Rudi je bio izmučen novom vrstom drhtanja. Bešumnom. Neprestano je zavirivao u svoje teorije. Užegao u dosadi. I nemoći. Stajao je nasred mučnog polja izrovanog mislima na čijoj ivici bi dobro došao bar jedan bolničar. Dim cigarete izvijao se k otvorenom prozoru koji je gledao na tuđe stanove. Pućkao je neprekidno. To novo stanje uspelo je da se razvije za nekoliko sati. Nije mi promaklo. I pored umora. Bilo je nemoguće biti tu a ne videti to telo na stolici, nakrivljeno kao limena šupa, ispred prazne tegle nad koju je nadnosio cigaretu i treskao pepeo. Micao je rukama s mukom, kao da se nalazio pod vodom.
„Propašću”, govorio je, „Žalosno je, al’ je tako. Evo, videćeš.”
Previše panike pretilo je da zaguši reči, a bez moje zainteresovanosti iz njega ne bi ništa izašlo. Zato sam se namestio tako kao da jedva čekam da čujem o čemu se radi. Isprva je to iskoristio da duboko udahne.
„Lakše mi je da propadnem sad. Da se ne mučim više.” Vrteo je oker filter i pljucnuo duvan na stolnjak, u imitaciji odlučnosti. „Pusti me da pričam. Ne… Ništa me ne pitaj.” Ustao je. „Od jutros čekam da mi se taj kreten javi. I svi su me zvali… SVI SEM NJEGA!”
„Ko?”
„Svi! Kažem ti. Slušaš li me? I onaj rođak sa sela što čuva plac. I Slavka… I neki tip tu iz pekare za neke gluposti, jebale ga glazirane kiflice… I ovaj kome sam prodao stan…”
„Čoveče, ko te nije zvao!?”
„Pa ADVOKAT! S njim treba da završim ovo oko stana. Da više tu seljačinu što pije limunadu ne vidim u životu! A evo…”, podigao je telefon, „Nedostupan je, čitav dan! Đubre ono lopovsko. Kudravi cinkaroš s pederušom… Ako me ne zovne do sutra… sutra do dvanaest, pozvaću miliciju. Unajmiću i novog advokata. Pare su mi kod njega.”
Bilo mu je bitno da priča, treptao je sve brže, polako se vraćao u ravnotežu.
„Kad ste se dogovorili?”
„Šta?”
„Da se čujete.”
„Nismo se dogovarali ništa.”
„Kako sad ništa?”
„Lepo… Ništa.”
„Šta je onda problem?”
„Pa NEDOSTUPAN JE!?”
Počeo sam da se smejem.
Prislonio je telefon na grudi i razjapio usta. To je bio njegov način da prikrije olakšanje. Deo po deo njegovih zakrčenih misli odvajao se kao s prašnjavog tepiha. Taf… Taf… U finim oblačićima. Uzdizali su se nad tim sumornim popodnevom pretpostavki u koje su uvirale njegove strepnje kao pesak u satu. Verovatno je jurišao na njih koliko je mogao, pokušavao da se umiri, s nekom logikom koja se uvrtala kako je vreme odmicalo. Drugi deo dana proveo je u agoniji, verujući kako je opljačkan. U više scenarija. Sada se sa mnom vraćao na početak. Dovoljna je bila sitnica, mrvica stvarnosti, taman to bio i ja, pa da se zainteresuje za sve. Čak i za to da li sam gladan.
„Da znaš da si u pravu. Jeste tako, kad bolje razmislim, sve je tako. Uvek ja tako preteram… A bled si nekako…”
„Moguće”, rekoh.
„Šta moguće. Jesi li jeo nešto? Jesi li? Imam ovde grašak. I sardinu.” Počeo je da slaže neotvorene konzerve ispred mene.
„U pravu si to što kažeš da se nismo za danas ni dogovarali.” A ništa nisam rekao. „Lepo kažeš. Jeste… Pametno. Nego ja se uspaničio… Jedi. A znaš, nije mala stvar taj novac. To mi je sve. A i to što reče, na mom je računu… Ne može to nigde bez mene, u pravu si… A što ne jedeš?”
Izvukli smo neke ćebiće iz kutija u njegovoj sobi i okačili ih na prozor. Mrak je najzad bio potpun.
Nisam stigao ni da zavirim u svoje misli, a već sam spavao. Stavio sam i čepiće u uši. Za svaki slučaj.
Kad sam se probudio, nije mi bilo najjasnije šta se dogodilo. Dodirnuo sam se da proverim da nisam obučen. Učinilo mi se da me stežu dugmići ispod pupka. Nije bilo to. Čekao sam. Nije dugo trebalo da se ponovi. Tada sam znao šta me probudilo koji trenutak ranije. Ista stvar. Ali sada kao da sam je čuo dva puta zaredom. Skočio sam i razrogačio oči u potpuno odsustvo svetlosti. Vrisnuo je. Jače nego prvi put. Kao ptica. Primirio sam se. Kod trećeg vriska zamalo da su mi spale gaće. Izvadio sam čepiće i zafrljačio ih od sebe. Verujem da se tada i on pridigao u krevetu, jer je zvuk propao negde, spljoštio se; kao da je neko spustio ruku na gramofonsku ploču a dijamantski vrh zagrebao po zvučniku i umukao. Šta je upravljalo tim čovekom? Kakva grozota? Mislio sam da je većina haosa ovog sveta, onog imenovanog, pohranjena u meni. Ali ovo! HO HO! Na trenutak sam bio oduševljen. Gotovo srećan. Čak gibak. To me umirilo. Opustilo. Vratio sam se na dušek, nakon kratkog iščekivanja, i oslonio o zid.
Počela je da me zabavlja pomisao kako bih mogao opet da ga čujem.
Partizanska knjiga, Kikinda, 2020.