moj savez sa drvećem
od čega da počnem
od nemogućnosti da odlepim
mrak od sluzokože
od nemogućnosti da odlepim dete
koje je pustilo lepak svugde u meni
od čega da počnem
od drveća koje neutešno grlim noću
kad nema posmatrača
od nemogućnosti
da nemam prejaku reakciju na tebe
ali dete ne ume, izbezumljeno je
ne znam šta da radim
od čega da počnem
od tkanine dvoseda koja te pamti
probala sam da izbacim
taj dvosed iz stana
ali stalno se otima
imam tu boru između usana i obraza
niže ka bradi
koja mi se stvara od malena
od naprezanja da silim osmeh
kada osetim nalet suza
naučila sam da zaustavim
bradu kad zadrhti
nevidljiva armija drži mi lice
kada te vidim
bora je sve dublja
počinje da liči na klanac
možda od toga da počnem
a drveće pamti,
pamti i nadgleda.
noćna kretanja
ne mogu da ti napišem pesmu
premalo je samoglasnika
u tvom imenu
da bi ono opstalo u pesmi
kakva su to uopšte imena
koja se završavaju
na suglasnik koji grebe
kao mešavina tona i šuma
pisala bih ti pesmu svakako
samo
ne znam odakle da počenem
one noći kad si nestao
zidovi u stanu počeli
su nekontrolisano da niču
a ja
nisam mogla
da ustanem iz kreveta
nisam mogla da ih sprečim
odlučivala sam u ime svih
prisutnih predmeta
previše odgovornosti
u periodu kad sam bila nepodobna
frižider je htio da ode
ja sam ga ignorisala
ali u begu se zaglavio
među novoizrasle zidove
i odlučio da umre
kasnije sam osetila žaljenje
praćena neshvatljivim šumovima
tumarala sam kroz stan
u retkim trenucima
kada bih skupila snage da ustanem
videla sam aktivnosti koje
ne bih umela da opišem
ne znam da li je bilo stvarno
tih noći
groznica me nije puštala
mucala sam u sebi
čista osećanja
bez jasnih misli
sećanja su nailazila:
tvoje visoke jagodice
neiskreno lepi zubi
nežnost kao najfiniji prah
postojana temperatura kože
čije je odsustvo promenilo sobu
toliko da sam prestala da spavam
ti nisi duh koji po stanu pomera stvari
i kreće se kroz lavirint izniklih zidova
ti si duh kojeg hranim
oduvek sam se plašila
da ću umreti sama
na napuštenom mestu
ali sad znam da postoji gore
dešavalo se da mi nešto ispadne
na pod
bila sam letargična toliko
da me je mrzelo da podignem
kasnije nije moglo da se hoda
sve je bilo prekriveno stvarima
ponekad se noću
pretvaram u sirenu
gmižem preko stvari na podu
udaram o zidove
molim da mi se vrate noge
mogu da napišem pesmu o tebi
al radije ne bih
svako koga sam ikada volela
pretvorio se
u morsku penu.
često sanjam kako gori moja zgrada
često sanjam kako mi gori zgrada
jer nisam ugasila šporet
zgrada je buktinja
otpadaju delovi stanova
svim sam uništila živote
dečji crteži i igračke u planove
obuća gori
neobjašnjivo
zvuk pucketanja me smiruje
plafon se slaže na pod
ceo vračar je u dimu
kašalj odjekuje mileševskom
tvoje ime je otok na mom mozgu
bubri upaljena inficirana svest
ismevam sebe zbog pristrasnih sećanja
prekorevam zbog neumerenosti
eksplodirat će planete
a ja neću ni primetiti
toliko je gubitaka u životu
jedva čekamo da izgore do kraja
stepenice niz koje si poslednji put sišao
diskretan pri odlasku
kako je bilo u spa centru
ističe besplatni probni period
želite li da produžite
niste li zadovoljni
nista nam ništa rekli
vaše zadovoljstvo je naš cilj
zašto primedbe niste upisali u knjigu žalbi
možda smo mogli nešto da učinimo
ali nismo znali
kako je bilo u spa centru
često sanjam kako gori moja zgrada
ljudi istrčavaju bosi
ja tražim tvoje dečje fotografije
ne idem nikud bez njih.
veština naslanjanja na šankove
bile su potrebne godine
da savladam tu veštinu
moja podloga je konačno stabilna
laktovi nepogrešivo
poznaju mapu ogrebotina
na šanku
koja liči na otvoreni dlan
toliko pogrešnih linija života
sliva se niz ruke
koliko puta treba da ti kažem
nemoj
nemoj da me se plašiš.
ivanovo detinjstvo
u mom sećanju stoji
datost neupitna kao zgrada:
niko me nije voleo
kao ti
ipak
određene nelogičnosti
dovode u pitanje
pouzdanost sećanja
detektivski gledano
nešto se ne uklapa
kako je moguće da
neko
toliko brzo
prestane da voli
nekoga
i zameni ga drugim
to ne očekuješ od osobe
kojoj je scena poljupca
iz ivanovog detinjstva
omiljena
tišina tarkovskog huči u meni
svuda u njegovim filmovima voda
pasivna, crno-bela voda
zaljubljivi momak ruskog filma
u glomaznoj jakni
ponavlja očevu sudbinu
izneverava ženu i decu
sumorni momak ruskog filma
plakao je
nakon premijere ogledala
niko ga nije razumeo
ostaje nerasvetljeno pitanje
imenovanja i postojanosti
tvojih osećanja
ruke će mi i dalje drhtati
dok iz mene ne isteče poslednja
jedinica nežnosti
zatvoreni momak ruskog filma
preispituje značenje smisla
njegovo ime je ono
što me najviše rastužuje.