I ti i ja smo išli svojim putem, navodno svako za sebe, ali u korak, tako da smo uvek, čak i nakon duge pauze, bili blizu. Ponekad si mi nedostajao, nekad sam se prepuštala sopstvenim zbivanjima, u kojima nije bilo mesta za tebe. Znala sam da ćeš se vratiti. Da ćeš biti stalni refren.
Želela sam. Nisam želela. Beše to davno. Jednom davno u Poljskoj. U prigradskom naselju, u zgradi s toliko niskim plafonom da je svaka misao puštena iz glave udarala u njega, padala s treskom i razbijala se o pod. Lift je bio pokvaren, a na vratima, na papiru istrgnutom iz sveske, visilo je obaveštenje da ne radi zato što su ga ljudi zapišali.
Moji roditelji su otišli na plac, stan je bio mali i pretrpan knjigama, ali najzad smo bili sami. Mogli smo da vodimo ljubav u krevetu. Kao odrasli. Natenane i bez straha da će nas neko zateći.
Tada si rekao:
– Vidim nas zajedno za dvadeset-trideset godina. Ležimo ovako kao sada. Goli, raščupani, ti se zadovoljno smeškaš.
Odgovorila sam kroz smeh:
– A, ne. Nema šanse.
– Zašto?
– Zato što ću za dvadeset godina biti neko sasvim drugi. Neko koga nikad nećeš pronaći. A i ako me pronađeš, nećeš shvatiti da sam to ja…
– Prepoznaću te u šta god da te život preruši. Srešću te u neočekivanom trenutku i iznenadiću te. Reći ću: – Divno si sazrela, a i dalje si devojčica. – Oklevaćeš nakratko da li da se upustiš ili da ipak odeš, jer kako sad to, prošlo je toliko vremena. Glumićeš zbunjenost: – Pomešali ste me s nekim. – Upitaćeš: – Sigurni ste da se poznajemo? – A trenutak kasnije: – Da li smo nekada imali zadovoljstvo? – Sjaj u tvojim očima iznudiće odgovor: – O da, imali smo zadovoljstvo. I to ne jedno.
Među nama sladak naboj i neizvesnost šta dalje. Bićeš u crnoj elegantnoj haljini do kolena, s rajsferšlusom na leđima. Prići ću ti i polako, nežno, otkopčaću taj rajsferšlus.
Nisam bila sigurna da li da ozbiljno shvatim tvoje reči. U mom poimanju vremena i prostora nije postojao trenutak za dvadeset godina, a kamoli za trideset. Bila sam ovde i sada. Imala sam te u tom trenutku i nisam te želela u nekom drugom.
Bilo je to jedno od ono malo večeri koje traju večno.
Stajali smo na terasi. Videli smo kako se jedno za drugim gase svetla iza prozora. Pevušila sam, a ti si prstima udarao o ogradu nervozni ritam. Noge su mi bile gole, osećala sam prijatnu svežinu. Zvezde su nam namigivale, i pomislila sam da možda tamo, na nebu zasutom srebrnim tačkicama, postoji isti takav par – devojka i momak, baš kao mi. Gledaju ka nama, vide nas na jednoj terasi među istovetnim betonskim desetospratnicama i čude se što i mi njima namigujemo.
A onda se vreme vrtoglavo ubrzalo. Već je svanulo. Izmigoljio si se misleći da još spavam. Bez pozdrava, tiho i bešumno, strčao si niz stepenice. Nisi se okrenuo. Nisi mogao znati da stojim na terasi, još topla od sna, da gledam kako odlaziš, da.
Ništa nisam želela. Nisam imala nikakva očekivanja. Pustila sam te, iako te nikada zapravo nisam ni držala.
Možda si se uplašio sopstvenih reči o tebi i meni za trideset godina. Možda nisi želeo mene da uplašiš mislima koje sežu tako daleko u budućnost. Možda je upravo to bio savršen trenutak da prekineš, da se povučeš, pre nego što… Da pobegneš samo da ne bi zaglavio u slepoj ulici, da se ne bi prenuo u trenutku u kom se više ne može natrag.
Kako si mogao znati da te gledam kad se nisi okrenuo?
Otputovao si narednog dana. Ja sam ostala. Opet smo pošli različitim putevima. Svako za sebe i u korak. Nisi mi nedostajao. Nisam želela da mi nedostaješ.
Igrala sam se drugih igara, s drugima sam se zabavljala na druge načine. Nakon nekog vremena stiglo je pismo. Tri strane strastvene izjave skrivene između redova. Tri strane silovite kao cunami. Potonula sam. Ležala sam otupela i bez daha satima, danima, nedeljama. Vezao si me tom izjavom. Učinio si ono što smo se dogovorili da nikada jedno drugom ne učinimo. Dve reči koje nismo smeli da izgovorimo. Nikakvog „te” i nikakvog „volim” nije bilo na te tri strane, ali sve druge reči vrištale su upravo o tome. Sakrila sam tvoje pismo negde duboko i odlučila da zaboravim.
Dok sam ja zaboravljala, ti si sedeo na trotoaru jednog od toplijih južnoevropskih gradova i pio vino iz tetrapaka, neko je lupao u doboš, a ti si bljuvao vatru i vrteo se u ritmu. Zveckali su novčići. Mešali se jezici: španski, portugalski, ruski, engleski, italijanski. Svako ko bi se osmehnuo, odmah je postajao najbolji ortak, prijatelj za jednu noć. Pivo, vino, votka, džez. – Te quiero mucho – šaputao si na uvo privlačnim i voljnim devojkama. Zatvarao si oči, ali nešto je tu nedostajalo. Dobro si znao šta.
Neprestano je trajala vrela letnja noć.
Brao si negde neke jagode. Slikao si i prodavao na ulici slike. Uveče si plesao s vatrom i dopuštao da te ponese muzika.
Hladnom picom hranio si pacove kod Notr Dama. Posmatrao si kako se u jezercetu reflektuje Sagrada familija, a kad bi bacio kamenčić, građevina bi zanjihala bedrima i zaplesala. Postavio si šator između jezera i plaže Halikunas, svakog jutra si iskopavao novčiće iz peska, a kada bi nakupio dovoljno, odlazio si u bar za surfere i naručivao mohito. Upoznao si goste koji su poletali paraglajderom s nasipa. I ti si skakao s njima. Ustopirao si polu-Finca, koji je pravio kuću od slame.
Na buvljoj pijaci neki muškarac je pokušao da ti proda figuricu Lesija bez ušiju, ofucani krzneni kaput i kaleidoskop. Uzeo si kaleidoskop, ali ispao ti je dok si sumanuto jurcao po lučkom arapskom gradu u kom se deset godina ranije skrivao jedan čuveni pisac nakon što se sa ženom neuspešno igrao Viljema Tela. Želeo si da posetiš hotel u kom je vegetirao, ali si zalutao. Šaputali su ti po uličicama „’ašiš, „’ašiš”, ali nisi to tražio.
Nisi to.
Kupio si kartu i krenuo dalje na jug. Autobus se vukao po pesku dan i noć. Povremeno si gledao kroz prozor i poput fatamorgane priviđali su ti se ili devojka s pustinjskom lisicom u rukama, ili ovnovi obliveni krvlju, obešeni za noge. Jedanput si primetio ogroman kostur, možda kamile, možda slona, možda dinosaurusa. Na suncu koje prži sve je bilo moguće, a ujedno i nerealno. Autobus je jurio, povremeno bi se zaustavio pored tezge gde je moglo da se kupi nešto što je ličilo na ražnjić od pacova i gde su služili vreo, zaslađen čaj od nane. – Šukran, šukran – govorio si, i to je sve što si znao da kažeš na tom stranom jeziku zmijolikih linija, krivina, serpentina. Meštani su klimali glavom i nije bilo jasno da li razumeju ili samo klimaju. Četrdeset stepeni u hladu. Autobus se zaustavio. Neko ti je objasnio da dalje nećeš moći, jer tamo počinje sporna teritorija – Zapadna Sahara. Neformalna granica. Govorio je na francuskom i bio manje-više tvojih godina. Rođak njegovog strica ili stric njegovog rođaka drži hostel. Veri gud prajs for ju, maj frend. Krenuli ste uskom uličicom, pa prešli u još užu, levo iza ćoška i kroz mračni prolaz. Tamo si odseo. U sobi zelenih zidova, na prljavom, sivkastom dušeku.
Ujutru na plaži na okeanu pesak je bio svetao i sitan kao nikad do tada. Na udaljenoj dini primetio si maleni avion, minijaturnu repliku, i tablu s natpisom da je upravo tu Antoan de Sent Egziperi napisao Malog princa.
Tada si se prisetio:
Postaješ zauvek odgovoran za ono što si pripitomio.
Otrčao si u hostel. Upitao si da li imaju telefon. Jer moraš hitno da pozoveš. Broj koji si znao napamet, jer se dobro rimovao, jer si znao da s druge strane žice, hiljade kilometara severoistočno, iza mora, u pustinji od betonskih desetospratnica postoji stančić na šestom spratu, a u njemu crvena slušalica i glas koji će ti reći: – Sigurno me nećeš naći za dvadeset godina, a čak i ako me nađeš, nećeš me prepoznati.
Neko ti je dugo i zbrkano objašnjavao kako da stigneš do pošte. Pojurio si tamo. Gledali su te kao ludaka, u tom pospanom gradiću retko ko je tako jurcao. Neka gledaju.
Toliko si želeo u tom trenutku da čuješ „halo”. Hteo si da kažeš: – Kako se radujem što te čujem. Glas ti je tako sladak. Kao med. – I da, umesto odgovora, začuješ smeh. Upitao bi, trudeći se iz sve snage da zvučiš ozbiljno:
– Imaš li sada nekog dečka?
A ja bih odgovorila lenjo, otegnuto:
– Trenutno nemam.
Ti bi na to:
– A da li želiš?
I trenutak kasnije. Nesigurno. Šapatom:
– Da li želiš… mene?
Marta Đido, “Uživanje”, s poljskog prevela Mila Gavrilović, Štrik, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Štrik