Uživaj u jeseni, rekao je Tomas kad se An prvi put nije odvezla u muzičku školu kao što je to inače činila. Ne treba da zaboravi, kazao je, zašto se odlučila za slobodnu godinu. Udžbenik nije najvažniji. U potrazi za telefonom pogledao je u svoju kožnu torbu, nalik na starinski školski ranac, i opipao džep na grudima sakoa, pa se pozdravio i otišao. Od tada An sedi za kuhinjskim stolom, uz kafu. Lep je jesenji dan. Na blistavo beloj fasadi u unutrašnjem dvorištu sunce ocrtava senku sokni nanizanih na konopcu za sušenje veša; sokne se lagano pomeraju. Društvo okupljeno za praznik sedi na doku koji zalazi u jezero, stisnuti su jedan uz drugog i klate bose noge nad vodom. S levog kraja su dečja stopala, upola manja od stopala odraslih, i razmaknuta: dete sedi raširenih nogu i naginje se napred, hoće da vidi svoj odraz u svetloj vodi, i ispod toga ribice. Odrasli, oni s velikim stopalima, sede pravilnije, više i ne klate nogama jer je vetar stao. S desnog kraja samo jedno stopalo, veće od dečjih, manje od odraslih. Devojka sedi bočno na doku, jednu nogu je podvila tako da njeno stopalo nedostaje na slici što je obrazuju senke. An je sedela na doku, sama, bilo je rano leto. Planinsko jezero je bilo hladno, njena koža sveža od vode, zato je i sunce bilo prijatno toplo a ne vrelo, ono koje prži. Tomas je otplivao daleko, a ispred doka jato lastavica lovilo je insekte. Manje je ličilo na lov, više na umetnički performans. Uvek je u središtu bilo neko od tih malenih tela, najodvažnije bi se spustilo tik do površine vode a onda, s velikom lakoćom, opet vinulo u vazduh. An srkne kafu, ustaje i ispljune je u sudoperu. Zatim prosipa ostatak kafe iz šolje, pa baca i šolju, no šolja se ne razbija. Brzo izlazi iz kuće, ali ukus žuči u njenim ustima počinje da slabi tek pošto je neko vreme hodala krupnim koracima. An se osvrće, zna tu ulicu premda radnje u njoj nije svesno opažala. Kafeterija, jedna od poznatih, postoji sto godina, možda i više. An je gladna, naručuje sendvič sa šunkom, a nakon što je naručila i kafu, žao joj je što nije ponela beležnicu. Ovde može lepo da se razmišlja. Sledećeg jutra onaj gadan ukus javlja se u Aninim ustima čim skuva kafu i hoće da je sipa u šolju. Ostavlja kafu i izlazi napolje, ali i narednog dana opet pokušava da se vrati ustaljenom rasporedu. Ubrzo se mučnina javlja već pri buđenju i prestaje tek kad An izađe iz stana. Navikava se na to da ujutru odlazi u kafeteriju, da tu radi. Na kraju krajeva, kaže An drugarici, to je u ovoj zemlji navodno tradicija. Drugarica je redovno zove na ručak. An ne može više da se osloni na svoje čulo ukusa, veruje da je jelo u redu samo ako ga je pripremio neko drugi. Došlo je dotle da je bacila pakovanje šunke jer nije mogla da oceni da li je jak miris prirodna stvar ili znak da se meso pokvarilo. Prestala je da kupuje i sir jer na njemu stalno otkriva fleke od buđi i ne može više da razlikuje dobru buđ od loše. Nekoliko puta je povratila zbog sira, ali je nastavila da ga jede, no ubrzo se javila mučnina, stezanje u stomaku, stisnuto grlo. Počela je da u italijanskoj radnji nedaleko od kuće kupuje povrće u teglama, plave patlidžane, cukine, i samo onoliko hleba koliko tog dana može da pojede, što se na kraju svelo na nekoliko malih panina. Obično iz stana izađe i posle podne, da bi napolju pojela neku sitnicu. Radi šta ti prija, kaže drugarica. An ionako nije baš stvarno volela da kuva.
Tek posle izvesnog vremena An shvata da se u starinskoj kafeteriji tako dobro oseća zato što nema muzike koja bije odozgo, iz zvučnika usmerenih ka ljudima. U većini kafea i restorana čim sedne njen sluh otkriva zvučnike, ne treba da ih traži pogledom. Odmah shvati i o kojoj je vrsti muzike reč; neka je tako razlivena da An može da je eliminiše, ali postoje i melodije napravljene s namerom da prodru u mozak i da tu ostanu, njih ne uspeva da se oslobodi po dva-tri dana. U starinskoj kafeteriji nema nikakve muzike. An se pridržava isplaniranog vremena za rad. Pre podne sedi dva sata u kafeteriji, s beležnicom pred sobom. Prvo hoće da zabeleži samo svoja iskustva, da pišući sačuva ono što je primetila. Povezanost dečjeg razvoja i ovladavanja muzičkim instrumentima, to kako se na sviranje i nastavu odražavaju izvesne faze dečjeg razvoja, njihove unutarnje borbe I problemi u odnosima. Pa i to kako se izlazi na kraj s otporom koji se neizbežno kad-tad javi. Kako mnoga deca u tom trenutku bivaju izgubljena za sviranje, i kako ona sama izgube sviranje. An ne voli plavu boju beležnice i unapred se raduje što će, kad ovu popuni, kupiti beležnicu neke druge boje. Poslepodneva je An rezervisala za sviranje. Rešila je da počne od početka i pripremila etide i priručnik Škola tečnog sviranja. Otkriva da se sve ono što često svira sa đacima za nju svelo na pojedinačne taktove i redoslede prstiju koji su za učenike posebno teški. To su uvek isti taktovi i redosledi koje An neprekidno mora da im pokazuje, pomereno naviše za dve ili tri oktave, ka mestu gde sedi kraj učenika. An otkriva i da stalno transponovanje nije moglo da prođe bez posledica na muzičke komade. Zvučne predstave koje An ima o njima rasparčane su kao slike na kojima su tela i predmeti razloženi u delove. Divlja zbrka što se učvrstila u haos. Elementi su nespretno uklopljeni jer ih An često svira ukošenog gornjeg dela tela i sa iskrivljenim ručnim zglobom. Pita se šta je zapravo prenela đacima.
Laura Frojdentaler, “Priče o utvarama”, s njemačkog prevela Spomenka Krajčević, Štrik, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Štrik