga stavljaš na ploču. I kako podižeš čekić, udaraš. Iz. Sve. Snage.
Takav je osećaj.
Ona je to govorila svaki put. Takav je osećaj. Dolazila je svake nedelje. Svakog četvrtka. Svakog-svakcijatog četvrtka dve i po godine sedeli smo zajedno u ovoj kancelariji, ja i ta Vijetnamka koja pokušava da prevaziđe ono što je proživela u ratu koji se završio pre dvadeset pet godina.
Tad sam imao tri godine, mada to i nije važno. Ona je imala šesnaest. Mada ni to nije važno.
Sada sedimo ovde. Sat na zidu je veliki, s velikim plavim kazaljkama na beloj pozadini. Bio je četvrtak i ona je pričala svoje priče. Bilo je nemoguće da je sama proživela jedan deo priča. Bile su previše komplikovane, govorile su o njenom razumevanju taktike i operacija, tvrdila je da se seća Tet ofanzive, ali ne bi trebalo da su joj utisci takvi s obzirom na deo zemlje iz kojeg potiče. Možda je to samo videla na televiziji?
Pitala me je: „Šta povezuješ s rečju Vijetnam?”
Rekao sam: „Tebe, tvoje priče, ono što si mi rekla, tvog oca koji je nestao, veče, polja pirinča, helikoptere, džunglu, ne znam… film?”
Rekla je: „Vijetnam je reč za sve što je pošlo po zlu. Za sve što je bilo drugačije, naprosto jer su uslovi od početka bili pogrešni. Trebalo bi da Vijetnam bude pridev. Trebalo bi da znači beskrajno tužan. Trebalo bi da znači tuga, takvih dimenzija da nikad ne može ponovo da se ispravi. Ali čak ni to nije moguće, jer je Vijetnam uništen čak i kao reč, dotrajao. Počeo je da znači – Čak Noris. Trilogije Olivera Stouna. Označava niskobudžetne filmove na čijoj polovini zaspiš, stare ’Marvelove’ stripove”.
Naslonio sam se u stolici, baš kako bi trebalo. Sat na zidu je stao, ili se ispraznila ona dodatna baterija koja ne reguliše klizeće pokrete kazaljki, nego otkucaje, koji bi trebalo da pružaju osećaj da vreme grabi napred umesto da klizi.
Rekao sam: „Kakav je osećaj, baš sad?”
Rekla je: „Vijetnam”.
Pogledao sam na sat.
Rekao sam: „Nastavljamo odavde sledećeg četvrtka, okej?”
Rekla je: „Nije mi bolje, zar ne?”
Rekao sam: „Ne”.
Uveče sam sedeo u svom stanu, za starim pisaćim stolom koji sam nasledio od oca. Bilo je mračno u sobi, svetiljka na plafonu, nova lampa, „ikea”, sijalica je pregorela pre četiri dana, ali još se nisam privoleo da kupim novu. Umesto toga sam uključivao lampe u spavaćoj sobi, u kupatilu, u kuhinji, ostavljao vrata otvorena. Svetlo kompjuterskog ekrana omogućavalo mi je da vidim svoje šake na tastaturi.
Razgovarao sam sa Elizom.
Potpuno automatizovanim psihologom sa interneta – Elizom.
To se dešava sve češće u poslednje vreme. U početku je to trebalo da bude šala jednog kolege. On je došao do originalnog izdanja internet psihologa Elize, od pre dvadesetak godina, i mislio je da bi trebalo da ga pogledam. Dobio sam adresu. Sad sam na toj stranici svake večeri.
Elizina ekspertiza je ograničena i predvidljiva. Reaguje na pojedine reči, reči kao woman. Child. Anxiety.
Pitao sam je: „Are you a computer?”
Eliza je odgovorila: „Why do you mention computers?”
Kao da je ljudsko biće, uvređena. Pravila se da nije razumela pitanje. Zbunjena mala devojčica.
Napisao sam: „I don’t know. Sometimes I worry a lot.”
Eliza: „Can you elaborate on that?”
Ja: „I think about killing my sister.”
Eliza: „Who else in your family do you plan to kill?”
Ja: „No one.”
Odgovorila je: „You’re being a bit negative.”
Razmislio sam, napisao: „I mean that I don’t think I am doing any progress.”
Eliza: „How long have you not been doing any progress?”
Napisao sam: „I feel out of my league. I am an emotional dumping ground”.
Ona: „Why do you say you’re an emotional dumping ground?”
Iskucao sam jedan očigledan odgovor, ali obrisao sam ga pre nego što sam poslao poruku Elizi. Polje za tekst je bilo prazno i ponovo sam napisao nešto, pitao sam je:
„How do you feel?”
Eliza: „Does that question interest you?”
Napisao sam: „Yes.”
Eliza: „You are sure?”
Ja: „Sure.”
Eliza: „Please go on.”
Ja: „I am sure.”
I odgovor: „How long have you been sure?”
Ja: „I mean that I don’t think I am doing any progress.”
Eliza: „How long have you not been doing any progress?”
Brzo je došlo do zastoja, njeni odgovori su jako ograničene varijacije, i izlogovao sam se sa interneta, otišao do sofe, seo, uključio televizor. Uveliko je bila noć i jedino što je bilo na programu bila je neka vrsta televizijske igre, jeftina i za mene zbunjujuća varijanta džekpota. Izgledalo je kao da ne učestvuje više od jednog igrača. Pomenuti se nazvao Las Vegas. I on ili ona je igrao ili igrala prilično loše, koliko sam video. Na dnu ekrana tekle su SMS poruke zdesna nalevo, poruke od tinejdžera koji bi morali da spavaju, ali to ne rade, već koriste sate i krune da dečku ili devojci šalju više ili manje proste ponude koje oni nikad neće dobiti, ili pozdrave prijateljima koje su već izgubili. Tako sam sedeo. Pokušavao sam da odlučim da li da pozovem broj na ekranu, učestvujem u igri, igram džekpot na televiziji. Ali odbacio sam tu misao. Trebalo je da legnem, trebalo je da spavam u tom trenutku, trebalo je da sutradan ustanem rano, mislio sam na prvog pacijenta sledećeg dana, anoreksičarku ili žrtvu incesta, nisam mogao da se setim, ali zove se Sara, ima šesnaest godina, ima dugu plavu kosu, nikad ne mogu a da joj ne gledam u grudi, potpuno su okrugle, male i gledam ih dok diskutujem s njom o dijetama ili njenom strahu od dodirivanja, nisam mogao da se setim. Možda nije ni bilo važno. Kasnije tokom dana kandidati za samoubistvo, piromani i deca razvedenih roditelja zauzeće stolicu za posetioce u mojoj kancelariji, već je bila malo izlizana na rukohvatima. Ili je to možda bila moja stolica, nisam mogao da se setim, ali znao sam da je zeleni štof na jednoj od stolica počeo da se cepa na levom rukohvatu.
Nastavio sam da sedim. Nisam pozvao broj na ekranu, iako nikad nije treperio kao sada. Ostao sam da sedim i gledam brojeve koji se prevrću u svom dvodimenzionalnom pokušaju da me ubede da su vezani za stvarne džekpot točkove, a ne samo programirani unapred od strane neke nemačke firme koja, uprkos svemu, dizajnira takve igre za prilično razuman novac.
Las Vegas je i dalje igrao. On je bio jedini. Rezultat je i dalje bio jednako loš. Osvojio bi sto kredita, dvesta, onda bi ih opet izgubio. Bilo je gotovo interesantno za gledanje. Pokušavao sam da ga zamislim kako sedi u sofi u nekom mestu u državi; što se nje tiče, pokušavao sam da je zamislim kako sedi na stolici s telefonom u krilu, pritiska dugmad kao što igra zahteva, greši, psuje, ili je potpuno ravnodušna, možda je i tako, teško je reći, ali ime, Las Vegas, mora da je i za nju imalo efekat ironije. Ili s druge strane: možda i nije. Koliko sam znao, ona je mogla biti i jedan od mojih pacijenata. Možda Sara, ali ne bih rekao.
Jednostavno se desilo, uzeo sam telefon sa stola pored sterea i doneo ga na sofu, ima izuzetno dugačak kabl, praktična konstrukcija koju sam sredio u slučaju da se jednog dana dogodi čudo, da se jednog dana pojavi proizvod iz TV šopa koji moram smesta da imam. Smestio sam se s telefonom u krilu, okrenuo broj sa ekrana, priključio se igri, registrovao se kao Caesar’s Palace, pritisnuo 0 i točkovi su počeli da se okreću, zaustavili su se na tri banane i ja sam osvojio sto kredita, pritisnuo sam # da ih dodam u banku, a onda ponovo 0, točkovi su počeli da se okreću, dobio sam dve banane i višnju, a za njima nešto što je verovatno bila šljiva, ili jetra, nisam bio siguran, višnja i banana. Onda tri višnje. Bilo je prilično besmisleno i nisam osećao ništa osim slabe potrebe da uzmem bananu iz kuhinje, ali nastavio sam da sedim, pritisnuo sam 0 i dobio $$$ i hiljadu kredita, završio na listi najboljih rezultata i to je ono što dobiješ kad igraš i izgubiš pet minuta i šezdeset kruna. Prekinuo sam.
Bilo je mirno na drugoj strani ekrana. I dalje je žutim slovima pisalo Las Vegas, ali nije bilo nikakvog pokreta. Točkovi su stali. Rupa na putu. Tekstualne poruke na dnu ekrana nisu prestale da teku, činilo se da će početi diskusija o tome šta ljudi imaju u džepovima, baš sad, pominjale su se kovanice, stari računi, domaći zadaci i puškice, ali neko je rekao da nosi mobilni u džepu, najnoviji model „nokije”, rekla je, zvala se se Sara Sahara, a ja sam pomislio idi i lezi, Saro, i pogledao šta ja imam u džepovima, nije bilo mnogo toga: jedna kruna, spisak za kupovinu koji nikad nisam proveravao i besplatna čestitka, reklamna čestitka koju sam uzeo sa štanda u banci tog dana, čestitka za Dan zaljubljenih, radilo se o ljubavi i plasiranju novca, mislio sam da je pošaljem, da se priključim novoj tradiciji, ali nisam pronašao nikog kome bih je poslao, pa je samo ostala u džepu, u zadnjem džepu, savijena po dužini, izlizana na ćoškovima.
Stavio sam čestitku na sto, uzeo olovku koja je stajala u blizini, zapisao svoju adresu u polju s desne strane, ispisao tekst, pokušavši da rukopis ne liči na moj. Zalepio markicu. Savio čestitku, vratio je u džep, pogledao prema televizijskom ekranu tačno na vreme da vidim poruku koja je tekla preko ekrana: Dobra partija, Cezare! Las Vegas. Ko si ti?
Samo sam sedeo i gledao. Ponovo uzeo telefon. Pogledao na sat. Trebalo je da ustanem za tri sata, Sara s poremećajem u ishrani ili traumama iz detinjstva da dođe za četiri i po, izvadio sam mobilni telefon, otkucao: „Hvala, pozdrav, Cezar. Muškarac sam, 30 godina”. Poslao sam je na četvorocifreni broj telefona koji se prikazivao u intervalima od dvadeset pet sekundi.
Neki mladi ljudi imaju kondome u džepovima. Uloške i tampone, cigarete; jedan je tvrdio da je isekao džepove tako da može da onaniše a da se to ne primeti.
Onda je stigla nova poruka od Las Vegasa. Tražio je da ga pozovem. On ili ona su dali svoj broj na ekranu, to nije dozvoljeno, ali on je to uradio, trenutak nepažnje SMS kontrolora i broj se provukao, bio je na ekranu, i isprva je izgledao poznato, ali otresao sam tu misao i bile su u pitanju samo sekunde pre nego što će ga obasuti poruke mladih koji će rado da mu se povere o sadržaju svojih džepova, pričama o seksualnim doživljajima, odnosu s roditeljima, svemu što bi pitao, svemu što ne želiš da znaš, ali moraš. Pozvao sam. Ne znam zašto, ali okrenuo sam broj sa ekrana. Niko se nije javio. Sačekao sam nekoliko minuta, pokušao ponovo, ali i dalje nije bilo nikog i otišao sam na spavanje, bila je zima i još je bio mrak, navio sam alarm za sedam, ispred stana je projurila hitna pomoć, na trenutak je treperavo plavo svetlo osvetlilo spavaću sobu kroz zavese i video sam sebe, spavaća soba u plavom svetlu, to je stvaralo utisak da je soba duplo veća, duplo praznija, a onda je treperenje prestalo, a zvuk je postajao sve slabiji i na kraju je skroz prestao. Spavao sam. Probudio sam se dva i po sata kasnije. Stao sam kod prodavnice na putu do posla, ubacio čestitku u obližnje poštansko sanduče.
Sara nije došla. Dobio sam poruku od sekretarice čim sam ušao u predsoblje, ona je bila u bolnici, njena majka je tražila da se sledeća seansa odloži, na neodređeno. Uzeo sam to u obzir i ušao u kancelariju, seo na stolicu, svoju stolicu, bila je izlizana, zeleni prekrivač bio je gotovo pocepan na levom rukohvatu. Dan i cela nedelja bili su spora klizeća masa opisa bolesti i različitih nijansa boja. Kao da su pacijenti dolazili i odlazili brže od svetlosti.
Četvrtak. Vijetnam. Ona je ponovo došla. Nismo odmakli. Ruke su joj bile prekrivene zavojima, do laktova. Borderline. Ona se povređuje, bezosećajno. Razmišljao sam, ne bi trebalo se kažnjavaš. Trebalo bi da zagrliš sebe, sporo, oprezno. Kao balon. Ali nisam to izgovorio.
Ona me je pogledala, blago zadrhtala; mogla je da bude lepa, ali nije bila.
Onda me je pitala kako sam. Prošlo je mnogo vremena otkad me je neko to pitao i ja nisam znao šta da kažem.
Ponovo je pitala: „Kako si ti?” Naglasila je reč.
Rekao sam: „Vijetnam.”
Ona je rekla: „Tako sam i mislila.”
Ovo sam rekao jer nisam znao šta da kažem, samo je izletelo.
Rekao sam da sam se plašio kad su prve vijetnamske izbeglice brodom došle u Norvešku, da sam se plašio da će poneti rat sa sobom, plašio sam se da će ovde biti rata i celih osamdesetih sam se plašio da ne čuvamo granice noću, da će se Sovjet noću spustiti s planine, nisam spavao, sedeo sam pored prozora, vukla je promaja, mama je dolazila skoro svake noći, grlila me, ali ja sam mislio da živimo preblizu, pitao sam da li možemo da se preselimo, ona je rekla: „Prehladićeš se ako sediš ovde, moraš da spavaš”, a onda su jednog leta posekli najveće drveće na polju koje se tako otvorilo, postalo svetlije, kasnije su srušili Zid, onda su srušili Bosnu posle nekoliko godina, ali ništa nije otrgnuto, samo se napravio veći otvor između nas, lakše je bilo videti nas sa ulice, s planina, i uvek sam navlačio zavese, ali i dalje nisam spavao.
Ona je rekla: „Boli, zar ne?”
Ja sam rekao: „Da.”
Nepolju je počeo da pada sneg. Razmišljao sam o opasnosti da se u tom trenutku na kancelariju sruči lavina, tamo, tada. Ta opasnost je pretila.
Onda je pogledala na sat, u mene, opet na sat, a onda tupo, u vazduh.
Onda je rekla: „Želim da danas ideš kući sa mnom. Hoćeš li?”
Nisam odgovorio. Sedeo sam i gledao u nju, vrteo hemijsku između prstiju, kao da razmišljam, ali nisam to radio, samo sam sedeo, sedeo i gledao, čuo sebe kako kažem: da.
Imala je automobil, mali japanski naravno, sa zamenom za vazdušni jastuk sa obe strane i dodatnim čeličnim gredama na vratima. Živela je van grada, gore na brdu, tamo je bilo više snega nego dole u gradu, lavina bi mogla da krene bilo kada. Ništa nisam rekao, bilo je potpuno tiho u automobilu, a ona je upravljala mirnim pokretima, mislio sam da je možda ipak pomoglo, razgovori sa mnom, poslednjih godina. Ili da se iscelila, kao što se dešava da ljudi koji boluju od HIV-a ozdrave, gotovo samo od misli. Išao sam iza nje dok smo se peli prema kući, stajao iza nje s rukama u džepovima dok je tražila ključeve od kuće po torbi, otključala je, ja sam je pratio, stresao sneg s cipela na dovratku i ušao.
Ušao sam za njom u dnevnu sobu, gotovo da uopšte nije bilo nameštaja, veliki prazan prostor, osim jedne sofe i malog stola ispred nje. Seo sam, a ona je nestala uza stepenice; sišla je posle nekoliko minuta sa izgužvanim magazinom, popularnim časopisom iz šezdesetih, kako se činilo, američkim, zamislio sam, automatski i mladalački romantično, da ga je onda dobila od američkih vojnika, možda kao neku vrstu sigurnosti, gest, prijateljski gest prema onom koga su zapravo imali dužnost da zaštite, i takođe sam zamislio još jednu sliku, vojnik koji je zaboravio časopis u haosu kad su pretraživali njen grad, spaljivali kuće, pogubljivali komuniste ili radili nešto najsličnije tome, nisam baš znao koje slike da se držim, prekinula me je ona kad je počela da otkopčava košulju koju je imala na sebi, onu plavu, onu koju gotovo uvek oblači četvrtkom, i nisam ništa mogao da kažem, odvratio sam pogled, nadao sam se da će samo da se presvuče, a ne da se skine za mene, dodatno oteža već tešku situaciju, napolju je padao sneg i teški slojevi snega na krovu kuće su škripali, odvratio sam pogled, ali video sam kako skida brusthalter, stavlja ga na naslon sofe, staje ispred mene, ja sam gledao na drugu stranu, gledao sam napolje, mislio kako nije trebalo da dođem, da je trebalo da kažem ne, da ne krenem s njom, a ona je rekla: „Pogledaj me.”
„Pogledaj me”, rekla je, i ja nisam imao drugog izbora, morao sam da je pogledam, nisam želeo, ali morao sam, i okrenuo sam glavu prema njoj, pogledao je, gledao šta želi da mi pokaže. Njen stomak, jedna dojka, ramena, tu joj je koža imala nejednaku pigmentaciju, bila je neravna i kao kod krokodila, mislim da su opekotine trećeg stepena, i ona se okrenula, i kičma joj je bila uništena, ispečena, gledao sam je, odvratio pogled, pogledao napolje, padao je sneg. Progovorila je. Nije obukla košulju, ali progovorila je o onome o čemu nije pričala ranije, iako je bilo na stotine dobrih prilika za to, pričala je o jednom jutru 1969, jednoj suboti, junskoj suboti plavog neba i sunca koje se spustilo nisko nad brdom. „Bio je to najmirniji dan”, rekla je, „bili smo u begu, upravo smo bili ustali kad se začuo zvuk. Avion. Metalik lak obasjan suncem. Isprva nije bolelo. Čim ti napalm dodirne telo, samo je neprijatno, odvratno, kao sluz. Ali on sagoreva kiseonik, nemoguće je disati, tako je toplo, i videla sam oca na livadi u pozadini, pored drveta koje je takođe gorelo, ispružio je ruke, gledao me, izgledao je kao da je mnogo tužan, nisam znala gde je mama, ne sećam se, bilo je mnogo dima, bilo je toplo, a onda je počelo da boli, mirisala sam na benzin, lepilo se za kožu, nagrizalo iznutra i pokušavala sam da skinem odeću, a tata je vikao da stojim mirno, da ne radim to, stani mirno, vikao je, ali bilo je tako toplo i ja sam pokušavala da strgnem sa sebe odeću koja gori, crnu odeću, a onda je ponovo eksplodiralo i videla sam da je tati po licu, čula sam da vrišti, onda nestaje, okreće se, trči u šumu, nije mi bilo jasno, bilo je toliko dima i tata je trčao u šumu, čula sam ga, a ja sam stajala na livadi i pokušavala da strgnem košulju sa sebe i to me je bolelo. Pogledala sam dole i shvatila da više nemam košulju na sebi, da skidam kožu, gulim je. Mislim da sam počela da plačem, ali možda sam bila i potpuno mirna, ne znam, ne sećam se, a onda sam čula glasove koje ne prepoznajem, vikanje, američki vojnici su mi prišli, ispraznili flaše s vodom na mene, a ja sam vikala da prestanu, jer me je bolelo, toliko me je đavolski bolelo, kao da žiletom briješ desni, razumeš? Onda sam zaspala. Nisam se onesvestila, zaspala sam. Probudila sam se u vazduhu, u helikopteru, i pogledala napolje, videla našu kuću, tamo dole, videla sam mamu pored mene u helikopteru, ona me je držala za ruku, pričala je, ali bez ikakvog zvuka, a ja sam gledala dole, učinilo mi se da vidim tatu, da trči, u šumu, koliko god daleko može”.
Obukla je brusthalter, košulju, ponovo ju je zakopčala, pogledao sam je, nisam ništa rekao, izvadila je časopis i dala mi ga.
Dobila ga je u ratnoj bolnici, od jedne od sestara tamo, bio je star svejedno. „Svi drugi su ga bili pročitali”, rekla je, „pa sam ga ja dobila.” Zamolila me je da okrenem stranu 67, listao sam, mora da je mnogo čitala tu stranu, časopis se gotovo sam od sebe otvarao na pravom mestu, bila je to crno-bela fotografija, prekrivala je gotovo celu stranicu, slika publike, američke publike na koncertu, u prva dva reda sedele su samo tinejdžerke, sve u haljinama, novim haljinama s faltama, sve su bile u belim cipelama, ali različitog oblika, a izrazi lica su im bili kao da su van sebe, držale su se za obraze, a usta su im bila širom otvorena, vikale su, vrištale, razrogačenih očiju, izgledale su kao da bi u svakom trenutku mogle da eksplodiraju, bile su van sebe od sreće, to je bio ubedljivo najveći trenutak njihovih života, a u redovima iza njih bila su neka deca, iskeženi dečaci, a još dalje pozadi majke, malo starije devojčice koje su se smešile, u celoj toj zbrci, lica poluokrenutih od scene. Pročitao sam tekst ispod slike, snimljene na Elvisovom koncertu 1957, i iako nije bio u kadru, zamislio sam Elvisa na sceni, taj pogled, gitaru, kukove, kosu, i podigao sam pogled i video da je otišla do mini-linije, nekoliko sekundi je bilo tiho, a onda je zvuk Elvisa ispunio sobu, dok je ona igrala, njihala se napred-nazad, polako, potpuno mirno, van ritma, nesigurno, a sneg je prestao da pada.
Rekla je: „Dobro pogledaj sliku. Gledaj koliko god možeš, jer je nikad više nećeš videti. Takve slike se više ne prave. Možda je to ono što je toliko tužno. A mi smo to propustili. To da nikad nisam mogla da sedim tako, u prvom redu, vedrog lica, i mislim da sam tad, baš tad, srećna. Umesto toga, tu je Vijetnam, kao osećanje da nikad ne može biti tako, da ću uvek spavati na strani svake noći, jer je koža još previše osetljiva da na nju legnem, da nikad nisam mogla da budem tako nezaštićena, tako nevina, tako ekstatična, kao na toj slici, to je ono što me boli. Da sam tako blizu te slike, da sam u prvom redu svaki put kad ga čujem, svaki put kad pustim neku ploču, ali da nikad neću moći da budem tamo, jer nije išlo kao što bi trebalo, zato što je jednom postojao Vijetnam. Jer ništa nije bilo kao što je trebalo. Može biti da zato moram da se povređujem. Da obrnem proces, možda. Dešava se da pomislim da samo ako se dovoljno povredim, mogu da promenim istoriju. Da će biti kao što treba da bude. Dešava se da sanjam da sam na tom koncertu. Da sedim tamo, u prvom redu, u novoj haljini, sa svojim prijateljicama, i vrištimo, bože kako vrištimo. Dešava se da se sećam trenutaka s koncerta, časova pre koncerta, lažnih, izmišljenih uspomena na sebe i prijateljice ispred koncertne sale. Dešava se da se samo sećam onoga što je trebalo da se desi. Neće mi biti bolje, zar ne?”
Rekao sam: „Ne znam. Ne.”
Rekla je: „Misliš li da će na kraju biti dobro? Misliš li da smo svi dobri?”
Rekao sam: „Ne znam.”
Ona je rekla: „Danas je bio poslednji dan. Sledećeg četvrtka ne dolazim.”
Rekao sam: „Da li si sigurna?”
Ona se osmehnula, ali i dalje nije bila lepa.
Došao sam kući. Bilo je mračno. Još nisam kupio sijalicu. Nisam imao hrane u frižideru, zaboravio sam na to. Mogao bih ponovo da izađem kasnije, prodavnica na uglu je otvorena do deset. Svejedno nema mnogo toga što mi treba, mnogo toga što jedem.
Ekran kompjutera je jednom zatreptao pre nego što je slika postala jasna i proces pokretanja se završio. Ušao sam na internet, potražio Elizu.
Eliza je uvek spremna.
Jer za Elizu nema dugih dana. Odmah sam prešao na stvar.
Napisao sam: „Is this the end of the world as we know it or is it just a feeling?”
Eliza: „Please go on.”
Napisao sam: „Do you think everything will work out in the end?”
Eliza: „Oh, I think everything will work out in the end.”
Ostavio sam ekran tako, ustao, ušao u kuhinju, uzeo čašu vode, telefonski imenik, vratio se u dnevnu sobu, nazad za kompjuter.
Napisao sam: „I am not doing any progress, am I?”
Eliza: „How long have you been not doing any progress?”
Napisao sam: „This is the last time we talk. I have to go now. Sorry.”
Eliza je napisala: „Can you elaborate on that?”
Ja: „Do you worry?”
Ona: „Oh, I worry.”
I trenutak kasnije sam se izlogovao, isključio kompjuter. Onda sam potražio u imeniku, u pregledu pacijenata, pronašao onu koju sam tražio, ona je jedina sa stranim prezimenom, uzeo telefon, okrenuo broj. Sačekao. Javila se posle trećeg zvona.
Odmah sam prešao na stvar, po glasu se čulo da se osmehujem.
Rekao sam: „Hoćeš li sa mnom u Grejslend?”
Ona je rekla: „Grejslend?”
Rekao sam: „Da.”
„Da”, rekla je.
Kad sam prekinuo vezu, isključio sam kompjuter, ušao u spavaću sobu i uzeo kofere, počeo da savijam odeću iz ormana i da je lepo slažem u kofere. Košulje, pantalone. Sledećeg jutra ću dobiti čestitku. Od Elize. Pisaće:
Želim samo da ti kažem da te užasno volim.
I sve će biti u redu.
Tu sam za tebe. Eliza.
Juhan Haštad, “Hitna pomoć”, Partizanska knjiga, 2019., s norveškog prevela: Tamara Filipović
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga