56
Bern. 31. 1. 1918. Zemljom duva zapadni vetar. Glavobolja iznad desnog oka. U devet uveče još je pet stepeni iznad nule. Nisam u stanju da podesim violinu. Bolestan.
Isti toliko bio je bolestan i krajolik, ali divotno. Šume zagasito ljubičaste. U Delhelcliju sam legao na zemlju. Dugo sam gledao u vitke vrhove borova. Šum, pucketanje, trljanje grana. Muzika. U Elefenauu sam ponovo legao, ovaj put sam se naslađivao brezama. Njihova srebrna stabla iza duboka šuma Gurten. Za šumama pusta polja. Nema više snega.
Kod kuće sam izošljario nešto u boji. To je bilo dosadno. Ni opevanje nije bilo bolje. Kako sam u “jedno takvo letnje veče” zagrabio u roj mušica a da nisam uhvatio ni jednu jedinu. A ipak je zujalo hiljadu glasova.
411/412
3. 6. 1902. Od mog italijanskog puta prošlo je mesec dana. Snažno preispitivanje sopstvenih težnji kao likovnog umetnika zapravo me nije osokolilo; ne znam zašto uprkos tome još gajim nadu.
Možda u saznanju da u temelju moje bespoštedne samokritike leži još malo duhovnog rasta.
Osnovni cilj sada nije da se naslikaju rano sazrele stvari već da se bude čovek, odnosno da se to postane. Veština ovladavanja životom temeljni je uslov svih daljih izražavanja, bilo da je to sad slikarstvo, plastika, tragedija ili muzika. Ne samo da se ovlada životom u praksi, već da se opipljivo organizuje unutrašnje, i da se time osvoji što je moguće više razvijena tačka. Da se ovo ne postiže preko nekoliko stepenica već kako priroda raste – jasno je. I ne bih znao da nađem te stepenice. Pogled na svet izgradiće se sam od sebe; koje usmerenje daje najjasniji trag ne zavisi samo od volje već je, delimično predato od majčine utrobe, sudbinski određeno.
Započeti poziv ne može da raduje, od mene se zahtevaju stvari koje bi mogle da potpuno obmanu jednog veštog početnika koji teži virtuoznosti. Uvek se nadam da će iskrenost htenja biti veća prepreka za mene od nedostatne mogućnosti. Proisteklo iz naslućivanja zakonomernosti, prošireno, dok se misaoni horizont jednom ne uredi, time automatski pojednostavljujući komplikaciju, bude ponovo pojednostavljeno.
Dva pisma za Lili, jedno delimično nastalo još u Firenci i jedno na brzinu prvoga berlinskoga dana (uglavnom odgovor).
Pokušaj Blešovog portreta: Moj Bože! Hajne: “Firentinske noći”, “Elementarni duhovi”, “Rabin iz Baharaha”, Mopasan: “Fille de ferme”, “Le vieux, la dott”, Platon: “Odbrana Sokratova”.
Majčinska ljubav, nešto suviše blizu žaru. Samo nagon. Na drugim ljubavima mora se poraditi. Više etosa, društvenije.
Blešov portret! Tempera (al fresco) sa plavim okovratnikom, dalje sa tim, pre nego što se sasvim rodi!
Duhovno raste jedan osećaj: korak po korak usamljeniji. Razilaženje sa ocem. On je mlađi od mene. Fantastično talentovan, ali razdražijiv. Prekomeran uprkos intelektu.
Stvari koje strašno dosađuju: platno, osnova, podloga. Nisu mnogo uzbudljivije: izvođenje linija, oblikovanje formi. Iznad svega svetlo, prostorno delovanje kroz svetlo. Privremena zabrana sadržaja. Čisto slikarski stil. Koliko još do doživljaja ovih stvari?
Privremeno privlačan pojam umetnosti življenja. Bez konvencija poput “poziv”. Misli na proširenom horizontu, to da!
690
Da li sam Bog? Toliko sam u sebi nagomilao velikih stvari! Moje čelo peče do usijanja. Mora da podnese suvišak moći. Želite li (nalazite li da je vredno?) da vam to rodim. (Usput:) Niste bili vredni ni onoga koga ste raspeli.
Realnije: genije sedi u staklenoj kući, ali nepolomijivoj, koja rađa ideje. Nakon porođaja pobesni. Kroz prozor uhvati prvog slučajnog prolaznika. Demonska kandža reže, gvozdena pesnica steže. Postao si model, cedi podrugljivo između testerastih zuba, za mene si materijal za obradu. Zafrijačiću te ovde na zid, od stakla, da ostaneš zalepljen, zalepljen u projekciji… (Onda dolaze prijatelji umetnosti i spolja posmatraju krvavo delo. Onda dolaze fotografi. Sledećeg dana u novinama stoji “Nova umetnost”. Stručni časopisi nadevaju mu ime sa završetkom na …izam.)
Preuzeto iz: Zapisi o umetnosti, Paul Kle, IP „ESOTHERIA“, Beograd, 1998.