Sedim ispod stola i čekam batine.
Baba izlazi iz stana. Spušta se niz stepenice što brže može. Deda kaže da stepenice sviraju pod njenim koracima. On zviždi tu melodiju. Brzo ili sporo. Snažno ili blago. Po tome zna u kakvom je ona raspoloženju. Stepenice ne lažu. Sada, kako je teška a žuri i ne vidi baš najbolje, ona trupće, čvrsto na te stepenike, punim stopalom. Deda je jednom rekao, dok je tako žurila niz stepenište nekim drugim razlogom, da bi brže sišla ako bi silazila sporije. Mogu da je zamislim kako se drži za gelender, ubrzano diše i znoji se. Kako joj se stomak i grudi drmusaju kao puding i kako se nada da nikog neće sresti na hodniku zgrade, jer neće moći da priča od zadihanosti. Sad korača niz hodnik i kad krene da se spušta niz naredni red stepenika, više je neću čuti. Baš tako. Deda zna i kako komšije silaze. Uči i mene. Mnoge silaske prepoznajem. Kad god čujem stepenice, to mi prođe kroz glavu. Tako i sad.
Da je trezan, pozvao bih ga da mi pomogne. Pre nego što babi padne na pamet da siđe po prut. Kad do toga dođe, nema pomoći. Ona se u početku, kad nešto tako loše uradim, ne naljuti mnogo. Nju više iznervira to kako se posle toga ponašam. A ja ne znam kako se to ponašam. Samo želim da je smirim, ali ona to drugačije protumači, ili šta već.
Deda bi izašao iz sobe. Strog. Rekao bi babi da me ostavi na miru. Štitio bi me je uopšte neznajući šta sam uradio. Ovog puta sam kupao lutke ispod stola, u lavoru. Babine lutke koje je ona davno skupljala. Stajale su na vrhu regala u dnevnoj sobi u kojoj je deda spavao. Poređane u sedeći položaj, kao neki posmatrači ili sudije sa stalno otvorenim očima. Sklope ih tek kad legnu. A ležu samo kad su u mom lavoru. Deda je jednom rekao da ga je u početku bilo sramota da se pred njima presvlači. Ja volim da se igram tako što ih kupam ispod stola. “Ali on je prosuo vodu. Napravio poplavu.” baba bi se ljutila. “Namerno?” “Namerno. Nisam mu dala još šampona.” “Ali ja sam samo jače lupio po ivici lavora. Nisam znao da će se prosuti.” “Iz besa?” “Iz besa.” “Nemoj to više da radiš”, rekao bi deda. “Ti počisti i pusti dete.” Onda bi se vratio u sobu.
Ovako, na njega ne mogu da računam. Već šest dana leži pijan i stenje. Moći će da ustane kad mu zatreba rakija. Ići će po zgradi u pidžami. Od vrata do vrata. Moliće za jednu čašicu. Brukaće moju majku. Ako mu ona otvori, zalupiće vrata. On prvo dođe gore do nas. Mi živimo dva sprata iznad. Ako otac otvori, daće mu čašicu. Na pragu. To će biti dovoljno. Deda će moći da legne. Majka će se svađati sa ocem. Kako je mogao, to ga ubija. Otac će reći “Morao sam. To je tvoj otac.” Moj otac je voleo oca moje majke, ali ne samo to, poštovao ga, ali ne samo to, malo ga se i plašio, ali ne samo to, a šta je to, samo ne to, na kraju bilo, nisam mogao da razumem. Majka će sići ljutito niz stepenice. Mada će zvučati veselo. Njeno silaženje uvek zvuči veselo. Samo kad ona silazi. Uleteće u stan i napraviće scenu. “Zar on sve to mora da gleda?” Baba će plakati. Deda će ležati i stenjati. Neće znati šta se dešava. Biće trezan tek za nekoliko dana. Biće trezan dva-tri meseca. Onda sve ponovo.
Otvaram vrata dnevne sobe i progvirim. Smrdi na sirće i znoj. Krevet je razmešten za spavanje. Pored kreveta je lavor. Manji od onog za lutke. Prazan, opran. Deda je budan. Leži na leđima. Ne primećuje me. Ne pomera glavu. Usta su mu otvorena i diše nečujno. Gleda u plafon, od ugla do ugla. Koža lica kao da mu se povukla ka jastuku, od dugog ležanja. Izgleda glupavo. Zatvaram tiho vrata i vraćam se ispod stola.
Osluškujem stepenice. Umirio sam se. Savijem noge u kolenima i obuhvatim ih rukama. Čačkam zanoktice. Lakše se čačkaju kad su ruke suve. Sada nisu. Znoje se pa ih povremeno brišem o pantalone. Baba se obično vrati brže nego što očekujem. Ubere prut i dođe kući. Dok je drži ljutnja. Još je živahna, sa sedamdeset godina. Ali sad je dugo nema. Počinjem da brinem. Kako bi bilo da siđem ispred zgrade i vidim da li je sve u redu? To bi je još više iznerviralo. Ne bih to smeo sad da uradim. Jedino ako prođe baš opasno mnogo vremena. Ostaću ispod stola.
Prikaki mi se. Odjednom. Idem do WC-a. Sedim dugo na šolji i pošto se obrišem. Mislim da ako bi sad došla, a ja sam u WC – u, možda bi joj se ljutnja ublažila. Ali ona još ne dolazi. Kad počnu da mi trnu butine, ustanem. Vraćam se ispod stola. Šta da smislim? Tek kad dobijem batine, kad stignem kući, tada će mi pasti na pamet deset ideja kako sam mogao da izbegnem kaznu. Pokušavam da zamislim da je već sve gotovo. Da sam kod kuće. Ali ne ide.
Čuju se stepenice. Trljam noge, ruke, dupe, leđa. Da udarci manje bole. Koraci odu dalje. Lazar sa četvrtog. Ispružim noge jer se grče. Pa kolena opet savijem ispod brade. Pa legnem na bok. Pa na drugi bok. Pa na leđa. Tad pokvasim majicu. Legao sam posred one vode koju sam prosuo. Sad će tek da poludi. Moraće da se penje dva sprata da donese suvu majicu. Poludeće. Skidam je, sklupčam i stavim kraj nogara stola. Besan na sebe. Čekam je go do pojasa.
Evo koraka. To mora da je ona. Da, to je njeno penjanje. Trljam kožu što jače mogu. Svuda. Toliko da boli. Sav sam crven. Vrata se otvaraju. Ispod stola vidim je od struka na dole. Drži prut. Spušta ga pored ulaznih vrata. Skida papuče za napolje i obuva kućne. Pridržava se za uzdužnu cev radijatora, ali to ne vidim. Pita da li se deda javljao. “Nije”, kažem. “Srela sam dole baba Lepku. Sele smo da ispušimo. Šta ću, nisam mogla da je odbijem, kad je već… Znaš i sam, nisi mali.” Uđe u kuhinju, sedne na kauč i duboko uzdahne. Noge su joj naduvenije nego inače. “Šta ti je sa majicom?” “Pokvasio sam je, slučajno.” Možda će sad da poludi. Ali ne vidim joj lice. Samo noge do kolena i ruke opuštene preko njih. Ne pomeraju se. I mračan trougao između nogu i suknje. Ne gledam u njega. Trudim se da ne gledam nigde. “Sa Lepkom nikad kraja priči. Ti znaš Suzu, njenu unuku?” Zna da je poznajem. Samo pita. “Znam.” “Otišli su na more pre tri dana. Ona je sada sama.” “Nisam znao”, rekao sam. “Pa Lepka, eto, sedi po ceo dan i plače. Ne zato što je sama…” “Zato što su otišli na more?” “Pa, da, znaš kakva je. Posebno sad kad je… Znaš već.” “Svašta”, kažem. “Svašta”, kaže i legne na kauč. Sada joj vidim lice. Glava joj je na naslonu za ruke. Jedna ruka joj je ispod glave, druga pored tela. Gleda u plafon. Kao deda maločas. Samo što je ona trezna, pa taj pogled izgleda drugačije. Zatim sklopi oči, kao kad legne posle usisavanja kuće. Trudim se da se ne pomeram. Ona je zaboravila na mene. Možda. Deda zastenje. Ona pogleda u plafon, pa skrene pogled ka dnevnoj sobi. Ali pogled ka dnevnoj sobi i pogled u plafon su isti. “Šta ti je život”, kaže. “Hoćeš li da mi češkaš tabane, molim te? Moram malo da odspavam.” “Hoću”, kažem i poskočim ispod stola. Život se nastavlja. Kao kad moja majka silazi niz stepenice.