PETO HODANJE (VARAŽDIN, KALNIČKA GORA)
Išao je, kazao je Rajić, kod prijatelja Ivana Kalabe u Karlovce, one Sremske. Kalaba je bio fotograf opsednut motivima Karlovaca pod snegom i vinogradâ pod snegom i Fruške gore pod snegom, i uopšte sve su njegove fotografije bile zimske kao da ostala godišnja doba nisu ni postojala. Ali, kada je tamo stigao, u Karlovce, zatekao ga je u postolarskoj radionici, sa musavom pregačom vezanom oko struka i sa rukama prljavim od imalina i rabljene, izgažene kože. Te ruke se više nisu mogle oprati. A i Karlovci su bili čudni; ličili su na grad u kome sneg nikada ne pada. Kalaba mu je kazao, kazao je Rajić, da će prvo ručati ono što je njegova mati spremila, a potom će sići do mora i kupaće se po ovom lepom danu. Uživaće na suncu. I zaista, on je, Rajić, kazao je, osetio miris mora.
Kalabina je majka bila okretna i mladolika, zapravo činilo se kao da mu je kćerka, možda čak i unuka; jedva da je imala dvadeset godina i bila je veoma lepa. Jeli su mnogo povrća, patlidžana, tikvica, šargarepe i celera, i mesa, čudnog mesa sa tankim koščicama polomljenih rebara. Njemu se, kazao je Rajić, činilo kao da jedu dete, neku preklanu bebu i slatkasti ukus tog mesa ga je uznemiravao, a Kalaba i mlada mati mu samo su se smejali i obećavali da će sve razjasniti. Neće sada, kazali su, da kvare iznenađenje.
Posle su ga odveli do nekog visokog i dugačkog kamenog zida kome se nije nazirao kraj i majka je teškim ključem otključala okovanu kapiju od hrastovine. Rajić je, kazao je, čuo okretanje ključa i rezak zvuk metalnog jezička brave i ona vrata su se uz škripu otvorila. Sada se pred njim nalazilo groblje, nepregledno, kazao je, sa stazama posutim belim šljunkom, i kapelama, sa kamenim anđelima oborenih glava, u žalosti, i sa raspetim, klonulim isusima što ko zna otkada vise po križevima. I sve je to bilo belo, staze, kapelice, križevi i anđeli, belo u zelenom moru čempresa, čempresa, breza, javora, jasena, i opet čempresa, a dole, pri zemlji, šimšira i magnolija. U tom su zelenom moru plivali majmuni kapucini, bledih lica i tužnih očiju, čudno deformisanih gornjih usana, poput zečijih.
Njegova je mati, kazao je Rajić da mu je kazao Kalaba, njegova je mati čuvar ovog groblja i ona hvata kapucine kad se namnože i kolje ih. Danas su za ručak, kazao mu je, imali jednog takvog majmuna.
A onda su Kalaba, Kalabina mlada majka i on, Rajić, kazao je, koračali po pošljunčanim stazama dok su ih iz krošnji, u tišini, posmatrala beličasta lica suznih očiju. Majmuni se nisu glasali – nemi su, tako mu je kazao Kalaba, i to njegovoj materi olakšava klanje – i čulo se samo šuštanje šljunka.
Ispred brončanih ljudi i žena na postolju, i jednog nagog deteta, koji pogruženi i plačući prate u plašt zavijenu, zakukuljenu priliku, skrhanu i bez ikakve nade, postade mu jasno, kazao je Rajić, da on nije u Karlovcima, već na groblju na kojem je već mnogo puta bio, po kojem je voleo da šeta znatno pre nego što je ono, to groblje, postalo turistička atrakcija. Bio je u Varaždinu, a duboko u tmini one kukuljice krilo se lice umrlog. Davno, još kao dečak, doneo je svetiljku, baterijsku lampu, kako bi mogao da ga vidi.
Eto, kazao je Rajić, taj je noćašnji san valjda mučna uvertira ovog našeg putovanja u Varaždin i na Kalnik. I uvek je tako, kazao je. Nije mu ostavljen ni prozrak radosti. Noćas, kad se unezveren probudio u mraku, još uvek sa ukusom onog mesa u ustima i sa sećanjem na gotovo uplakane oči kapucina, pomislio je na onog sumasišavšeg filologa Savu Mrkalja, zagrebačkog i peštanskog studenta eminensa, nesrećnog čoveka kome su kaluđeri, igumani, episkopi i mitropolit Stevan Stratimirović ot Kulpina zagorčavali život sve dok ga nisu oterali da skonča u bečkoj umobolnici, Narrenhausu, i setio se njegovih stihova dnevne tuge rađaju sne hudne, a sni noćni rastuže nas budne. Iz tog Mrkaljevog kruga, kazao je Rajić, nema izlaza i on će, oseća, u njemu skončati, nada se od novog udara, moždanog, ili srčanog, samo da ne izludi, ne siđe sa uma.
Ja sam, dan pre ovog puta ka Varaždinu, na Detelinari sreo Srbu, negdašnjeg basistu Pekinške patke, onog Srbu čije mi je lice prizvao Rajić iznad krvave mrlje u snegu negde ispod Rohalj baza, onog Srbu koji je pre skoro dvadeset godina u unutrašnjem džepu sakoa nosio kuhinjski nož. Stajali smo u Hadži-Ruvimovoj ulici u kojoj je odskora niklo stotinu besmislenih, ružnih i šarenih zgrada – na čijem se kraju gradila crkva, ona ispod Rajićevih prozora, a ni petsto metara dalje, u Ulici Kornelija Stankovića, na jedinoj travnatoj površini kojom je ova ulica disala, gradila se druga – stajali smo ispred nekog izloga na kojem je pisalo Butik čvaraka i Srba mi je kazao da je nedavno izašao iz ludnice u Kovinu i da je sada, da je trenutno dobro. Tamu mu, kazao je, uvek nekako iščupaju dušu i posle toga bude prazan i bude mu dobro, ako dobro nije prejaka reč i ako možda nije bolje da kaže, kazao je, da posle toga nađe prividni mir u kome se šćućuri i osluškuje sve dok pneuma ponovo ne oformi onu njegovu dušu za koju ponekad pomisli da je samo sabiralište strahova, kao nekakav limb užasâ, i da ničemu drugom i ne služi sem da je psihijatri, iznova i iznova, čupaju. Uvek tako misli o njoj, kazao je, o toj svojoj duši, kad ga otpuste iz bolnice, a posle je, kako ona pridolazi i raste, kako je pneuma gradi, posle je zavoli, jer ko bi je drugi takvu, siroticu, voleo, ako ne on. Onda misli da je ona njegova Euridika po koju se uvek vraća i koju mu uvek otimaju.
Oči su mu bile velike, izbuljene, pomućene medikamentima i u njih se nije moglo gledati, u njima se video decenijski progon i prokletstvo uspostavljanja nemogućih veza, čitav jedan uzavreli a sada prigušen i pritajen pakao paranoje obojen jezivim, čučećim, skutrenim strahom. Šaka mu je, kad smo se rukovali, bila vlažna od znoja i ja sam poželeo da ga zagrlim, da se spustimo dole, na asfalt, ispred Butika čvaraka i da ga, onako mršavog i sasušenog, smestim u krilo i zibam ga, ljuljuškam kao dete, kao istinskog nemoćnog Hrista što se posramljeno i preplašeno smeška. Njegova je patnja bila bezgranična. On je voleo samo ono što niko drugi ne može voleti i tako je iskupljivao svet.
Dok sam vozio ka Varaždinu bio sam ophrvan Srbinim očima, kao što, verovatno, ni Rajić nije uspevao da potisne poglede kapucina predodređenih za klanje, nemih i bezglasnih kapucina, čijeg je mesa ukus još uvek osećao u ustima. Sve je na svetu sada bilo podlo povezano, baš onako kako je to mislio dobri iskupitelj Srba.