Pečalba
Kod svoje kuće sam tašta.
Svadljivo precizna, probiram reči kao crvljive trešnje;
besramno grabim mesnate,
jedre i okrugle, nabrekle od soka.
Spuštam ih na jezik, požudno prebiram po ustima
dok ne posrčem i poslednji trun utehe.
Pažljivo pljujem koštice,
tražim podatno tlo da zasadim teške misli
o neuspelim prijateljima na daljinu.
Na jeziku otadžbine lepo plačem i jos lepše sanjam.
Gradim kule od nepouzdanih uspomena;
zavodim nove poznanike lažima
o bezbrižnom nebu iznad uskih ulica.
Ushićena udišem miris pečene kafe
i grbavu kaldrmu što lenjo izmiče
pod nesigurnim nogama na putu ka porodičnoj suboti.
A u tuđini
tek sam sramežljiv devojčurak što opipava svako slovo,
belo i glatko, isprano u hiljadu voda značenja.
Slažem ih u komplikovana sazvežđa i konstelacije;
astronaut sam koji sigurno plovi nepoznatim svemirom.
Subotom ne mislim o porodičnim druženjima.
Bez zadrške sam saučesnica u zaveri protiv nostalgije.
Tek ponekad, u skliskim trenucima
miris mlevene kafe oduzme mi dah,
kaldrma mi pobrka korake.
Glad za novim istrajava na svim jezicima.
Ako je jezik kuća, ja imam dve.
U jednoj učim da živim.
Druga je moje srce.
Mali ženski razgovori
A da joj spiralom začepim usta?
Pa je l’ joj se tako začepe usta?
Ma kakvi, samo se razjape žvalje
i sukne katran na sav glas.
Crno mastilo začas ispiše tomove nemoćnog besa
koji onda besprizorno trunu i buđaju po ćoškovima utihlog stana.
Potrebno mi je primirje. Bračno savetovanje.
Prestanak svih milozadrago.
Patim od kolektivnog gubitka saosećanja.
Ko je od nas pravi replikant?
Tako bih rado da se okačim o čiviluk, Da izađem u dan koji obećava.
Tražim nasmejana lica, fragmente smisla i bezličan žamor ulice.
Tražim time out i neku distrakciju.
Tražim dobrovoljca da spali preostale dokaze naše utakmice.
A možda ipak zlu krv brzom pošiljkom otpravim na letovanje?
Neka mi piše razglednice o suncu i raju.
Neka talasima natopi preostalu žeravicu.
Neka u pesak utisne svaki naš kućni dijalog, crven kao koralni greben.
Obećavam, sve ću ih uokviriti u znak našeg pomirenja.
Instant nostalgija
Lajkala si sliku, prihvatila izazov.
Sad je na tebe red
Da te vidimo u crno-belom formatu, u anatomskim sandalama za ravna stopala.
Crvenim. Lakovanim.
Da ti ne budu mrske dok ti se deca smeju ispred zgrade.
Sa štraftastom haljinom,
i mašnom i šeširom i pantiljkom pride.
Tricikl nije ušao u kadar.
Ni mamino namigivanje dok škilji u aparat.
Ni drveni konjić, ni pohabana lutka Alma,
kojoj si slučajno izgorela petu jedne hladne jesenje noći.
Ali jeste tufnasta šerpa u kojoj se kuhala voda za čaj.
Svi smo imali takvu, kupljenu u robnoj kući.
Plava, sećam se dobro. Kvalitet.
Koliko je samo ribanja ratnih izdržao taj emajl.
Sa zavišću gledam fotografije prijatelja.
Široki osmesi, beli zubi, karirane košulje,
pohabani kauči, rascvetali ružičnjaci, musavi obrazi.
Kočoperno se šepuri instant nostalgija.
Moje nomadstvo nije virtuelno.
Komadiće života sejem okolo
u nadi da ću negde izniknuti kad se najmanje budem nadala.
U neraspakovanim kutijama novog života
nema artefakta sretnog odrastanja.
Sve moje knjige
moje ploče
zlatne sandale
pleteno ćebe
mamina šnala
dedine markice
žrtve su mojih bolnih stopala.
Svedočenje
To je ona: kad razgovara sa sobom
laže, krije i frizira reči.
Misli o svom bolu kao o tuđem.
Tako je odlučila.
Drži ga na sigurnom, na toplom.
Čuva ga od njega samog.
Bol:
njeno malo blago.
Telo nikad ne laže.
Jedini pouzdan svedok.
Ljuti svedok.
Zanemareni svedok.
U čekaonici.
Zapeto kao struna čeka iskaz
dok kosti cvokoću bešumno.
Vakuum ne propušta zvuk.
Uzaludan je taj tajac bez klimaksa!
To je ona: o životu misli u trećem licu.
Neke tačke gledišta jednostavno su preblizu.
Iz papirnatog grla ne klijaju reči,
iz tučenog srca ne lete iskre.
Sudija je odložio ročiste.
Neće biti presude živom pesku mojih misli.
Kampujemo zajedno svedok i ja
u kamenoj tišini čekaonice.
Njega mori strah.
Mene stid.
Metafizika sreće
Postoje večeri kao ova: tihe, setne i podmukle.
U zaklonu sanjarim o redu:
da je svaki dan siguran.
Izmišljam scenarije velike i male.
Valjam se u mislima bezbrižnim kao polja maka.
Olako poverujem da je mačka napokon sita, kuća čista, mama živa.
Menjam blizinu zvezda za njeno mrmljanje i negodovanje.
Hladni prezir bolje podnosim od tišine odsustva.
Crna rupa smrti manja je
od sunca koje nosim u grudima.
Jutra su oaze u kojima se gušim od samoće.
Ponekad greškom udahnem radost
od koje se odmah potom zagrcnem.
Sreću teže podnosim od dlakavog klupka nemira
koje povraćam po uzoru na mačku koja se prejela.
Večeri kao što je ova uveravaju me da naši životi gravitiraju nama.
A jutro nakon toga znam da moj život uvek gravitira njoj.
Pripreme za maraton
(još jedno veče u bolnici)
Magla u mojim grudima, vlažna i lepljiva.
Sanjiva bara po kojoj plove lopoči.
Znam kako od suza da nanižem đinđuve.
Vetar u mojoj glavi razmetljiv je i okrutan.
Beskonačna stepa po kojoj peva paprat.
Ne znam više kako se od jula pravi januar.
Eho u mojim u bedrima šupalj je, sablasan.
Nežan kanjon u kom se gnezde zvezde.
Učim kako od želje da isheklam oproštaj.
U prolazu odmahujem proždrljivim ušima,
namigujem pohlepnim rukama,
dobacujem stidljivim kolenima.
Zadihano hitam kroz varavi sokak utrobe.
Čekam se u rebrima,
stižem se u grkljanu,
propinjem u vilici.
Poletno prelazim poslednje milje praznine
a zemlja u meni se raduje.
Čas botanike
Razgrćem krilima svet oko sebe
Otvaram prozor za tvoj dolazak
Za čisto i jasno jutro ispunjeno mirisom soli
Za moj nesigurni šapat i naša beskonačna brbljanja.
Klanjam se tišini iz koje se rađaš
umivena suzama neprospavanih noći.
Zbog tebe postajem veća od diva, manja od mrava.
Brža od Usaina Bolta.
Prisutna kao sunce u podnevnom zvizdanu.
Zar mir nastaje samo kad nema nas?
Biljke osvajaju pukotine srušenih zgrada
i napuštena mesta naših duša.
Stribor kaže:
Iz depresivne pukotine niče antidepresivna biljka.
Tvoj smeh, stariji od svakog poraza,
vraća me meni mogućoj.
Požuri, pesma o tebi više nije dovoljna.
Pukotina se munjevito širi,
jama sumnje i prekora zjapi,
spremna da othrani najveći hrast.
Trampa
Dala sam nogu za glavu.
Najbolja pogodba do sada.
Sričem mantru milion puta,
dok je ne ugraviram u zapećak uma.
Besmislene kilometre sam trampila
za malo pamučne tišine.
Svet miruje i zvukovi ne dolaze u horu.
Prvo čujem lepet krila, pa onda grgljanje kljuna.
Ne meša se buka ulice sa gustim hučanjem moje krvi.
I namćorasta komšinica koja viče na decu, danas govori malo tiše.
Pogodba kratko traje.
Pamuk se začas isfroncla.
Štake zure u mene.
Glomazne, krute, nezgrapne;
podruguju se gracioznim pokušajima da izbegnem glib samosažaljenja.
Otvoreno se ljutim na život – rabota uzaludna ko sečenje hidrinih glava.
Tražim glas da progovori, da zameni inat mog otpora.
Ekstremi mi idu od ruke.
Pregovori su opet u toku.
Svet je pastelna šećerlema
u nju uranjam preostale prste.