Monika me je ponovo zaključala iz obesti; ostavljajući me u sobi koja je imala jedan ležaj i kitnjasti motiv na zidu. Primorala sam je da pođe sa mnom na jedno mesto o kojem još uvek nisam želela ništa da joj govorim. Red drveća je zaklanjao pogled na reku. Putnika koji bi sasvim retko ovuda prolazio pratio bi jedino predeo bez vegetacije. Monika je privržena patnji, i ponekad bi se neočekivano glasno nasmejala. Pretila bi mi čak i u trenucima kada bi je obuzelo bezumno radovanje. Automobil je bio parkiran iza motela; da se zadržala samo još trenutak duže ni jedan krovni prozor ne bi mogao da me zadrži u sobi. Sinoć mi je pozajmila džemper sa staromodnim muškim krojem, jer je napolju postajalo sve hladnije. Sela je na zadnje sedište jer više nije želela da razgovara sa mnom; niti da mi na bilo koji način da do znanja zbog čega me izgladnjuje. Monika brije glavu. U retrovizoru sam prvi put primetila da joj je kosa izbledela od sunca; a pogled tamniji u oblicima koji se ponavljaju jedni u drugima. Došla je u sobu sa sumrakom, ali samo zato da bi još jednom mogla da me ponizi. Skrenula sam najoštrije pod punim gasom nameravajući da joj povredim glavu. Preticala sam kamione. Motel je okružen pustinjom koja se prema jugu sužava poput levka; šireći se kroz podneblje koje je već progutao zamrznuti sever. Napredovale smo kroz predeo koji podseća na irske pejzaže jer sam pomislila da je glupo da se vraćamo, kada smo prešle već više od polovine puta. Monika izgleda kao dečak. U motelu nas je prijavila pod keltskim imenima. Svaki put kada bismo krenule na zapad ona bi postajala Esinam, a ja Dela o Kande; ratnice kojima su nedostajali još samo dahomejski pojasevi od trnja, i oružje koje bi nas učinilo izvidnicom ženske pukovnije. Kao i obično, Monika je ušla u sobu isturajući grudi, ali i ovoga puta bez krofni ili sendviča sa maslacem. Zaplakala je u trenutku kada sam konačno zaustavila automobil kod brane. U susednoj sobi glasovi su smenjivali pljuskanje vode; da bi sa udarcima koji su dopirali iz hodnika postajali sve zlokobniji. Monika je brisala krv sa slepoočnice, i pošla za mnom tako kao da se ništa nije dogodilo. Gurnula me je na krevet, jer joj je još uvek polazilo za rukom da me drži u pokornosti. Znala sam da će kada se vrati u sobu učiniti sa mnom nešto uvrnuto; u svakom slučaju, nešto što ima veze sa nečim klinastim i tamnocrvenim. Pružila mi je ruku dok smo se spuštale niz nasip, svega nekoliko milja uzvodno od mrestilišta; kao da je na taj način bilo moguće izmeriti prostor koji nas je razdvajao. Monika ima zagonetan osmeh. Znala je da sam se uplašila više nego što sam to želela da joj pokažem. Preletale su nas krupne ptice, i bila sam sigurna da joj je sve što je u tim trenucima bilo u pokretu izgledalo kao loš znak; jer Monika je i u najtamnijim prizorima mogla da uoči operetske slike. Svukla me je kao dete, očekujući od mene da budem mirna kada se bude začulo kucanje na vratima. Kada sam imala sedam godina, gurnula sam jednu devojčicu niz stepenice; međutim, nikoga nije bilo briga što sam to učinila zbog Esinam. Noćas sam je sanjala kako beži kao progonjena životinja, probudivši se kada mi je već bila isuviše blizu. Reka je imala boju cinka, i sve je izgledalo avetinjski: i Monikina bleda šminka i hladno, difuzno svetlo u sobi. Gurnula sam je na mokri šljunak, tako da joj se u očima ogledala najniža tačka sunca; kao i svaki put kada bi stajala iznad mene. Rekla mi je da će se uskoro na vratima pojaviti jedan muškarac; jedan od onih koji imaju veliku pišu i isturene jagodice; i da je sve što te večeri očekuje od mene da se ne pravim važna. Monika žudi za odobravanjem, i ima naviku da sa mnom razgovara pokroviteljski; baš kao i jutros kada sam iz obesti poželela da je gurnem u vodu jer ne zna da pliva.