Bio je kraj juna i kroz nekoliko dana trebalo je da primimo svedočanstva. Već smo znali ko ima kakve ocene, ko će položiti, a ko ponavljati razred. Više nije bilo nikakve nastave. U školu smo dolazili sa savijenom sveskom u džepu, samo da bismo saznali u koliko sati sutra treba da dođemo u školu. Posle drugog časa izlazili smo i vukli se po gradu. Bilo je veoma vrelo, suvo i sparno. Jeli smo sladoled i pili limunadu po kioscima. Ni posle ručka nije imalo šta da se radi. Bilo je to uopšte nekakvo glupo vreme: nismo imali ništa da učimo, a raspust još uvek nije počeo. Još uvek nismo imali potpunu slobodu, a počinjali smo pomalo da se dosađujemo, kao da se raspust završava.
U poslednje vreme opet sam počeo da se družim s Vladislavom. Bio je pola godine mlađi od mene, mada smo išli u isti razred. Imao je sestru Anu, stariju od mene godinu dana. Stanovali su blizu mene, u jednospratnoj kući. Kapija njihove kuće bila je uvek zaključana, zbog toga je trebalo prolaziti kroz radionicu njihovog oca. Sa obe strane vrata koja su vodila u radionicu visili su dugi šildovi njegove firme; s jedne strane bio je naslikan gospodin sa crnim brkovima i bakenbardima, s razdeljkom u kosi, obučen u svetlo, letnje odelo; s druge strane nalazio se stariji gospodin u kockastom ranglan kaputu, sa zelenim šeširom i bambusovim štapom u ruci. Vladek je bio evangelista; njegov otac je bio član crkvenog odbora, pevao je u horu i svirao fisharmonijum. Fisharmonijum su svirali i Vladek i Ana. Ne znam zbog čega sam se družio s Vladekom. Bio je veoma miran dečak, govorio je tiho i polako, vrlo dobro se vladao, cele godine je patio od kijavice i užasno se bojao oca. Oboje, i on i njegova sestra, imali su velike, odnosno ne samo velike već i dugačke noseve, uska i bleda usta, donju usnu skrivenu ispod gornje. Dakle, veoma su ličili jedno na drugo, jedino su se razlikovali po boji očiju i kose: Ana je bila plavuša s plavim očima, dok je Vladek imao crnu kosu i kestenjaste oči. Obojica smo, Vladek i ja, sakupljali poštanske marke i knjige, trgovali na sitno različitim predmetima. Imao sam potpunu vlast nad Vladekom: bio sam fizički jači i pametniji, a i bolje sam učio. Pričao sam mu razne stvari, on ih je slušao ne oglašavajući se, samo me je gledao. Njegova sestra nije bila lepa, a narav joj je bila srdita. Imala je debele pletenice, duge ruke i bila je malčice pogrbljena. Prošle godine, kada se vratila s raspusta, primetio sam da su joj za to vreme porasle male, okrugle grudi. Kasnije, kada smo se u njihovoj bašti igrali “ćorave bake”, dodirnuo sam joj grudi. Oči su mi bile vezane maramom; bilo je tiho, jedino sam čuo šuškanje i kikotanje. Išao sam polako raširenih ruku, zastajkivao i osluškivao. Bio sam usmeren ka uglu bašte, gde sam uvek nekog mogao saterati, kao ribu u mrežu. Začuo sam nečije ubrzano disanje, zatim prigušeno šuštanje i praskanje u smeh. Osetio sam da sam pronašao nekoga, da sam ga saterao u ćorsokak izmedu zida i venjaka. Raširio sam ruke, razgrnuo visoke stabljike floksa i šakama dodirnuo dve okrugle i tvrde lopte obavijene svilom. Dobio sam po prstima, neko je prsnuo u smeh, a ja sam viknuo:
– Ana! – i skinuo sam maramu s očiju. Ana je sedela na travi čučećki, pokrivši oči rukama, smejala se, a lice joj je bilo crveno kao cvekla.
Pritisnuo sam kvaku na vratima koja su vodila u radionicu i začuo tri zvonceta, od kojih je svako sledeće imalo niži ton; kasnije, kada sam zatvarao vrata, ti isti zvuci odjeknuli su samo u terci obrnutim redom. Tu je bilo hladno i pusto, kao i obično. Stao sam kraj tezge i rekao glasno:
– Dobar dan!
Čuo sam kako je Vladislavljev otac dvaput ponovio:
– Dobar dan, dobar dan! – zatim se otvorila zavesa i Vladislavljev otac je izašao i poklonio mi se. Bio je veoma nizak, a dok se klanjao bio je još niži. Moj otac je jednom rekao: „Što je čovek niži, to mu se treba niže klanjati.“ Moja majka mu je na to rekla da ne zbunjuje dete socijalističkim štosovima. Na drugoj strani, Vladekov otac je bio tako mali i istovremeno tako učtiv. Ako bih hteo da se izjednačim s njim, morao bih da puzim četvoronoške. Već sam isprobao različite načine, savijao sam noge u kolenima, međutim, boleli su me nožni listovi, uvlačio sam stomak, ali i to je bilo neugodno, tako da me je Vladekov otac jednom pitao da li sam bolestan? Sada je Vladekov otac stajao iza tezge i smeškao se. Pitao sam ga:
– Da li je Vladek tu?
– Vladek je otišao u perionicu, brzo će se vratiti. Idi gore i pričekaj ga – rekao je Vladekov otac, smejuljeći se i klimajući glavom.
Gurnuo je zavesu koju su držale metalne alke i otvorio mi vrata. Ušao sam postrance, klanjajući se, a zatim sam brzo potrčao uz stepenice. Stepenice su bile obojene u žuto, po sredini se nalazila crvena staza. Na prozoru je cvetalo nekakvo belo cveće, sa tamnozelenim lišćem, krutim kao da je od pleha. Brujao je fishamornijum. Zakucao sam i ušao u sobu. Ana je sedela za fisharmonijumom. Maramicom je obrisala ruku i pozdravila se sa mnom:
– Šta radiš? – pitao sam je.
– Sviram – odgovorila je i počela ponovo da se klati, pritiskajući mehove. Ruke je držala na dirkama tako reći nepomično, lenjo pomerajući prste. Zvuci su se razvlačili, a fisharmonijum je brektao i brujao. Ana je bila u ljubičastoj bluzi, a na njenim pogrbljenim leđima ležale su dve debele, sjajne pletenice.
– Šta sviraš?
– Baha – rekla je, ne prekidajući sviranje, uperivši u mene svoje vlažne, crvene oči.
– Ala je dosadno, razvučeno kao creva – rekao sam.
Učio sam malo da sviram na klaviru, ali me niko nije primoravao da uredno vežbam. Prezirao sam sviranje iz nota. Pružio sam ruku i, dok je ona neprestano razvlačila jedan isti akord, odsvirao sam bofl pijano, ali brzo. Bilo je to dosta zabavno, drugačije nego na klaviru, gde je trebalo udarati; ovde je bilo dovoljno lako dodirivati dirke i vazduh je već bežao iz velikog, naduvenog mehura i izduvavao zvuk. Ana ništa nije rekla, samo me je pogledala. Ostavio sam fisharmonijum na miru i počeo da hodam tamo-amo po uzanoj sobi, gde je sve bilo veoma čisto, bez trunke prašine i bez ijedne mrljice. Na zidu, iznad fisharmonijuma, visile su fotografje roditelja sa pričesti, iznad Aninog kreveta Isus u vrtu, a iznad Vladekovog kreveta krst. Iznad stola nalazilo se dugačko platno s izvezenim natpisom: “Otvorite oči, pazite i molite se, jer ne znate kada će kucnuti čas…” Na prozoru su stajale saksijie s raznobojnim pelargonijama; njihovo bledo lišće bilo je okrenuto prema svetlu. Pogledao s sam u baštu: visoka i mršava Anina majka stajala je s korpicom i brala ribizle. Nisam podnosio ribizle; bile su kisele i od njih su mi trnuli zubi. Za trenutak, vratiće se Anina majka i ponudiće me ribizlama, a ja neću moći da ih odbijem.
– Kada će se vratiti Vladek? – pitao sam.
– Brzo će se vratiti – odgovorila je Ana, okrenula je stranicu i nastavila da svira.
Bilo je užasno dosadno. U sobi je bilo malo mesta. Stolice su bile tvrde i neugodne. Anin krevet je bio namešten visoko i pokriven čipkastim prekrivačem. Jednom, kada roditelja nije bilo kod kuće, ja i Vladek smo se potukli i ja sam ga bacio na Anin krevet. Od toga se napravila velika rupa, sve se pomešalo i izgužvalo. Vladek je prekinuo rvanje i rekao da smesta treba namestiti krevet, kao što je bio, jer će se Ana veoma naljutiti, a možda će ga i tužiti mami.
– Šta radite tokom raspusta?
– Opet ćemo kod tetke.
– Tokom celog raspusta?
– Da.
– Tamo je sigurno dosadnije nego ovde.
– Zbog čega? Ima gusaka, krava, konja…
– Kada putujete?
– Prekosutra, čim primimo svedočanstva.
Postalo mi je žao što putuju. Stao sam pored Ane i pogledao je. Na čelu je imala graške znoja, iako je u sobi bilo hladno.
– Sećaš li se, kad si bila manja, ja sam hteo da se s tobom igram konja i vukao sam te za kike?
Tada sam u ruke uzeo njene debele pletenice i povukao blago najpre levu, a posle desnu pletenicu:
– Điha! Điha!
– Prestani! – siknula je Ana, ali bez zlobe, samo zavrtevši glavom. Više nisam bio glupo dete, nisam uopšte želeo da je boli, te sam to radio nežno. Oprezno sam vratio kike na njena leđa i krenuo. Nisam nimalo želeo da joj pričinjavam neprijatnosti, a nisam hteo ni sebe da zamajavam. Ana je bila ružna i nesimpatična. Stao sam kraj police za knjige i izvukao album s Vladisavljevim markama. Razgledao sam ih, nije imao ništa novo. Sve sam znao. Uostalom bile su nikakve, uglavnom one koje sam mu ja dao. Postojala je samo jedna marka koju nije trebalo da mu dam; zažalio sam za njom, ali nisam mogao da mu je uzmem. Ana je svirala klateći se, kao da vozi bicikl uzbrdo. Prišao sam prozoru da vidim da li se Vladislav vraća. Nisam ga video. Na klupi u bašti već je stajala činija s brdom crvenih ribizli. Anina majka ih je i dalje brala u korpicu. Na silu sam zamišljao da berem i stavljam u usta čitave pregršti ribizli i odmah sam osetio kako mi se lice grči. Iznenada čuh kako mi Ana glasno i jasno kaže:
– Zbog čega ti zapravo dolaziš?
Okrenuo sam se i pogledao u Anu. Sada je sedela uspravno, nije gledala u note već gore, u plafon i svirala dalje, samo nešto tiše nego ranije.
– Šta zbog čega? – nasmejao sam se.
Ana je prestala da svira. Bila je nekako čudna, drugačija nego obično. Celo joj je bilo namršteno, a nos beskrvan. Podigla je gornju usnu i pokazala delić zuba. Osetio sam se nelagodno. Okrenuo sam se prema prozoru i čuo kako Ana kaže:
– Ne volim te, razumeš li?! Uopšte te ne volim!
Nisam znao šta da odgovorim i da uradim sa sobom. Jedino sam mogao da se naljutim. Stavio sam ruke u džepove i polako izašao iz sobe. Strčao sam brzo niz stepenice i bez pozdrava izleteo iz radionice. Iznad vrata zazvonila su zvonca i ja sam se našao na ulici. Zavladao je žagor, sijalo je oslepljujuće sunce, u vazduhu se dizala prašina. Trčao sam ulicom, zatim sam preko crkvenog trga skrenuo ka parku.
Usporio sam tek kada sam se našao među drvećem, iznad vodeničnog jaza na koji je žbunje bacalo senku. Voda u jazu je tekla izmedu dubokih obala, korenja i kolja obraslog mahovinom. Oslonio sam se o ogradu i gledao u vodu osvetljenu prugama svetlosti. Bio sam potišten, postiđen, kao da me je neko pretukao; ne fizički, nego kao da sam izgubio neku igru, u šahu, na kartama, ili nešto još važnije. Krenuo sam dalje, ponovo sam zastao i zamislio se: ,,Dođavola, pa ja nju ne volim. Pre bi ona mene trebalo da voli.“ A nešto kasnije: „Mora da me baš ne voli, kada je morala da mi to kaže. Jer ja, iako je ne volim – nikada joj to ne bih rekao!“
S poljskog prevela Biserka Rajčić