ZAREZI
Pronašla sam u podrumu fotografiju
mesta moje kuće
pre nego što je izgrađena
kada je bila samo skica
u rukama arhitekata
I znam približno od kada je tamo
godina kada je izgrađena
umrljana je u beton u jednom od uglova dvorišta
ali ne znam koliko je vremena prethodno
nije bilo
i pre postojanja
žbunja trava i neba
koje bledi na fotografiji
Da li je nepostojanje duže
od postojanja
i koliko je staro ništa
Od prašine koja se digla
sa fotografije
kao zarezi u vazduhu
zakašljala sam se
SVE JE PROBUŠENO
Ovde je sve probušeno
nebo koje posmatramo kroz sočiva teleskopa
i fascikle na našim kancelarijskim biroima
prozorčiće kabina u brodovima kada
putujemo
i masivni zidovi u hramovima u kojima se molimo
I ćebad tajnih ljubavnika izgorela od cigareta
su probušena
i svet koji gledamo kroz prstenje predaka
sećanja kao testo za kolače kada ih oblikujemo
mete u ljudskom obliku na kojima vežbamo pucanje
sve, sve je probušeno
špijunke na vratima zatvorenim za prosjake
zemlja od razrušenih mravljih domova
bog koga tražimo kroz kružne otvore kupola
BRAŠNO I ZVEZDE
Zamesila sam kćerku od brašna i zvezdi
i ona se rodila na dan kad je preminuo moj deda
I sada su oni vršnjaci
Njen život
i njegova smrt
Gledam svoju kćerku kako raste i menja se
i pitam se da li i smrt raste i menja se
Pratim je kako džiglja i sazreva
i mislim
da li i smrt mog dede kroz godine
džiglja i sazreva
da li i ona postaje punoletna
kao nežni vrat moje kćerke
pokriven šalom
Uveče čujem kako se kikoće
dok je bube i svici
golicaju u snu
SENKE
Uveče
otvara se moje telo, sporo
kao trodimenzionalna kartonska slikovnica
iz koje niču
drveće, zgrade, Sunce, planine, ljudi
ujutru zatvara se
a iz mene još uvek štrče
grane, prozori, senke, stene, dlanovi
UPRAVO SAD
Sigurna sam da upravo u ovom trenutku
po svetu se otvara bezbroj vrata
otvaraju se flaše sa starim pićima
zarđale česme, kutije sa nakitom
otvaraju se latice kaktusa u pustinjama
otvaraju se prozori, zaglavljene fioke
sa važnim dokumentima
otvaraju se novine, otvaraju se duše
kao čepovi od bačvi sa vinom
otvaraju se kutije sa kolačima, upravo sad,
u ko zna koliko kuća i restorana
otvaraju se stene, nevidljivo,
udaljuju se polako od središta
okeanskih grebena
otvaraju se zapečaćeni humanitarni paketi
negde po svetu, možda
se otvaraju novčanici, knjige, kišobrani
upravo u ovom trenutku
negde pada kiša, negde mora da pada kiša,
upravo sada, ove noći
dok zatvaramo oči, otvorene
za puteve i granice
negde daleko u nama
ONA JE TAKVA
Ona je takva
svakog jutra dok ide na posao
u dvorištima gleda
belu dečju odeću
uredno nanizanu na žicu
kao savršeni zubi i životi
nasmejanih majki
iz reklama
Ona je takva
ponekad joj miriše sunđer iz lavaboa
i zakoravljeni tiganj riže u frižideru
kasno se vraća s posla
i hvata kosu u repić
večera ispred kompjutera čisteći sanduče
od junk-mejlova, spemova, saveta
koju hranu nikad ne bi smela da jede da bi imala ravan
stomak
potapa poslužavnik u gomilu prljavih
sudova
i umorno sama odlazi na spavanje
Ona usred noći ustaje
i odlazi u kuhinju
da bi namestila u zagrljaj
ukrasne slanike u paru
sa rukama koje grle
SREĆA
Njoj je bilo dovoljno da čeka, dugo da čeka
da ponovo stavi bezbojan sjaj na usne
da otvori kišobran
počela je da pada kiša ili joj se čini
svejedno
da pravi nešto prstima
da zapali cigaretu
da namaže ruke kremom
da se podigne na stopalima i da zaviri
da oljušti mentol bombonu dok gleda lipe
izgledaju joj nekako tužnije od ranije
manje nego lani
da nekoliko puta napipa čokoladicu
koju čuva u džepu
neku bečku, nije htela sama da je jede
iako se sama smeši, kao luda
ponavljajući u sebi priče
koje će zaboraviti da ti ispriča
da sklanja pogled sa ljudi koji je mimoilaze
kao što su mimoilazili uličnog svirača
koji je uporno svirao
nad svojim praznim kartonom
Njoj je bilo dovoljno da čeka, dugo da čeka
i da ode, zahvalna za tu
sreću koja probada
O PASVORDU, PO DŽUBRANU
Punite
čaše jedno drugome
ali nemojte piti iz jedne
čaše
Podajte jedno drugome hleba, ali ne jedite od istog somuna
Pevajte i igrajte zajedno i radujte se
ali neka svako od vas bude za sebe
kao što su strune leutove za sebe
iako trepte muzikom istom
Halil Džubran
U jednom
članku na internetu
pročitala sam da mnogo ljubavnih parova
znaju jedno drugom pasvorde na mejlu
da ih razmenjuju međusobno u znak
poverenja i sigurnosti
Kad bih bila mudrac poput Džubrana
a nisam
dodala bih:
„I šaljite jedno drugome mejlove
ali ne delite pasvord
jer i čovek i zemlja se hrane jedno od drugog
a čuvaju tajnu o počecima, svako svoju“
TEŠKO DA ĆEMO SE IZGUBITI
Teško da
ćemo se izgubiti
poznate su nam sve uliice i putevi
u ovoj noći, maznoj i klizavoj kao crna postava
neke suknje koja samo što nije ispucala po
šavovima
Lutamo po našim kožama
i zastajemo ispred ispupčenih bradavica
kao ispred suvih stena
i nijedno čudo nas ne čeka iza njih
Molim se da zalutamo, smišljam nekakav
lokalni antinavigacijski sistem
A da ovde skrenemo, kažeš
Molim se da nikada
ne pronađemo put
ULAZ JE SA DRUGE STRANE
(pesma koja se čita sa obe strane)
nestaje
i zauvek
ostavlja prozore širom otvorene
i ostavlja samo pisamce na jastuku
ona se iskrada iz kreveta
Sledećeg jutra
onima koji su dok su bili živi spavali s njom
Nikada se ne vraća
Ona, smrt, nepopravljiva je zavodnica
Prijevod: Đoko Zdraveski
