1.
PRIČA O ANDRIĆEVOM ŽIVOTU PRIČA JE I O EVROPI XX VEKA
Razgovor s Markom Prelevićem
Kako je uopšte jedan nemački novinar došao do Andrića? Da li Vam je on bio poznat i pre nego što ste došli u Beograd?
Prvi put sam za Ivu Andrića čuo 1991. ili 1992. od nastavnika istorije u gimnaziji u Hamburgu. Andrić nije baš u lektiri za učenike srednjih škola u Nemačkoj, ali taj nastavnik je pomenuo roman Na Drini ćuprija kao remek‑delo evropske književnosti XX veka. Iako tada nisam pročitao tu knjigu, nikada nisam zaboravio njegovu preporuku, jer sam voleo tog nastavnika. Onda sam se 1995. kao mlad novinar preselio u Rusiju, naučio da govorim i čitam ruski i počeo da se interesujem za rusku književnost: za Gogolja, Dostojevskog, Tolstoja, Puškina, Čehova, Harmsa, Platonova… A kada sam 2002. stigao u Beograd, jedna od prvih stvari bila je da se setim preporuke svog starog nastavnika. Pročitao sam Na Drini ćuprija i shvatio da je moj nastavnik bio u pravu. To jeste jedan od velikih evropskih romana XX veka.
Mnogi su „na nož“ dočekali već i samu najavu Vaše knjige o Andriću, a odmah Vam je, o istom trošku, zamereno i dovođenje jedne druge nobelovke, Herte Miler, u Beograd. Šta mislite, zašto?
Ne mogu da govorim u ime drugih, ali lično više volim da sudim o nekoj knjizi nakon što je pročitam, ne pre toga. A neki, opet, očigledno veruju da znaju nešto o nekoj knjizi iako je nisu ni držali u rukama. Pa dobro, to govori o njihovom intelektualnom kredibilitetu, ne o mom. Što se tiče Herte Miler, nisam je ja doveo u Beograd, kao što tvrde pojedine novine u Srbiji. Ja sam samo bio moderator diskusije u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tokom diskusije, pitao sam je da li i dalje veruje, kao što je 1999. napisala, da je NATO‑ovo bombardovanje Srbije bilo opravdano. Ona je ostala pri svom stavu da jeste. Iako je ova ocena veoma popularna u Zagrebu, Sarajevu ili na Kosovu, to se naravno nije dopalo srpskoj javnosti. Ali poštujem Hertu Miler za to što je ostala pri svom stavu čak i u teškim uslovima. Mogla je lako da se izvuče, da kaže da je sve to bilo pre dve decenije i da sada ne želi da govori o prošlosti, već o sadašnjosti. Ali ona nije odstupila, i to je bilo hrabro.
Šta ste hteli da kažete naslovom U požaru svetova? Kako se Andrić snašao u tom požaru?
Moj prvi naslov bio je mnogo jednostavniji: Ivo Andrić: Jedan evropski život. Pa ipak, moj bečki izdavač je rekao da nam treba citat iz nekog Andrićevog dela kao naslov, dok moja ideja može da bude samo podnaslov. Isprva sam se protivio ovome, jer mi se dopadalo ono što sam ja smislio. Ali potom su me marketinški stručnjaci iz moje izdavačke kuće u Beču, Žolnaj, ipak ubedili: Andrić nije preterano poznat na nemačkom govornom području, sigurno ne kao „veliki“ dobitnici Nobelove nagrade poput Hemingveja, Tomasa Mana, Kamija, Sartra, Pamuka ili Markesa. To znači da nekako morate da ubedite potencijalne čitaoce biografije da nije gubljenje vremena čitati priču o životu čoveka za kog nisu čuli pre toga. Zato sam razmišljao o tome šta čini Andrićev život toliko posebnim, i došao sam do sledećeg odgovora: Bilo je mnogo velikih dobitnika Nobelove nagrade za književnost, ali većina njih vodila je tih život, vita contemplativa. Andrićev život, s druge strane, imao je ogroman politički značaj. Sa Prvim svetskim ratom povezan je svojim poznanstvom sa Gavrilom Principom i idejama generacije koju danas nazivamo Mlada Bosna. A sa Drugim svetskim ratom vezuje ga to što je bio ambasador Jugoslavije u Hitlerovom Berlinu. Preživeo je dva svetska rata, video je imperije kako se uzdižu i padaju, a u jeku svega toga, stvorio je književnost vrednu divljenja. Priča o njegovom životu je i priča o Evropi u XX veku. To naslov moje knjige pokušava da kaže. I to je ono što knjiga pokušava da objasni.
Nije li „požar svetova“ zapravo započeo 1914. godine, kada je Andrić zamalo uhapšen kao pripadnik Mlade Bosne, nakon atentata na Franca Ferdinanda?
To je upravo poenta. Evropa je počela da gori 1914. godine, a ta vatra nije zaista ugašena 1918. Mirovni sporazumi u Versaju i Trijanonu krili su u sebi seme sledećeg rata, na šta nije upozoravao samo američki predsednik Vudro Vilson. Ispod sveg tog pepela tinjao je žar, i čim su zaduvali neki novi vetrovi, požar se ponovo rasplamsao. A Andrić je bio tu sve vreme – ne samo kao puki posmatrač već i kao dramatis persona. To njegov život čini jedinstvenim i uzbudljivim.
U intervjuu za Nedeljnik Miljenko Jergović će reći da „Andrić nije mogao postati atentator, jer nije bio takav karakter i temperament, ali ga jesu nosile iste ideje koje su nosile i njih“. Šta je to Andrić video u Principu i drugim pripadnicima Mlade Bosne?
Slažem se sa Jergovićem, i drago mi je što je on to rekao, jer ga smatram najdarovitijim piscem bivše Jugoslavije, umetnikom koji zaslužuje da postane sledeći dobitnik Nobelove nagrade sa ovih prostora. Andrić i Princip se jesu poznavali, ali nisu bili bliski prijatelji. To bi moglo da bude i zbog činjenice da je Princip bio dve godine mlađi od Andrića, što u tom uzrastu ume dosta da znači. Kao što znate, Mlada Bosna, kako je kasnije nazivana, nije bila baš neka kruta organizacija, već više razuđeni pokret koji je ovekovečavao „duh vremena“ kod mnogih mladih Južnih Slovena, ne samo u Bosni. Andrić je bio deo tog duha vremena. Ujedinjenje Južnih Slovena (ne računajući Bugare) bilo je njegov životni politički ideal. Ideal koji je preživeo sve političke prevrate i sve pukotine njegovog vremena. Kao mladić, video je da je ujedinjenje Južnih Slovena jedina prilika da ljudi s ovih prostora uzmu sudbinu u svoje ruke i da izbegnu sudbinu igračke velikih sila. Danas znamo da je ta ideja propala – ali iz perspektive jedne mlade osobe 1914. bio je to veoma legitiman koncept. No Andrić nije bio Raskoljnikov. On nije mogao i nije hteo da ubije drugo ljudsko biće zarad svoje ideje.
Da citiramo čuveno Pismo iz 1920. godine: „Bosna je zemlja mržnje i straha, gde i vrline govore i deluju često mržnjom.“Da li se išta promenilo, u Bosni i na Balkanu, za poslednjih ravno stotinu godina od doba u koje su smešteni ovi njegovi redovi?
Usudio bih se reći da su te Andrićeve reči verovatno najuticajnije, najpogrešnije shvaćene i reči kojima se najviše manipulisalo ne samo iz Andrićevog opusa, već da su jedna od najpogrešnije shvaćenih rečenica u čitavoj istoriji književnosti. Baš iz tog razloga, posvetio sam čitavo jedno poglavlje biografije toj rečenici i političkom uticaju koji je ona imala i koji nastavlja da ima. Hajde da počnemo od priče: Maks Levenfeld, mladi lekar koji je naratoru Andrićeve priče napisao te čuvene reči o mržnji u Bosni, napušta je iz samo jednog razloga – on ne želi da živi u zemlji koju smatra, na neki način, domovinom mržnje. Ali kakva je sudbina samog Levenfelda? On gine 1938. godine, kao dobrovoljac u Španskom građanskom ratu, u Aragonu, kada bombe pogode poljsku bolnicu. „Tako je završio čovek koji je pobegao od mržnje“, poslednja je misao u ovoj priči i može da se tumači kao Andrićev komentar: Maks Levenfeld, čovek koji je pobegao od mržnje u Bosni, strada od mržnje na drugom mestu. U svom Pismu iz 1920. godine Andrić ni na koji način ne sugeriše da postoji neka posebna „bosanska mržnja“. Naprotiv. On pokazuje da je mržnja univerzalni fenomen, čija žrtva ljudsko biće može postati jednako u Hercegovini kao u Hamburgu, jednako u Bosni kao u Aragonu. Pa opet, postoje drugi pasusi u Andrićevoj književnosti gde mržnja u Bosni nije relativizovana aluzijama na njenu sveprisutnost, na sveobuhvatnu ljudskost. Primere za to nalazimo u Gospođici, gde Andrićev narator tvrdi da postoji mržnja koja je jedinstvena za Sarajevo, koju su verske vođe vekovima pothranjivale, a društveni uslovi potencirali. Primer za to postoji i u Omerpaši Latasu i u nekim Andrićevim kratkim pričama. Ako pogledate celokupna Andrićeva dela, a posebno njegove beleške, jasno je da nije mislio da je mržnja neka posebna bosanska disciplina. Ali ova razlika se ne vidi uvek u njegovim književnim delima. Da li je to bilo iz dramaturških razloga ili je Andrić zaista verovao da je mržnja u Bosni, u njene četiri vere, našla plodno tlo? Na to ne može da se odgovori jasno. Ali treba da imamo na umu da je Andrić negovao filozofski pogled na fenomen mržnje. U Znakovima pored puta on piše: „Mržnja i gnev ne uništavaju život, nego ga preobražavaju.“ U Andrićevom poimanju, mržnja ima katarzičnu ulogu u istoriji: „Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina, pomere temelje trošnih ustanova“, napisao je on. Ovo se savršeno uklapa u njegove stavove o Habzburškom carstvu. No on ide i dalje: „Posle, mržnja se ugasi, gnev klone, a plodovi snage i pokreta ostaju. Stoga se i dešava da savremenici, u takvim istorijskim trenucima, vide samo mržnju i gnev, kao apokaliptičke zveri, a potomstvo, naprotiv, samo plodove snage i pokreta.“ Ali što se tiče priče o mržnji u Bosni iz Pisma iz 1920. godine, ona je poslužila brojnim političarima, naučnicima i novinarima da u raznim vremenima konstruišu „svoju Bosnu“ – Bosnu koja im je u tom trenutku bila potrebna. Andrićeva priča je primer instrumentalizacije književnosti. To, naravno, nije niti Andrićeva zasluga, niti njegova krivica, već samo pokazuje ono što je Andrić dobro znao i što je i zapisao u Znakovima pored puta: čim neki pisac objavi neko delo, on nad njim gubi kontrolu i ostavlja ga na milost drugih. A to su nekada ljudi koji sude o knjizi pre nego što je pročitaju. Ili drugi pak, koji su je možda i pročitali, ali je nisu shvatili.
Michael Martens, “San zvani Jugoslavija”, Buybook, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Buybook