3. maj 2019.
Jakov je, mrtav umoran, parkirao auto ispred prizemne kuće u kojoj je rođen, pa prišao kapiji. Bacio je pogled na sokak, mračan i uspavan, slepih prozora, bez žive duše na vidiku. Zora je bila blizu, a grad još bliže, i jedno i drugo sasvim nevidljivi. Čuo je samo Tea, koji je trčao po dvorištu iščekujući susret. Otvorio je kapiju i četrdesetak kila pseće radosti uzmuvalo se oko njega mašući repom, uvijajući se i kaskajući u korak s njim. Sačekao je da pas sedne, pa ga potapšao po sedoj glavi.
„Matori moj“, rekao je i ušao u kuću. Od uzaludne potrage za Čarnom odustao je tek kad je malj umora iz njega isterao očaj i bes.
U spavaćoj sobi skinuo je zelenu uniformu, uvek išaranu žutim i narandžastim tragovima polena, i prebacio je preko stolice. Soba je, kao i on, mirisala na ljijane i jasmin. Šteta što nema ženu, pa da mu kaže da lepo miriše. A opet, dobro je što je nema, sa ženom bi se moralo razgovarati.
Ugasio je svetlo, ali soba nije utonula u mrak. Pogledao je kroz prozor. Na kilometar od kuće rasadnik je goreo. Svih deset staklenika, sudeći po razmerama požara.
Kao da premotava film unazad, Jakov se obukao, potapšao Tea po glavi i ponovo seo u auto.
Marta je stajala na uzvišenju iznad staklenika i gledala požar. Gorele su njene ruže, ljubičice, perunike, šafrani i zumbuli. Ruže su ove godine bile osobito lepe. Sve će izgoreti pre nego što neko primeti i pozove vatrogasce. Možda će se vatra proširiti i na susedna imanja. Žito na njima bilo je mlado i nežnozeleno, možda neće planuti.
Jakov je zaustavio auto iza žene s kojom je radio već dvanaest godina. Zvuk motora i svetlost farova ostali su neprimećeni u sudaru s hukom bleštavog plamena. Nepomična Martina prilika crnela se, činilo mu se, u samom srcu vatre.
Otkad je kupila od njega taj komad zemlje i podigla staklenike, ne samo što je u njima sve raslo, listalo i cvetalo kao mahnito već je i žito na susednim njivama bilo žuće i više, gotovo neprirodno teškog klasja. Ogrome su bile i bulke dok su lebdele iznad žita poput papirnih lampiona.
Jedne godine, kad je prolećni grad ubio useve u celom ataru, samo njihovo imanje i još tri susedna ostala su netaknuta. Marta se samo smejala govoreći: „Grad je ćudljiv, vi to znate bolje od mene.“
Snaha komšije Đorđa tvrdila je da je posle brojnih uzaludnih pokušaja ostala u drugom stanju zahvaljujući nekom soku od mladog žita koji joj je Marta ponudila zajedno s buketom ljubičastih ruža.
Jakovu su kosa i brada rasle dvostruko brže otkako je dane provodio među njenim biljkama. Ranije je na šišanje išao jednom mesečno, a sada na svake dve nedelje. Brica se i dalje svaki put raspitivao za tajni sastojak, pola u šali, a pola strepeći da će dobiti odgovor. Jakov je ćutao, ćutnja je bila njegova stručna oblast. Verovao je da ga je Marta zbog toga i zadržala kao saradnika sve ove godine. Oboje su voleli tišinu, a on je, ćutke, voleo Martu.
Duboko je uzdahnuo, prišao i stavio joj ruku na rame.
„Niko ništa nije video“, rekla je okrenuvši se prema njemu. Nije vikala, ali on ju je čuo uprkos huku vatre.
„U ovoj ravnici. Ovde se sve vidi, kao na dlanu. Oteli su dete i niko ništa nije video.“
Vatra samo što nije počela da guta komšijsku pšenicu. Bilo je svetlo kao usred dana. Iz daljine, do njih je dopro plač vatrogasne sirene.
„Jesi li ih ti pozvao?“
Jakov je odmahnuo glavom.
„Požar, znači, vide.“
Jakov je konačno dozvolio sebi da se zapita kako je uspela da zapali staklenike. U njima je bilo vlažno kao u turskom kupatilu, a mladice su bile pune sokova.
„Lako“, rekla je, a možda mu se samo učinilo.
„Ništa neće rasti dok je ne nađem.“
Jakovu je telo zabrujalo od njenog glasa, kao da stoji ispred zvučnika nezamislive snage. Plamen se iznenada vinuo ka nebu i zasenio mesec. Približavalo im se vatrogasno, a možda i policijsko vozilo trepćući plavim okom. Jakovu se činilo da je u pitanju igračka.
A možda mu se samo činilo da njihovo cveće gori, možda sanja vatru u sobi koja miriše na ljiljane i jasmin, možda gleda sopstvenu jarost i priželjkuje da ona proždere ceo svet.
Toliko je mogao da uradi za Martu, koja nije umela da se ljuti.
Mirjana Drljević, “Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo”, Booka, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Booka