15. Franc-Jozefova gorka voda
(kasno leto 1939.)
…
Ginter! Pedeset ti materina ginterskih! Prvo je što je pomislila kada je kročila u hotelski restoran. Dobro napreduju ti Nemci, večeras su okupirali bar još deset stolova, lepo obučeni, al razdrljeni, galame s punim kriglama u rukama i znojavim pogledima, svaki joj je isti kao njen pokojni muž, kojem je već i lik zaboravila, al to je. Kelner joj je pružio Menü, Menuviše nije bio zadenut u futrolu, i pre nego što je stigla da naruči piće, doneo bečku s krompirčinom, ustala je bez reči i uputila se na recepciju.
– Je l stigla sutrašnja Politika? – nestrpljivo je upitala portira, onog mlađeg, neprijatnog.
– Baš maločas, frau Vajs – paz sad sam frau, preseklo je. – Samo da otvorim paket.
– I molim jedan sendvič u apartman. Pileći, neću kobasice i šunke. I bocu nekog francuskog vina, nikakve smederevke – ne prepoznaje svoj rođeni glas, skoro da krešti.
Prekid pregovora Varšava-London-Berlin
Ozbiljni pogranični sukobi kod Glajvica
Poslednja nota britanske vlade predata g. Hitleru
Zatvaranje berze u Londonu
Strani brodovi prestali da stižu u naše vode
Holandija mobilisala 500.000 ljudi
Nuvolari na jučerašnjem treningu vozio 200 km na sat pored kule Nebojše
Protiv tvrde stolice i šuljeva praćenih navalom krvi, lupanjem srca, glavoboljom je prirodna Franz-Jozefova gorka voda…
Anđelka baci novine i otrča u kupatilo, i bez Franca Jozefa, ko zna koliko je tamo ostala, tek, u sobi je zatekla otvorenu bocu burgundca i sendvič, njega nije ni pipnula. Sedi na krevetu podglavljena jastucima i pije, sama, ko Braša božemeoprosti, i čupa sebi kose, u sebi, šta je kog đavola tražila natrag u Krčedinu, ma i u ovom Beogradu, selendra je to za njen Čikago, dosad bi tri Golden pampkina kupila, što reče lažljivi Tričko, krvi će mu se napiti, gde je sad, Cvetko bi išao u dobru školu gde nema crtanja nego fiskultura i računica, mala Rada… e samo joj je ona falila uz onog njenog blentavog oca, Žarko bi bio gospodin a ne seoski majstor, ma sve bi bilo da njoj nije guzica zinula da se vrati, gde? U…
Uuuuuuuuu!, najednom je zaurlalo s ulice. Trke? Pričali su danas o treninzima u Ruskom caru, eto to je stvarno čula u Beogradu, a ne šta vantaziraju Bugari… O mater vam šofersku i blesavu, da noću pošten svet izluđujete! Skočila je do prozora da ga zatvori. Dole na ulici, međutim, nikakvih automobila nije bilo, a i dalje je arlaukalo. Najednom se pogasiše sva ulična svetla i Kalemegdan, paviljon Cvijeta Zuzorić je svetleo još koji trenutak pa je i on nestao u mraku… Nekoliko ljudi je žurno zamaklo u Uzun Mirkovu. Saću se šlogirati, lepo ću se šlogirati, u Srpskom kralju, da me nema, pomisli, što se umalo i dogodi jer je na vrata, bez kucanja, upao portir, ugasio luster, odgurnuo je od prozora i krenuo da ga zatvara. Anđelka ga zgranuto gleda kako navlači plišane zavese, pod svetlošću noćne lampice izgleda kao vampir iz muviz, i opipava tešku kristalnu pepeljaru sa stočića, traži oružje. Samo ako krene na nju, krvi će mu se… On, međutim, namesti livreju i klimnu joj glavom.
– Ama šta se zbiva? – iskrlješti se Anđa na njega.
– Proba uzbune, frau Vajs, imali ste obaveštenje na recepciji – skoro da je stao u stav mirno. – Žandar je s ulice javio da svetlite. To što zbog vašihopet počinje pomor, ne znači da možete da kršite naredbe jedne suverene…
Kojih mojih?, htede da se izdere na njega, a onda shvati, došlo joj onako nacvrcanoj i razbucanoj da ga zagrli, patriota, ali ga umesto toga prekinu:
– Moram da depeširam.
– Sada? – zbuni se portir.
– Šta fali? – novi nalet sraha provali iz nje.
– Ništa. Može, čim prođe uzbuna – primetio je da se trese. – Nego, ako je hitno, bolje telefonirajte – to može i odmah. Pošte ne rade do jutra. Prebaciću vam vezu čim siđem.
Na koju materinu banderu da telefoniram, bogorada Anđa u sebi, stisnutih usana, joj, Žarko, oćeš li me jednom poslušati kad nešto tražim, da imam banderu, mogo si još noćas da dođeš po mene, a ne da čekam do sutra u podne.
– Ipak ću depeširati – prekinu samu sebe u unutrašnjem bogoradanju. – Pošaljite ujutro čim proradi telegraf.
– Na usluzi – salutira livrejisani, sad joj dođe kao rod rođeni. – Nemojte paliti veliki luster ni otvarati dok ne počnu opet sirene, i ne završe, napišite depešu i pozovite recepciju, poslaću dečka po papir. Laku noć, frau Vajs.
– Laku noć. I ne fraukajte me više, mrzim Nemce.
Bunker Patka, Laguna, 2019.