Čubura jedva da je Vračar. Neimar svakako nije. Kao što ni Neimar nije Čubura. Besmisleno je dovoditi je u vezu sa Neimarom, a skaredno svako pominjanje Crvenog krsta zu njeno ime. Tako kažu Čuburci, a njima se veruje, jer samo oni znaju mističnu i jedinu pravu prirodu Čubure. Mi ostali, koji bismo se rado inicirali u Veliko znanje, ali svesni da nikada nećemo biti sasvim posvećeni, s neizmernim poštovanjem primamo onoliko koliko smo u stanju i koliko je Čubura, shodno nekim samo njoj znanim razlozima, spremna da da.
Ne zna se pouzdano kako je Čubura dobila ime, ali je zanimljivo tumačenje koje je u svojoj knjizi Čuburski svici dao Miša D. Jovanović, advokat koji je voleo Rovinj, a od Rovinja, više i nežnije, samo svoju staru, rodnu Čuburu. Naime, Jovanović je primetio da Turci šuplju cev nazivaju čukur bura, što je potom povezao sa činjenicom da se na mestu parka, koji danas okružuju ulice Nikolaja Romanova, Maksima Gorkog, Orlovića Pavla i Čuburska, nekada nalazila upravo jedna takva cev kroz koju je tekla voda, pa je za potrebe žitelja kvarta ona vrlo dugo bila jedina velika česma u kraju. Osim toga, starorimska četvrt Subura imala je ulicu istog naziva, a ta ulica, osim po pijaci, tezgama, zanatlijama i prljavštini, bila je poznata i po tome što je u njoj živeo Julije Cezar. Za čubursku priču, međutim, važno je to da je jedan od Cezarovih velikih obožavalaca bio upravo feldmaršal Gideon Laudan, koji je pred kraj 18. veka upravo na beogradskoj Čuburi imao svoj štab u kojem je donosio odluke o prokopavanju beogradskih rovova, pri čemu je, veran Cezaru i sebi, davao delovima šanca uvek antička imena, pa je možda baš tako Čuburu krstio imenom Subura, što znači prljavo predgrađe.
Ovo su tek dve od mnogobrojnih pretpostavki o imenu Čubure, a kao što joj poreklo imena niko zasigurno ne zna, tako joj niko ne poznaje ni tačno prostiranje. Postoji, naravno, svest o tome da Čubura stoji kao suprotnost tihom Neimaru građanskog Beograda, ali dok joj neki pripisuju prostor od Karađorđevog parka prema Crvenom krstu i padini prema Južnom bulevaru, Miša D. Jovanović, sa odlučnošću pravog Čuburca, ni za pedalj ne odstupa od svog stava, a njegov stav kaže da se njegova grofovija prostire između ulica Maksima Gorkog, Dubljanske, Braničevske, Bore Stankovića, Katanićeve, Kursuline pored Kalenićeve pijace, sve ponovo do Maksima Gorkog. Za ljubav stare Čubure i nekadašnjeg Beograda, u čast Čuburcima, Vračarcima i njihovim davnašnjim protivnicima Dorćolcima, u slavu svima koji su voleli ovu narogušenu, prgavu, istovremeno divlju i pitomu varoš, ovo Jovanovićevo omeđavanje bezuslovno uvažavamo i nek zauvek ostane upisano u etarskim analima voljenog grada.
Bilo kako bilo, tada, u svoje slavno vreme koje pamte još samo knjige i retka čuburska srca, Čubura je bila prašnjavo i bučno, naizgled grubo mesto vrlo udaljeno od centra grada, na koje se između dva svetska rata odlazilo radi zemaljskih, venerijanskih zadovoljstava: zbog kafana sa olajisanim patosom i hladovitim baštama u kojima se dobro, domaćinski jelo, i zbog javnih kuća. Sve do Drugog svetskog rata na Čuburi je živeo ko je morao: bilo je to mesto prizemnih, skromnih kuća bez vodovoda i kanalizacije, sa dvorištima i česmama u njima. Osim javnih kuća i kafana, Čubura je imala i dve nedovršene crkve, više neuglednih zanatskih dućana, Cigansku mahalu, nekoliko pekara i skladišta drvne građe. Čuburski momci su trenirali boks i rvanje, tuče su na čuburskim ulicama bile žestoke, kao i veselja koja su im prethodila i sledila ih. Na Čuburi su proslavljani sportski uspesi, čitana je isključivo Politika, to je bilo mesto susreta, dogovora, razgovora, kulturnih tribina. Sa Čubure su ponikli brojni pametni i uspešni ljudi – advokati, lekari, pisci, glumci, sportisti, novinari, koji su svoje prve životne lekcije dobijali u čuburskim kafanama, gde se, pored čula ukusa i mirisa, trenirala hrabrost, odlučnost, duhovitost, poštovanje i poštenje. Ali onda se sve promenilo; pred bahatim naletom tužnih ljudi koji verovatno nikada nisu imali svoj rođeni deo grada pa ni priliku da prema nekim ulicama, kućama i njihovim stanovnicima razviju plemenita i nežna osećanja, naoko gruba, nekome čak sirova Čubura je neobično lako poklekla i nestala, onako kako nestaju plemenite duše u zlim vrtlozima i rđavim vremenima. Ostalo je sećanje – zapisano na požutelim stranicama i dušama onih retkih ljudi koji još pamte Čuburu svog detinjstva i mladosti – i ostala je žal za gubitkom svega onoga odista vrednog i lepog što je nepovratno nestalo, a što smo imali, često nesvesni, možda i nedovoljno zahvalni na blagu koje smo podrazumevali. I da – pored te tmaste tuge ostalo je u plemenitom srcu i zrno stida zbog te nadmenosti, ili tek slabosti, koja se nikom ne priznaje, ali boli kao ljuta rana što ne zarasta i ostaje kao zaloga nekoj novoj nadi i svetlijoj budućnosti u koju su utkane sve čuburske priče i likovi svih onih ljudi koji su hodali ulicama Čubure.
Na Čuburi se, kako je primetio Miša D. Jovanović, „sve nekako vrti oko favele, prljavštine, poroka, predgrađa i gumna“, a najpoznatije gumno bilo je ono Kalenićevo. Na nekadašnjem Kalenića guvnu, u Maksima Gorkog bb, od 1926. godine nalazi se najveća, najbolje snabdevena, najpoznatija i najotmenija beogradska pijaca – pijaca Kalenić, koju neki Beograđani čak smatraju jednom i jedinom pijacom, čudesnim mestom čija magnetična snaga očarava mnoge, mada su samo retki inicirani u njene čari. A magija kao magija, ne da se ljudskim jezikom objasniti, pa ima jedna zanimljiva stvar koja se ni u jednom beogradskom kvartu više ne može susresti. U stvari, još se i danas svakodnevno u blizini Kalenićeve pijace viđaju Vračarke, žene naročitog soja, one koje su od svojih majki i baka nasledile onu finu, otmenu crtu koja se ne uči i ne kopira. Ta fina crta isijava iz njih i one je nose kud god da pođu, a oni koji tu vibraciju poznaju, međusobno se prepoznaju ma gde da se sretnu. Kad je vidiš, znaš ko je: Vračarka! Ona čija je mama naučila od svoje mame da se na ulici i u kući nosi isto, da su frizura i ruž za pijacu sasvim kao i za sedeljku sa prijateljicama i odlazak u pozorište, a da se osećaj za meru svesno neguje. Mame i bake na pijacu su odlazile u kostimima, njihove ćerke sebi dopuštaju i farmerke, ali uvek je tu neki elegantni detalj koji govori o pažnji i svesti o značaju svakog trenutka, pa i onog, naizgled banalnog, kakav je odlazak na pijacu. One jednostavno znaju da ništa svakodnevno ne može biti trivijalno i da nema te običnosti u kojoj se ne bi mogla naslutiti lepota. One ne vuku bezbroj plastičnih kesa i nikada nisu pogrbljene pod teretom onoga što su nakupovale za nedelju ili dve; one su upoznale život bez pohlepe: pijaca je tu, pa nije teško svakoga dana izaći po onoliko hrane koliko je potrebno za taj dan. Da, neradnim danom one možda kupe malo više, pa, nakon kupovine, sa drugaricom ili solo piju kafu i grickaju fine kolačiće u obižnjem kafeu. Kolica iz kojih viri samo cveće, one pritom smeštaju uredno, da nikome ne smetaju. Stara Vračarka u krvi nosi znanje o važnosti poštovanja granica svog i tuđeg prostora, a to je znanje koje se generacijama taloži i stiče. Stanovati na Vračaru i biti Vračarac nikako nije isto. Kao Čuburci, i Vračarci se prepoznaju. Tu jednostavno ne može biti greške.
Lara Đorđević, Beogradski krugovi, LOM, Beograd, 2023.