Priča bi trebalo da bude u prvom licu, jer bi mogla biti i moja, ali je ispisujem u drugom, želim da je s nekim podelim, ona u trećem poprilično mi je hladna…
Dakle, ti imaš šezdeset i šest godina, neki si vajni pisac, imaš kakav-takav opus, ali poprilično aljkav, u književnom životu ti baš ne cvetaju ruže, polako te potiskuju na marginu, u nepostajanje, gotovo u ono stanje poznato ti iz mladosti, kada si se grčevito borio za umetničko ime… I tebi se čini da to svoje polako umiranje, i stvarno i metaforično, možeš da zaustaviš jedino pisanjem. Život je kratak, umetnost je večna. Mada u pisanju vidiš i način da ponovo proživiš život koji ti je izmakao…
I onda ti se događa – smeš li to tako da nazoveš? – ljubav. Kao grom iz vedra neba. Ili bolje reći, kao iz nekog starovremenskog romana.
Nju, duplo mlađu od tebe, upoznaješ u restorančiću čija se terasa nadnosi nad brzom, bistrom planinskom rekom (kič mestašce, ali kič ti je, priznaješ, uvek prijao). Nije lepa, no tebi, koji si odrastao na poetici ružnog, ona je neobična lepa ili, kako bi rekao, izuzetno lepa ali sa sitnim greškama. Gornji deo tela, sa glavom, čak joj je savršen, problem ja sa donjim, sa njenim širokim bedrima i masivnim nogama. Liči ti na pile koje se tek do pola ispililo iz jajeta. Ali tebe, kao starog razvratnika, ne zanima ni njena slatka glavica, ni tanke, duge ruke, ni drhtave grudi, već njena snažna bedra i čvrste noge. I pomišljaš kako bi se tvoja proseda glava, ogromna, kao Zevsova, mogla lepo smestiti na njenom trbuhu… Naravno, odmah tu misao teraš kao nesnosnu muvu sa lica (a ta muva nije samo metafora, njih zaista ima pored rečice, uvek nešto – pomisliš sa zadovoljstvom – kvari taj kič, odnosno čini ga čudesnim, tebi prihvatljivim). Ali primećuješ da je ona pročitala tvoje razvratne misli, i to joj se dopada, možda jedino što joj se dopada kod tebe… . Ona zna da bi joj u spomenaru, da je devojka iz devetnaestog veka, pisao rajske pesme, a da bi u svom intimnom, privatnom dnevniku, vođenom na engleskom, opisao sve svoje prljave erotske snove, s njom u glavnoj ulozi.
Želeći da te zavede, ona ustaje od stola, odlazi do reke, izuva cipele (verovatno broj 44, kažeš), ulazi u vodu, podiže belu haljinu iznad kolena… Pile bi htelo da se končano oslobodi ljušture iz koje se izleglo i da poleti, da se odlepi od zemlje. Sve ti to liči na poznati jeftini prizor, ali taj kič kvare devojčine moćne butine o koje se lome talasi, i stara veš-mašina i automobilska guma, bačeni, tu u reku.
Ti prihvataš izazov.
I počinješ igru, koristeći bogati repertoar svojih zavodničkih iskustava, bez imalo griže savesti da sve reči koje ćeš izgovoriti i sve akcije koje ćeš izvesti pripadaju ulozi koju si odavno odigrao i savladao (i njoj kažeš da će ona biti tvoja poslednja ljubav). Naravno, igraš na kartu pokvarenjaka i bludnika… Hvališ njena stopala i kolena (ukrašće ih neko, citiraš svog pesnika prijatelja, za spomeničko postolje), a ne njeno anđeosko lice sa nabubrelim, izgriženim usnama. I kad joj kasnije, dok je voziš prema najbližem motelu, zavučeš ruku među butine, s glupavim objašnjenim da time želiš da osetiš da li biste mogli da vodite ljubav, osećaš da te je zaista uzbudila, da ti je krv, odavno već stišana, uzavrela kao vrela voda koja, divlje, izbija pored reke u toj banji, da ti srce, tvoje staro, istrošeno i bolesno srce kuca kao ludo…
Vaša ljubav traje već mesec dana, ti stalno misliš na nju, priželjkuješ da je što pre vidiš (a vaši susreti nisu baš tako lako izvodljivi, za to postoji sto i jedan razlog; recimo, njoj je stalo do diskrecije, ili ona ne živi u istom gradu, ili ima staru majku (staru, a u stvari mlađu od tebe!) o kojoj brine; često joj telefoniraš, šalješ SMS poruke, u stvari ti živiš za nju, ne pada ti na pamet da se vratiš svojim papirima… ti si, rečju, zaljubljen do ušiju, kao balavac. Ta ljubav je, kažeš sebi, starog razvratnika podmladila, povratila iz nepovrata, iz mrtvih…
I posle svakog vođenja ljubavi, ti kijaš iz sve snage, kao u najboljim godinama, dok ti ona kaže ono isto što su ti rekle mnoge ljubavnice, da si joj prvi muškarac koji, posle orgazma, kija, samo se poneki put uplaši, izgleda joj kao da ćeš se ugušiti u kijanju…
I upravo kad si se navikao na nju, u svakom pogledu, toj ljubavi, na njenu inicijativu, dolazi kraj… Veli – mada nikakva objašnjenja tu nisu potrebna – da neće da se potpuno navikne na tebe, jer će te onda – kad prekinete vezu, a morate prekinuti, jer ona nema nikakvog smisla! – teško preboleti, već je patila zbog sličnih ljubavi, prošla je gotovo kao kroz pakao, ne bi volela da to još jednom iskusi… Desila se kosmička greška, veli, trebalo je ili da se ti kasnije ili ona ranije rodi!
Ona se i ne pita kako ćeš ti taj rastanak preboliti. Ona verovatno smatra da joj treba da budeš večito zahvalan za to što ti je podarila nekoliko prelepih trenutaka u životu, maltene nestvarnih, iz snova… trenutka, budimo otvoreni, pred grobom. Ne sanja da je u tebi, bar za neko vreme, ubila svakog pisca… Tvoji rukopisi ti se gade, najradije bi ih – kad bi to imalo smisla! – spalio, kao i sve svoje objavljene knjige. Život, tvoj, jedini, neponovljivi, veliš sebi, vredniji je od svakog umetničkog dela. I na pitanje: živeti ili pisati, odgovaraš bez dvoumljenja: živeti.
Priču sada prebacujem u prvo lice.
Ja se nalazim u onom restorančiću čija se terasa nadvija nad brzom i čistom planinskom rečicom. Ali taj restoran nije fiktivan, on je stvaran, nalazi se u Jošaničkoj Banji, zove se „Draguljica“, ako mislite da lažem, možete to jednostavno proveriti. Sparan je letnji dan, na obroncima Kopaonika gomilaju se crni oblaci, sprema se oluja. Sedim sam, za stolom koji se nadnosi nad reku. Ispijam drugi viski. Konobaru sam rekao da čekam prijateljicu, za ručak. Konobar se osmehuje, kao da želi da kaže da zna moju prijateljicu, to je ona mlada devojka koja je nedavno zagazila u reku. Ne znam otkud mi ideja da mu kažem da očekujem prijateljicu. Jer nikog ne očekujem. Male su ili nikakve šanse da se moja devojčica ovde pojavi.
Iznenada vetar zakovitla krošnje drveća, na sto dolete prve kapi kiše… Gosti se povlače u unutrašnju salu, kelneri skupljaju pribor, čaršave…
Ubrzo se sručuje pljusak.
Ja sve zamišljam da će se u svakom trenutku pojaviti moja draga, moja poslednja ljubav (i bukvalno poslednja!), sva oduševljena zbog pljuska. Zbaciće svoje mamutske cipele i istrčati na obližnju poljanu… Nastaje već poznata, kič slika: devojka na poljani, lica okrenutog prema nebu i podignutih ruku, pušta da je kiša u mlazevima zapljuskuje. Mokra haljina pripije joj se uz telo, lepo se vidi da ispod haljine nema ništa na sebi.
Iza nje, u kišnim mlazevima naziru se konture nekog renesansnog grada sa velelepnim palatama i crkvama.
Nebo se zasvetli od prvih munja i prolomi od prvih gromova. Toliko su munje zaslepljujuće i gromovi zaglušujući da izgleda kao da dolazi smak sveta, sve će, i okolna brda, i drveće, i kuće, i devojku, i onaj renesansni grad u izmaglici, i mene progutati ponor koji će se otvoriti.
Istrčava konobar, moli me da uđem unutra, kroz pljusak kiše čujem kako me pita da li sam dobro, vidim da ga brine izraz i izgled mog lica.
Priču završavam u trećem licu. Jer ovo što sledi ne može se opisati u prvom.
On i ne sluša i ne gleda konobara… Oči su mu prikovane za devojku na kiši, u beloj haljini pripijenoj uz mlado, snažno telo, koje pokušava da se iz blata otisne prema nebu…
„Gospodine, potpuno ste prebledeli. Da li vam je dobro?“ dopiru mu konobareve reči dok mu uši bubnjaju od kiše, one stvarne, spoljne, i one sopstvene, unutrašnje, koja nadire iz grudi.
A onda snažna munja mu se pravo zabija u srce.
Na oči mu se navlači tama. Poslednji zračak svetlosti dopire od devojke koja u beloj haljini poleće prema nebu, iznad krovova palata i crkvenih kubeta. Kosa joj se leprša duž leđa i nogu. Savršen kič prizor – da nije stare veš mašine i odbačene automobilske gume koje plutaju ispod devojčinih nogu. Dugih i vitkih.