SEDMA EKLOGA Vidiš, već smrkava se a divlja hrastova ograda obrubljena bodljikavom žicom i baraka ko da lebde: upija ih veče. Pogled nam spori razmiče okvir naše robijašnice i samo svest, samo svest još zna za muku zategnutih žica. Vidiš li, draga, i mašta ovde samo ovako živne; slomljena nam tela opušta samo san, lepi oslobađajući san: logoraši tada kućama svojim kreću. U prnjama i ćelavi, lete logoraši, hrčući lete iz gluvih zabiti Srbije u skrovite domaće krajeve. Skroviti domaći krajevi! O, da li postoji još dom? Nije li ga razorila bomba od časa kad ga napustismo? Onaj što s desne strane mi stenje, i ovaj što s leva leži, da l' naći će svoj dom? I ima l' domaje gde heksametar ovaj razumeju? Bez ukrasa, tako, sve red po red nižem, pipajuć pišem tu, u mraku, ovu pesmu, onako kao što živim, ko slepić, kao gusenica, pedalj po pedalj hartiju merim; džepnu lampu, knjigu, sve nam čuvari LAGERA oduzeše; pošta nam ne stiže, samo magla na barake se spušta. Panične vesti i crva roj: tako ovde u planini žive Francuz, Poljak, Talijan bučni, Srbin - jeretik, Jevrejin setni. Zdruzgano, grozničavo telo, a ipak JEDNIM životom ono živi: vest čeka dobru, blagu žensku reč, sudbinu slobodnog bića, i čeka kraj što u gušću pomrčinu baca, i čeka čudo. Ležim na dasci, zarobljena životinja međ crvima; opsada buva započinje opet, al' muva armada stihula je barem. Veče je, a robovanje, gle, kraće je sad opet za jedan dan; a kraći i život moj. Logor spava. Na predeo mesečev pada sjaj i žice na mesečini opet se napinju, i vidiš kroz prozor kako se uza zid penje senka naoružanih stražara, zabasavši međ glasove noćne. Logor spava, vidiš li, draga, žamore snovi, hropće logoraš trgnuvši se iza sna, obrne se na uskom ležaju i odmah zatim ponovo zaspi, a lice mu blista. Samo ja sedim budan, u ustima ćutim ukus dopola popušene cigarete, umesto ukusa tvog poljupca; a san, melemni san, ne dolazi, jer ni umerti ne znam, ni živeti, evo, bez tebe ja ne znam. (LOGOR HAJDENAU, U PLANINAMA IZNAD ŽAGUBICE, AVGUST - SEPTEMBAR 1944.) PISMO ŽENI U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, krikrem, jer tišina urla mi u uvu, ali odgovora na to nigde nije iz ratom smamljene, odsutne Srbije, a ti si daleko. Glas tvoj mi prepliće sanje, a u srcu svom ga nađem opet, u svitanje, pa ćutim, dok kraj mene šušte uspravljene vlati neke gorde, vlažna dodira paprati. Kad ću da te vidim, već ne mogu znati, tebe što bejaše stamena ko psalm svjati i lepa kao svetlost i lepa kao san, da bih te našao i nem i slep, za tren. Sada bludiš ovim predelom bez druma, na oči mi dolaziš iznutra, snagom uma, stvarnost si bila, sad si san i mašta a ja, pavši opet u bunar dečaštva, ljubomorno te kušam: ti me voliš, je l' da? šta ćeš u doba kad sazrim, jednom, negda, biti moja žena - tome se opet nadam, pa iz sanjarenja u buđenje padam i znam: žena si mi. Žena mi i uzdanica, samo si daleko. Preko sedam divljih granica. A jesen već stiže. Da l' će da me ovde zadrži? Sećanje na poljupce naše sad još žešće prži; verovah u čuda al' zaboravih na njihovo sunce, jata bombardera nadleću sporo vrhunce; baš sam se divio plavetnilu tvog oka sred nebesa, al' smrači se, a bombe u mašinama, gore, od besa poželeše da padnu. Borim se protiv stradanja a rob sam. I sva sam svoja nadanja odmerio, pa ipak ću da nađem do tebe staze, tragajuć za tobom obiđoh svoje duše bogaze - i drumove carske; preko purpurne žeravice, ako treba, i preko žive plamene živice ko čarobnjak ću proći, al' vratiti se moram; ako treba, biću žilav ko na drvetu kora, pa spokoj tvrdih muževa što na rubu propasti žive, spokoj što vredi oružja i vlasti, smiruje me, i ko hladan talas, iznenada, trezvenost 2x2 odjednom na mene pada. (LOGOR HAJDENAU, U PLANINAMA IZNAD ŽAGUBICE, AVGUST - SEPTEMBAR 1944.) KOREN Iz korena snaga šikne, kiše deo, zemlje deo, sam mu snežnobeo. Iz dubine k suncu svrdla koren lukav i prepreden, ruka mu ko konop preden. Na mišici crv mu spava, na kolenu crv mu dremlje, svet procrvrlja iznad zemlje. Ali koren živi dalje, ne brine za rane dana, san mu - grana rascvetana. Njoj se divi i nju hrani, sokove joj šalje sveže, sokovima k sebi veže. Sad sam i ja, evo koren, međ crvima živim, tih, tu se rađa i taj stih. Postah koren, cvet sam bio, teški me je nanos skrio, sudbine me rani mač, nada mnom testere plač. (LOGOR HAJDENAU, U PLANINAMA IZNAD ŽAGUBICE, 8. AVGUST 1944.) A LA RECHERCHE... Davne, krotke večeri, i vi se uznesoste do plemstva uspomena! Kuda to kliziš u blatište prošlosti, gizdavi stolu, ovenčan pesnicima i ženama mladim? gde noć je ona kad su prijatelji vedri veselo ispijali franciškanac iz sjajnookih čaša uska struka? Stihovi su jatom lepršali u blagoj svetlosti lampi, lebdele su blistave, metafore u zapenjenoj kresti metra, a mrtvi su bili još živi, robovi bili u domu svom, nestali dragi prijatelji, oni što su već pali - pisali su pesme, na srcu im zemlja Ukrajine, Španije, Flandrije. Bilo ih je koji su u vatru srljali stisnutih zuba i ratovali samo zato što nisu mogli ništa protiv toga, i dok je svud oko njih spavala četa pod prljavim baldahinom neba, u svest su im dolazile njihove sobe koje im bejahu otok i pećina na ovom svetu. Bilo je i onih koji su putovali u zapečaćenim furgonima, i nemoćni, goloruki stajali na poljima minama zasejanim. Bilo je i onih koji su išli svojevoljno, s oružjem, nemo, znajući da je rat ovaj njihova stvar - sad anđeo slobode u noći čuva njihov veliki san. A bivalo je da su... svejedno. Gdje su nestale mudre terevenke? nizali su se vrtoglavi sastanci, pesnički se rađali fragmenti, množile se bore oko usana i očiju onih žena sa osmehom lepim; raskrupnjale su se za mučnih ratnih godina devojke sa hodom košute. Gde je noć ona, ona krčma, onaj sto pod lipama? gde su oni što još žive, oni što još ratuju? u srcu glas im čujem, ruka mi čuva njihovih ruku stisak, dela im u sećanju doziva i naslućujem njihova torza i odmeravam ih (ja, nemi rob) - na bregovima jaukom ispunjene Srbije. Gde je noć? noć ona što se više vratiti neće. jer u svemu što je bilo smrt će drugi izgled dati. Za stolom će da sede, kriće se u osmehu žena i piće iz naših čaša što nesahranjeni spavaju u šumama dalekim i na pašnjacima tuđim. (LOGOR HAJDENAU, U PLANINAMA IZNAD ŽAGUBICE, 17. AVGUST 1944.) RAZGLEDNICA Iz Bugarske, divlja topovska kanonada, hrupi o planine, koleba se, pada; Tiskaju se ljudi, stoka, kola, misli, put se ržuć vraća, oblaci se stisli. Ti večno si u meni sred tog komešanja, nepokolebljiva sjaš sred mog saznanja, i nema, ko anđeo kad sluša ropac, il ko u trulom stablu strvokopac. (30. AVGUST 1944., U PLANINAMA) RAZGLEDNICA 2 Na devet kilometara odavde gore stogovi i kuće se ruše, a na poljima, sedeći nemo, preplašeni seljaci iz lula puše. Ovde još bosom nogom jezero muti čobanica mlada i oblake piju, nagnuta nad vodom, kudrava stada. (CRVENKA, 6. OKTOBAR 1944.) RAZGLEDNICA 3 Iz volovskih gubica krvava bala toči, ljudi bolno-krvavo mokre, četa se kužno u gomili vrti. Nad nama frkće gnusoba smrti. (MUHAČ, 24. OKTOBAR 1944.) RAZGLEDNICA 4 Sruši se kraj njega, telo se prevrnu, već zgrčeno beše ko struna na mrazu. Metak u potiljak. - Ovako ćeš i ti, - šapnuh sebi - polegni na stazu. Trpljenje procveta u smrt što mori. - Der springt noch auf - začuh nad sobom, Krvavo se blato u uhu mi skori. (SENTKIRALJSABADJA, 31. OKTOBAR 1944.) Borske beležnice, Narodna biblioteka Bor, 2022. S mađarskog preveo: Danilo Kiš Izbor za Strane: Jelena Vukićević
