DVADESET MRVA
Dvadeset kvadrata jeseni
Izgubljeno ispod kože
Budi me
U oku mi fermentisana tišina
Na rame kasne ptice
U kostima plove lađe
A more nadolazi
Miluje početak kraja
Očima ga čuješ
Dvadeset galona jeseni
Na jednoj staroj fotografiji
Ljubi me
Ljubi te
Pre nego oslepim
Postani nebo
Magla sam na reci
Neka svu prazninu tvoju
Izmeri zemlja u meni
I videćeš
Ostaće dvadeset mrva duše
Da te čeka
Dvadeset mrva bezvremenih
JESEN
Ne mogu ja njima reći koliko volim jesen
Slep je to narod
Grub
Ne ume sa bojama
A jesen bez boja
Može li neko zamisliti jesen bez boja
I dlanove pune lišća
I ono čekanje kiše
Celu jesen bez žute
Bez šarenih kišobrana
Što rastu iz rebara slučajnih prolaznika
Na ulicama kojima si prolazila
I onim do njih
Na kojima te još uvek čekam
Na kojima te još ljubi
Moja duša
Ne mogu ja njima reći koliko volim jesen
I onaj mali svemir ispod kaputa
Kada se skupiš uz mene
A prsti nam se ujedaju
Od sreće
A zagrljaj postane mera svega
Ne mogu ja njima reći koliko volim jesen
I da svaki list je
Samo ljubav
Samo ljubav tvoja
