Nakon što bi zaključao vrata za sobom, potpuno bi zamračio kupatilo pomoću crnog zastora pričvršćenog čičak-trakom za ragastov, kao u tvojoj prvoj laboratoriji nameštenoj u potkrovlju Tzi Mé-a, u kući tvog detinjstva. Oduvek si radije razvijao porodične fotografije kod kuće, a ne u radnji, kao da je voda koja tamo teče jedina s dozom preko potrebne tvrdoće da proizvede nijanse sive u odgovarajućem tonu.
Pre nego što bi započeo da radiš na filmu foto-aparata, dugo bi prao ruke posmatrajući svoj odraz. Taj ritual ti je dopuštao da prepoznaš pozu koju si, nesumnjivo, već pravio kao tinejdžer, i da nastaviš da se ogledaš u ogledalu u potkrovlju, zadovoljan sobom, pre nego što počneš s radom. Ponekad bi mi dopuštao tu privilegiju da ti se pridružim i voleo sam da ugledam fokusiranost na tvom licu, a pred tobom moj odraz. Zbog bele neonke kupatilo je delovalo kao mesara ili mrtvačnica.
Ispinjao bi se, zatim, na vrhove prstiju da dohvatiš veliku providnu kutiju sakrivenu na jednoj od polica iznad vrata. Dok bih sedeo na WC šolji, podizao bih pogled prema kutiji. Kroz plastiku bih opažao neodređene oblike flašica, kadica i posuda za razvijanje filma kao i jasno izražene oblike metalnih hvataljki za ceđenje i sušenje filma, koje su me podećale na hirurške instrumente. Aparat za povećanje fotografija, čudovišnog oblika, na čijem vrhu se nalazi prenosiva glava, uklještio je sve poput stege.
Ovi izmaštani predmeti bi u tvojim rukama postajali jednostavni alati za rad koje bi razvrstavao oko kade i lavaboa. Tokom pripremnih radova, izudarao bih se o radijator da ti ostavim što je više moguće prostora. Fokusiranog izraza lica, bez osmeha, razvrstavao bi kadice za razvijanje filma na ploči koja je prekrivala kadu; flaše s hemikalijama zamenile bi flašice šampona i gela za tuširanje. Zatim bi začepio odvod lavaboa i punio ga da ispereš negative. Na kraju bi pružio konopac preko kupatila da bi ih osušio.
Kada bi sve bilo na svom mestu, uključio bi lampu za mračnu komoru koja se nadvijala nad neonkom i davala crveni odsjaj kupatilskim pločicama od poluporcelana. U ogledalu, tvoje lice poprimilo bi zabrinjavajući izraz, skoro zloslutan.
Toliko dobro poznajem svaki tvoj pokret da mogu ponovo da ih oživim, jedan po jedan, u svojoj mentalnoj laboratoriji, nakon što sam ih mnogo puta oponašao dok sam se igrao malog fotografa, kao što se drugi igraju malih hemičara. Ukočeni osmeh na licu kad bi izvlačio početak negativa iz kućišta za film, brzi prsti kad isecaš zaobljenu ivicu i zavojito je namotavaš oko pokretnog kotura film-kasete; tvoje smirene crta lica kad uroniš film u prvi rezervoar za razvijanje; ponovo bi ti se ukazala bora na čelu dok bi ga namotavao na jezičak pre nego što bi ga isekao; sipao bi hemikalije u rukavicama; lice bi ti se nanovo zagladilo dok bi uranjao filmove.
Kada bih se u sitne sate probudio pre tebe, bio bih posmatrač tvojih noćnih ogleda. Bile su to slike mog brata na fudbalskom terenu, nas, na bazenu, ili na skijanju u brvnari ili kod dede i babe. Ponekad mi se dešavalo da se nađem spram svoje slike dok mokrim u sedećem položaju, snenog oka u sitne sate, kada su boje još uvek pomalo bolne. Tada bih, dok praznim bešiku, preispitivao sebe. Zatim bih se uspravio i navukao gaće nastavljajući da se promatram. Poze koje sam zauzimao na fotografijama (poslušnog deteta ili vragolastog dečaka) više me nisu obmanjivale i osetio bih kako me brzinom munje podilazi jeza od glave do pete. Promatrao bih biće koje je glumilo za objektiv i fotografa, ali koje više nije postojalo: video sam sebe mrtvog. U tom slučaju je bilo potrebno da skrenem pogled, pustim vodu, izađem što je pre moguće iz kupatila i pokušam da nastavim s kakvom dečjom aktivnošću. Ali, bilo da sam gradio kuću od lego kocki, sklapao delove slagalice ili gledao crtani film s utišanim zvukom kako vas ne bih probudio, nisam uspevao da se oslobodim ideje o smrti i njenih nasmejanih prikaza. Pitao sam se ko će od nas četvoro umreti prvi i pod kakvim okolnostima.
Matijas Ovald, “Tišina u nasleđe”, s francuskog prevela Zorana Rackov, Partizanska knjiga, 2022.