Onog aprilskog dana, vedrog i sunčanog, koji nije nagoveštavao nikakve gromove, onog dana kada su zahuktale osvajačke horde sa svih strana nagrnule na našu zemlju, novosadskim ulicama jurio je snažan mladić, sav zajapuren od žurbe i uzbuđenja. Ulazio je u neke velike sive zgrade i izlazio psujući, trčao na stanicu, gde su stajali, nepomični, pretrpani vozovi, i vraćao se na trg, a ljudi, koji su panično izvrveli na ulicu, došaptavajući jedni drugima šta se dogodilo, gledali su ga zastrašeno, kao da njegova pojava pojačava utisak onog užasa koji se desio, a koji još nisu shvatili. Mladić je nešto tražio, a nije nalazio. I mašući rukama, grabeći krupnim koracima, uputio se van grada, na sever. Što je duže išao, bivao je sve kivniji. Gledao je plavo, obasjano nebo iznad sebe i stada po tek iznikloj nežnoj travi livada, gledao snenu Frušku goru s one strane Dunava, i osetio odjednom, više nego ikada, da je mlad i pun nada, da bi život mogao biti lep i srećan. Škrgutao je zubima „i okrvavio dlanove noktima koje je u njih zarivao videći kako se ta sunčana vedrina mrači hiljadama nemačkih aviona, koji su kao jata ubilačkih insekata kružili oko Beograda. Iako nije čuo eksplozije, slutio je usov bombi koji je padao iz prozirnih visina ranog prolećnog neba, i osetio kako se sav taj spokojni svet, sva ta mogućna sreća, zgusnuti u jednom kao ovekovečenom trenutku, rasprskavaju u paramparčad i iščezavaju, kao tiho glatko ogledalo jezera, puno slika 376 zemaljskih lepota, kada se na nj sruče odronjene planine. Je li to iščezlo zanavek? Je li zanavek iščezao svet u kome je živeo i svet kome je težio? Da li počinje večnost strahota i poniženja? Boško Palkovljević, mladić širokih grudi u kojima je kucalo uzdrhtalo srce, bio je spreman da se čak i goloruk, golih grudi, suprotstavi najezdi. Ali se nije mirio s tim da ostane goloruk. Hteo je da obuče uniformu, hteo je da uzme u ruke pušku, da uzme u ruke najubojitija oružja, hteo je ne samo da gine nego i da ubije što više neljudskih uljeza. A to mu nisu dali. I postajao je sve kivniji. Po štabovima, koji su već bili u groznici seoba i obezglavljeni, ostala je stara, bezdušna, prašljiva birokratija. Osoblje je samo mislilo kako će sebe zbrinuti, a akta su ostala akta. Oči posivele od akata tražile su po spiskovima Boškovo ime, a onda ga upitno gledale, dok su vodnički brkovi, kao pipci uplašene bube, štrčali negodujući.
– Nema te u spisku. Odlazi.
– Pa ne pitam ja da li sam u spisku; ja hoću da se borim, razumete li! – vikao je Boško, već van sebe. – Gde je komandant? I ne čekajući da se osoblje snađe, ne obzirući se na njihovo besno: „Ne viči!”, provalio je u sobu komandanta vojnog okruga.
– Što si zapeo kao sivonja, kao da ćeš ti nešto pomoći – rekao mu je podrugljivo i ravnodušno komandant, pogledavši ga iskosa očima koje su utonule u omlitavele kese. Videlo se da on nije ravnodušan, da je i te kako uznemiren, ali ne sudbinom zemlje.
U toj jurnjavi i u tom lomu, u kojima je vojna birokratija, iako poljuljana, i dalje bila kruta, Boško je video bezglavost koja je ličila na planski haos, jedinice koje se po naređenju muvaju bez smera, upola vojnički obučene i nenaoružane vojnike, oficire na čijim je licima najčešće čitao podmukle namere… Da li je to samo obezglavljenost i nesposobnost? Na Tisi je sreo jednog zadriglog pukovnika koga je znao. Nedavno ga je slušao kad je govorio bahate, zvučne, hvalisave fraze o ratu, i uz mastan, grohotan smeh recitovao stihove o Hitlerovoj nani. Pukovnik je bio nekako siv, podbuo, i krio je oči na mrgodnom licu. Boško mu je prišao:
– Hoću da budem vojnik. Ovaj ga je pogledao kao da ne razume šta govori i odmahnuo rukom. Pocrvenevši, Boško je stisnuo pesnice i nagnuo glavu kao da će jurnuti na njega.
– Čisti se dok si čitav – promrsio je skoro s mržnjom pukovnik. – Vi komunisti ste to i udesili. Budala. Da se tuče s Hitlerom! Marš! Boško je otišao, obuzdavajući se. Mislio je: nije vreme da se tučem s našim oficirima, nego s neprijateljem. Ali kako? Bio je već pokušao da se dočepa puške iz magacina iz kojih su delili rashodovano oružje – jer novo oružje ležalo je pod strogom stražom. Borio bi se on i na svoju ruku, i bez komande. Ali u odbrani zemlje ne sme biti anarhije. Valjda nije čitavo vojno vođstvo izdajničko? Najzad se pridružio komori jednog dopunskog puka, koji se iz Banata prebacivao preko Tise kao da beži, mada još nije susreo neprijatelja. Tu je naišao na poznanike, koji su mu rekli da već tri dana vrše velike noćne marševe, a ne znaju ni kuda ni zašto. Pri maršu su bili bombardovani i mitraljirani iz aviona.
– Došlo nam je da ubijemo našeg novog komandanta, kevće kao pas i stalno trči duž kolone s revolverom nagotovs – rekao je Bošku mršavi trgovački pomoćnik, koji je treptao iza naočara. Slom je došao tako brzo da odbrane nije ni bilo, da niko nije ni znao kako je do sloma došlo. Kad su stigli do Dunava – a s njegove druge strane Pavelić je već bio proglasio otcepljenje – komandant im je naredio da polože oružje i predao ih Nemcima. U gužvi razoružanja koje je vršio mali broj Nemaca, mnogi su se razbežali u grupama. Ali sa severa su već prodirali Hortijevi honvedi, koji su u Bačku ušli skoro bez borbe, i od straha bili utoliko krvoločniji. Uhvatili su i Boška u gomili već razoružanih vojnika i proglasili ga ratnim zarobljenikom. Njegovo prkosno lice i polucivilno odelo panički su ih podsećali na „komite”, i već su ga bili izdvojili za streljanje: streljani su već ležali na sve strane. Posle se ipak našao u velikoj, tužnoj koloni zarobljenika. Razbesneli husari na ugojenim konjima terali su ih isukanim sabljama i tako ih vodili od mesta do mesta. U besmislenom trku prolazili su kroz sela okićena kukastim krstovima i crveno-belo-zelenim zastavama, i kroz sela s popaljenim kućama, pred kojima su, sred krša koji je ostao posle pljačke, ležali leševi u najčudnijim pozama.
U privremenom logoru, punom neizvesnosti, osećajući kako svud unaokolo besne kukavički „oslobodioci Bačke” pod nemačkim skutom, Boško je škrgutao zubima od jada i besa. Još ga je više razbešnjavalo držanje nekih sapatnika, koji su hteli da izbogorade život uveravanjem o svojoj lojalnosti i poniznošću. Zar da na tome ostane da narod bude prosto porobljen, izručen neprijatelju na milost i nemilost? Zar da on, Boško Palkovljević, prosto čeka hoće li ga streljati, vešati ili odvući u ropstvo? Ne, neće ostati na tome. Okruglo, dobroćudno, detinjski inteligentno Boškovo lice, na kome je bilo nekog muškog prkosa, odavalo je zrelu odluku. Zar ima nešto što on neće izvršiti, ili što bar neće pokušati da izvrši? Pokušao je, i uspeo. Prvo je nastojao da i druge povuče za sobom. Ali oni su se uzdali u to da će biti pušteni uz neke isprave. Onda je sam izveo svoj plan: u njemu je računao sa svim opasnostima, ili, bolje reći, nije računao ni na šta. Kada je već bio preskočio logorske žice i odmakao stotinu metara, planule su puške za njim. Pucnji, vika, topot nogu i lavež pasa pratili su ga u bekstvu. Ali ma koliko fantastično bilo to bekstvo bez ikakvih predviđenih veza, ono mu je pošlo za rukom i bilo tek početak čitavog niza podviga prema kojima ono bledi. … Još kao đak srednje tehničke škole u Novom Sadu Boško je pokazao svoju upornu volju. U zanosu pokreta za odbranu zemlje pred opasnošću koja je sve više rasla, on je sa svojim drugovima organizovao protestni štrajk protiv petokolonaških profesora. Kada su ga uhapsili, našli su kod njega letke Komunističke partije. U policiji su ga tukli, stavljali mu palce u mengele i stezali mu glavu, ali njegovo snažno telo izdržalo je sva mučenja, a njegov nepomirljivi duh prkosio je još više. I kad bi ga ubili, ipak ništa ne bi doznali od njega: samo bi pre toga čuli njegovo krepko izraženo mišljenje o izdajničkoj bandi na vlasti. Ali sada, sada je u pitanju nešto mnogo veće. Treba pružiti otpor porobljivaču Evrope, prkositi vojsci koja izgleda nepobediva, i pred kojom se kraljevska jugoslovenska vojska slomila za nekoliko dana. A što je najgore, u službi okupatora naći će se svi oni koji su doskora i njega i mnoge druge mučili i ubijali radi „zaštite države”. Da, sada je u pitanju nešto mnogo veće. Ali ko će početi, ko će povesti, ko će dati pravac? Sav izubijan, izgreben, okrvavljen, pocepan, Boško se probio do Dunava i, preplivavši ga noću, našao se na svojoj rođenoj Fruškoj gori. Kako je poznavao svaki njen kutak, kako je voleo njenu pitomu milinu! A sada je Sava i Dunav grle, crveni od krvi naših najrođenijih. U zoru je pogledom obuhvatio sav maleni Srem koji se pružao pod njim, a iza njega su se kroz izmaglicu nazirale planine Srbije i Bosne. Predanio je u zaklonu šume. Švrljajući oprezno, video je da ustaše još nisu stupile na ovu goru. Oni su tek orgijali u svojoj taze „pobedi” i pokušavali da stvore svoju vlast. Na sve strane videli su se još tragovi vojničkog i državnog rasula. Dišući duboko na svojoj Fruškoj gori, kao njen zasad jedini gospodar, Boško je odmeravao njenu visinu i veličinu. Sad ju je drukčije gledao nego dosad: sad to nije više umiljata gora, sad je to busija. Za jednog čoveka ona je velika. Ali nije ona za jednoga čoveka. Da, mala je, dohvatna, patuljak prema srbijanskim i bosanskim planinama, jedva se izdižući iznad ravnice. Pa ipak, kako se ponosno diže i nadzire čitavu porobljenu i raskomadanu ravnu Vojvodinu. Kako bi ipak nadaleko bila vidna zastava ustanka! Provlačeći se kraj umiljatih fruškogorskih sela, nad kojima je već bludela jeza, Boško je na jednom bivšem pomoćnom aerodromu ugledao upola uništen avion. Gonjen nečim neodoljivim, približio se avionu i, ne obazirući se na opasnost, zavukao se u nj. Oči su mu se raširile, krupne nozdrve zadrhtale: ugledao je mitraljez, top i radio-stanicu! Prvo je Boško glasno opsovao Pavelića, a onda one jugoslovenske oficire koji nisu umeli čestito ni da unište ratnu tehniku, kad već nisu umeli da je primene. Ali je ta psovka bila radosna: dobro je što ga one šeprtlje nisu uništile, a još bolje što ga ustaše još nisu našle. Ima neko ko će to umeti da upotrebi kako valja. U blizini oštećenog aviona našao je izvrnuta državna kola, a na livadi je uhvatio državnoga konja koji je bezazleno pasao – njega se nije ticala promena u državi. Na kola je natovario svoj ratni plen i poterao konja. Tako je, s bojnom komorom, stigao do svog rodnog sremskog sela što se kao košnica prilepilo uz Frušku goru. Kad se uverio da u selu nema Nemaca ni ustaša, ponosno je i bogovski bezbrižno izvršio svoj pohodni ulaz. Kada je mati ugledala sina, nije se ni začudila ni zaprepastila. Znala ga je dobro, pa mu nije zamerala. Samo je zabrinuto vrtela glavom. „Zar ćeš uvek biti ludo neoprezan? Znaš li u kakvoj stvari mi živimo?” Ali i ona i Boško uzdali su se u svoje seljane; znali su da neće ništa odati. Po tome kako su je šeretski bezazleno susretali, pitajući je: „Ima l’ šta novo?”, mati je naslućivala da i drugi u selu znaju da se skriva oružje. Sakrivši svoj ratni plen, Boško je osluškivao šta se u narodu govori i čekao da se oseti dah koji će doneti nešto novo. Iza toga, znao je, dolazi čas akcije. Nije se on povodio za patetičnim pozivom sa londonskog radija da se triput kratkim a jedanput dugim ritmičkim motivom „ta-ta-tataaa” spremi neka tajanstvena „vojska podzemnog otpora”, čime će mistični radio-komandant jednom, „jednom”, dati znak kad treba ispod zemlje da izraste otpor. Boško je znao da se otpor mora organizovati, a vojska stvarati ne pod zemljom, ni upravljanjem po radio-talasima, nego na rodnoj grudi. I tu na rodnoj grudi treba osetiti kad je vreme za početak i odazvati se pozivu. Uskoro je mladom komunisti bilo jasno ko će početi, ko povesti, ko usmeriti borbu. Teror fašističkih varvara naučio ga je da je neophodno mrzeti. Ali nije dovoljno samo mrzeti, treba imati jasne perspektive, šire no one koje se otvaraju s malene Fruške gore. Kada je došao poziv Komunističke partije da je čas opštenarodnog ustanka kucnuo, Bošku je bilo sve jasno. Taj poziv ga je već zatekao u šumi. Vrlo brzo je Fruška gora znala Pinkija, prvog fruškogorskog partizana. Njegovo krupno, trapavo telo kao da je bilo nabijeno eksplozivom energije koja neodoljivo budi energiju u drugima. Njegovo okruglo, detinje lice ličilo je, u širokoj grimasi osmeha, na dobroćudnu njušku lisice na medveđem telu, i odisalo nečim odlučnim i uverljivim. I Pinki, iako je bio prvi, ubrzo više nije bio jedini fruškogorski partizan. Oko njega su se okupili i drugi kojima je smrt u borbi bila milija od životarenja na belom hlebu ropstva – svi koji nisu mogli da trpe poniženje i sram. Neki su dolazili sami, vođeni svojom ponosnom prirodom, ali je Pinki primetio da ne dolaze svi samo stihijski, nego i da po selima rade drugovi, organizatori ustanka. Na Fruškoj gori izrastao je partizanski odred, a sa Crvenog čota zavijorila se zastava oslobodilačke borbe. Pinki je prvi došao do oružja – sada ga više nije tražio u vojnom magacinu. Golim rukama se ono otimalo. A sve više osvetničkih pušaka odjekivalo je pitomim šumama Fruške gore. Po Sremu su sada padali mrtvi i fašisti, a ne samo sinovi naše zemlje.
Jovan Popović, “Sabrane priče”, Partizanska knjiga, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga