Antonio se probudio umoran, zgužvana lica, ležeći dijagonalno na bračnom krevetu. Sparno je i vlažno. Ovoliko sivih oblaka u maju nije do sada doživeo. Čine ga bezvoljnim, stvaraju mu pritisak u glavi. Ima osećaj da će mu glava pući. Neumorno graktanje uzrujanih galebova koje dopire kroz prozor, dodatno doprinosi teskobi.
Iza zatvorenih vrata se čuje ženski glas: „Tonino, ustani. Već je kasno.“ Mršti se dok je sluša, ali onda ipak ustaje. Na sebi ima bele gaće. Skladno je građen, kao izvajan, ali sitan. Kaže da je metar šezdeset tri kada ga pitaju, ali na poslednjem merenju kog se seća bio je metar šezdeset jedan. Oblači tamno-crvenu tuniku i gleda kroz prozor. Iza krovova kamenih kuća vidi sivo more i ptice koje kao pomahnitale lete iznad njega. Izlazi iz sobe.
Ona sedi u trpezariji s otvorenom kuhinjom, bosa u beloj tunici i jede kašu sa voćem. Sipala je i njemu, ali on nije gladan. Odlazi do izlaznih vrata pored kojih na stolici stoji metalni oklop i na njemu šlem s perjanicom. Stavlja ih na zemlju, a onda seda umorno i obuva sandale. Bezvoljno obmotava dugacke kožne šnirove oko listova. „Šta ti je?“, pita, pošto ga je desetak sekundi ćutke posmatrala, nadajući da će je pogledati. „Ništa, umoran sam.“, odgovori kratko je pogledavši i požuri da završi šniranje. „Pojedi nešto, ne moraš odmah da kreneš, sad si ionako izgubio poziciju“. „Ne mogu da jedem po ovakvoj sparini. I otkud ti znaš da sam već izgubio poziciju.“, kaže, ustane i krene da navlači oklop preko glave. Obe ruke i glava moraju istovremeno da prođu kroz otvore. Zaglavio se, leva ruka nije prošla. Ona mu priđe, viša je od njega. Pomogne mu i kaže: „Ko ih je samo tako komplikovanim napravio“. Osmehne se i poljubi ga u slepoočnicu. On se propne na prste kako bi s klina u zidu, pored vrata, skinuo opasač s kožnom vrećicom i gladijusom. „Rekao sam ti da ga ne kačiš gore“, kaže joj ne gledajući je, dok vezuje kožni opasač oko struka. „Onda ga ti negde stavi, smeta mi kad je na zemlji“, kaže ona pomalo srdito i vrati se za sto. On uzme šlem u ruke i otvori izlazna vrata. „Kad se vraćaš“, pita, gledajući ga s nežnim osmehom na licu. „Kao i uvek. Do mraka“, reče i taman da zatvori vrata, opet se okrene ka njoj: „Dok ih sve ne pobijem“. Osmehne joj se kratko i ode.
Uske ulice su pune ljudi koji mu se osmehuju, a mali ratnik mrgodno uzvraća, znojeći se pod šlemom. Stiže pred carsku palatu, ispred koje je puno sveta. Na ulazu ugleda dvojicu kolega, obojica skoro dva metra. Odrično mu klimaju glavom i pokazuju na desnu stranu. Pomisli kako je bila u pravu, izgubio je poziciju. Odjednom se sunce probije kroz oblake. Ljudi čežnjivo uzdahuju. Antonio odlazi udesno kroz sledecu uzanu ulicu. Stiže do trga ispred Jupiterovog hrama. Pred hramom stoji ratnik na strani ulaza koji je u senci. Pozdravlja ga klimanjem glavom. Antonio staje na drugu, osunčanu stranu ulaza u hram. „Kako ide?“, pita kolegu. „Ma nikako. Svi su kod palate“.
Vreme prolazi, prolaznika slabo, a mali ratnik se kuva pod šlemom i posmatra statuu obezglavljene sfinge koja leži na postolju ispred hrama. Ima utisak da će se i njemu istopljena lobanja uskoro sliti niz vrat i taman je spreman da odustane i ode, kada odjednom iz uske ulice izlazi grupica Kineza. Zatim iz tog pravca pristiže još Kineza, ispadaju jedan za drugim kao kuglice za loto, čini se da im nema kraja. Na kraju njih četrdesetak stoji na trgu i posmatra ulaz u hram i ratnike koji ga čuvaju. Kolega mu se zadovoljno osmehuje: „Hoćemo zajedno“. Antonio klima potvrdno glavom. Obojica izvlače gladijuse iz futrole na opasaču i staju u borbenu poziciju. Kinezi podižu mobilne telefone i počinju da ih fotografišu. Jedan Kinez prilazi kolegi ratniku i pokazuje da bi voleo da se fotografiše sa njim. Njegova žena ih fotografiše. Kolega drži u ruci kožnu vrećicu. Kinezi ubacuju kovanice u nju. Stvara se red za fotografisanje. Njih nekoliko prilazi i malom ratniku. Metal kreće da zvecka i u njegovoj vrećici. Po drugi put tog dana se kratko osmehne.
Jedan Kinez koji drži gladijus kolege ratnika, pokazuje Antoniju, koji se upravo fotografiše sa nekim starijim parom, da želi dvoboj sa njim, mašući mačem. Mali ratnik ne želi da učestvuje, ali Kinez ne odustaje. Antonio ukršta nevoljno mač s turistom, kako bi ovaj napravio fotografiju koju želi i zatim ga pustio na miru. Kinez ponavlja: „Video, video“, i počinje da se mačuje. Antonio bezvoljno drži mač, ali u trenutku kada mu ga Kinez silinom udarca skoro izbije iz ruke, mali ratnik snažno zamahne nazad i pogodi sečivom protivnikov palac na dršci mača, koji uz bolni urlik i prštanje krvi odleti na zemlju i otkotrlja se po kamenim pločama sve do podnožja obezglavljene sfinge, ostavljajući krvavi trag. Kinezi vrište, a Antonio krene istog trenutka da beži.
Trči kroz uske ulice probijajući se kroz mase turista. Onda istrči iz starog dela grada, na trg na kome su demonstracije posvećene borbi protiv abortusa. Umuva se među ljude. Svuda okolo transparenti: “Koliko košta pobačaj? Jedan ljudski život”, “Život započinje začećem”, “Zaštitimo najugroženiju manjinu – nerođenu djecu” S bine se čuje govornica: „Znanost bez ikakve sumnje potvrđuje da život svakog čovjeka počinje na isti način – začećem. Da je kod začeća, spajanja jajne stanice i spermija, određen spol djeteta, boja kose, očiju, visina, talentiranost… Znanost pokazuje da je srce koje nam danas kuca u grudima počelo kucati 18. dan od začeća u trbuhu naše majke…“ Antonio skida šlem i zastane pored jedne starice i njenog desetogodišnjeg unuka koji snažno aplaudiraju. Antonio dahće, jer je ostao bez daha, a i pokušava da se smiri. Dečak ga pogleda začudjeno, a starica mu se nasmeje i kaže: „Šta ima? Alea Iacta est“. Antonio je na momenat zamišljeno pogleda, pa preda dečaku šlem: „Ovo je za tebe, a evo ti i oklop, trebaće ti“. Onda se pokloni pred dečakom: „Povuci“. Dečak pomogne malom ratniku da skine oklop. Antonio pokaže dečaku da digne ruke i navuče mu oklop preko glave. Starica gleda unuka u oklopu osmehujući se. Onda Antonio otkopča opasač, s koga skine vrećicu sa novcem, i da ga starici: „A ovo je za vas da okačite oružje“ i krene dalje da se probija kroz ljude ne okrećući se. Nekako uspe da se probije na drugu stranu. Izadje iz mase noseći samo tamno-crvenu tuniku na sebi, kao da je drugi čovek.
Iz parka se čuje muzika. Izmedju jednog bora i banedere na ulazu u park je okačen baner: „Dani volonterskog rada“. Na štandovima se predstavljaju različite nevladine organizacije sa svojim socijalno-kulturnim programima. Antonio krene zainteresovano da šeta od jednog do drugog štanda. Na štandu Hrvatske udruge zaštitnika životinja „Noina Arka“ zastane. Posmatra neko vreme logo organizacije na kome je nacrtana barka u kojoj se voze štene i mače. Žena iza štanda ga zainteresovano pogleda: „Izvolite?“ Antonio zbunjeno progovori i dalje gledajući logo, kao da pita životinje: „Jel ima možda kod vas mesta?“. „Kako to mislite? Želite li volontirati?“, uzvrati žena pitanjem. Antonio je pogleda, onda klimme potvrdno glavom i osmehne se po treći put tog dana.