Nema se račun
U Bibliji je lično gospod Bog, videvši razmere vavilonskog nebodera i šta su sve složna braća spremna da stvore, brže-bolje, mađioničarskim trikom, stvorio jezički haos, kao fundament buduće večne nesloge, pobrkao je jezike, te tako spasao svoju čast svedržitelja. Mnoštvo jezika i sve ono što se gubi u prevodu učinili su svoje, kula je ostala ovekovečena onako nezavršena na Brojgelovom nezavršenom platnu, kao nenadmašna brojgelovska tema.
Nama je, pak, naš moderni Bog učinio nešto drugo i tu nas nijedna grečeska mudrost, pa ni kir Janjina, ne može više spasiti!
Nema se račun! Odzvanjaju kir Janjine reči sada kada je jasno da smo izgubili svaki račun. Pa makar računali ravno od Svetog Save i svih njegovih Nemanjića do samih korena našeg prabića. Nemanjića sa velikim ili malim n odlučite sami. Možda je tog vremena, kad smo zauvek izgubili svaki račun, bilo i ranije, ali ja, pošto nisam ekonomista, mada ekonomišem silom okolnosti životnih onako amaterski, nikako ekspertski, otkad znam za sebe; ja, dakle, mislim da smo fundament stvaranja moderne nemanjićke države (ovde su nemanjići klasna odrednica) postavili onda kad su Karađorđevići bežeći pred Švabom iz patriotskih pobuda sa svim nacionalnim blagom za poneti, bacili to narodno blago u govna. I to u isposnička, manastirska govna. Tu se monaštvo danonoćno molilo Bogu za spas kralja, pa i otadžbine, a prirodno, a ne možda i blaga po kojem su, da prostite, danonoćno srali kako bi ga bolje sakrili za dobro naroda. Tu u tom fundamentu se izgubio, simbolično i faktički, svaki nacionalni račun zauvek.
U oslobodilačkom ratu, koji se sastojao od sedam neprijateljskih ofanziva i sto basnoslovno skupih partizanskih filmova, koji su nadomestili nedostatak prave istorije, kao u svakom ratu sredstvo plaćanja nije bilo ništa drugo neko metak i poneki revers NOO.
Metak – moneta čvrsta, uverljiva, nepodložna promenama i pored velike brzine transakcije. Po starim običajima ratne ekonomije, monetarne krize su prevaziđene, sve carinske barijere izbrisane, a granice ljudskih potreba su svedene na neslućene razmere. O običajima rata i ratnog prava (pljačke) ljudi će pevati posle rata, ali u sebi. O nekom računu nije moglo biti ni govora, jer svakodnevni krvavi obračuni uveravali su nas da tu računa nema i da će račun možda nekad nekog stići.
Kada je konačno robno-grobna privreda okončana apsolutnom srećom oslobođenja od mrskog okupatora, nisu nam dali da predahnemo. Dok su nemanjići, sad apsolutni, bez obzira na nacionalnost i republičku pripadnost, sprovodili novi obračun, revolucionarno svođenje računa sa izdajnicima, kvinslinzima, ostacima predratne buržoazije, oni gore, nosioci revolucije odmah su jurnuli na Dedinje poslavši svoje poverljive ljude u potragu za blagom. Jedan se đetić kao Aladin (A. K.)2 naročito proslavio jer je znao u kom se grmu krije zec. Nisu se gadili, izvukli su blago iz govana, nije smrdelo, žuto jeste bilo, ali smrdelo nije, zato što je, valjda, bilo na svetom mestu. Taj A. K. je dobio sve počasti novog poretka, te je opet kao u bajci postao direktor cetinjskog nacionalnog muzeja, kako bi nesmetano podelio što je u muzeju ostalo za ljude novog kova, reverse nije izdavao. Kako nećeš kad narede! I tako Kardelj sede u Vladičinu stolicu, bila mu je prevelika, ali i to je prošlo.
Novi obračun je bio: uzeti sve, milom ili silom, poništiti stare kapitalističke račune i obradovati narod sledovanjem, pretečom potrošačke korpe – sledovanje se overavalo bonovima i tačkicama, a narodne tribune, stvaraoce novog poretka – diplomatskim magazinima, novac je prevaziđen, pare su isparile. Bonovi i tačkice su bili papirići, sa bonovima sam išao po hleb i druga sledovanja, a tačkice – to je bilo za krpice. Vi njima, mesecima skupljane tačkice, a oni vama krpice, da nemanjići ne idu sasvim gologuzi. A pravo je čudo štednje bila štednja tačkica, ako ti sleduju jednog meseca dve tačkice za jedan rukav, dobre račundžije su sledećeg meseca imali već dva rukava i tako kojima štednja tačkica urodi plodom: postava po postava, krutiš po krutiš, manžetna po manžetna i za godinu, godinu i po odelce ko naslikano! Ali nemanjići nisu išli ni gologuzi bez ponosa, naučni materijalizam je prezreo svako vrednovanje starog sveta pa i sjajna odela, niko, ni najveći proroci nisu mogli anticipirati ova metalik odela današnja. Gradeći novi svet pun vrlina, nemanjići su podnosili s ponosom svoje privremene žrtve. Budući da je novac filozofijom marksizma prezrena i prevaziđena pojava, takoreći kapitalistička fikcija, nama su delili nove soc. novčanice sa svetlim likovima, živim herojima blistavih pobeda dvostrukog oslobođenja. Ali, vrlo brzo se ispostavilo da je račun izgubljen, da računa nema pa nema i novog poretka, kako god računali, da l’ dogovorno il’ nedogovorno, odgovorno ili neodgovorno. I tako je naš najveći sin i drug morao da se uvali u najveći dug. I kako bi narod bio oslobođen briga za račun, nisu nam ni saopštavali nikakve podatke o računu, ili su govorili, optimizma radi, kako stvari stoje odlično. Pravi račun je postao državna tajna i tako do dana današnjeg. Na jednom vam šalteru izbroje neku crkavicu, na drugom vratite pola, ali nikad vama niko ne pokaže koliko stvarno šta košta. Nemanjićima je račun nepotreban jer su oni nemanjići, a nemanjići nemaju da brigaju jer uvek imaju da spokojno seku uši pa krpe dupe, naša plastična hirurgija preživljavanja je najstarija na svetu, natežu, rastežu, razvlače, uživaju život na kredit. Došao je dan da i naš Silesija, što živi od veresija, odšepesa na večna lovišta, trezor zaključao, ključ progutao. Račun znaju samo poverioci, sa svih strana sveta kucaju na vrata, prete. A naslednici lika i dela naoružani do zuba. Hajde, braćo, da se obračunamo, pa kud koji! – setiše se hajdučkog ciklusa.
Došlo je to vreme istorijsko za jedan dobar rat, odmah posle smrti besmrtnog diva koji je došao iz bajke i otišao u bajku, kako bi se svi računi izravnali, ispeglali tenkovskim gusenicama jednom zauvek. Konačno je na čelo nemanjića došao čovek, div-bankar, gorostas upada u sistem, faraon piramidalne štednje, Golijat ogoljenih pljačkaških namera sa iskustvom najvećih svetskih bankarskih kuća, doškolovan na Wall street-u, Sloba sloboda, ujedinitelj, što je sve blago zemlje ujedinio u svom džepu i džepovima svojih najbližih.
Slomivši kičmu finansijskoj birokratiji, izveo je narod na ulice, te ulici prepustio sve, pa i bankarstvo. Šta je to sve vredelo kad je i nad Golijatom lebdeo žuti oreol narodnog blaga iz monaških govana. Njegova voljena zemlja bila je monetarna džungla, potera za zdravom valutom je bila nacionalni sport. Nule ispod glava najvećih srpskih romantičara Njegoša, Zmaja, Đure i Vuka razmnožavale su se kao pantljičare. Bankar je radio do iznemoglosti da opljačka i crno ispod nokata, da istrese svaku slamaricu kako ne bi poginuo od sopstvenog izuma – događanja naroda i ugađanja narodu. Narodnu ljubav pretvorenu u nemačku marku sklanjao je na sigurno, prvo na raznorazna ostrva devičanskog karaktera, a slava bogu, i u Treći Rim. Kraj bankareve vladavine bez računa je bio tragikomičan. Vodili su ga pravo u samicu gde se prepustio svom ludilu šutirajući Sveto pismo koje mu je poklonio njegov zemljak Risto, što se odavno razišao s Hristom, predvojeni Amfilohije.
Posle poslednjeg obračuna nemanjići postadoše još veći nemanjići, a računa opet nigde, niko ne zna koliki je račun, pa čak ni sa koliko je nevinih žrtava pokušan biti namiren. Još gore nego što je bilo, račun postaje tajna nad tajnama, a guverneri koji čuvaju tajne s vrema na vreme daju nekakve izjave koje niko ne može da proveri. Kad nam kažu koliki je spoljnotrgovinski račun, onda prećute sve druge bezdane dubioza, ali jedno uvek znaju, znaju da kažu, bolje je nego juče, a to što vam se čini gore, to je subjektivni osećaj, kao kad vas šiba košava, a živin stub ohoho u plusu. Tako nas taj subjektivni osećaj vuče za nos i niko nema vremena da pita: Kamo račun, more?! Ne pokazuju račun, sakrili i tajac.
A trebalo bi, stvarno, jednom, reda radi, ekspertske radoznalosti radi, pokazati taj račun, podvući crtu i reći: „Evo, narode nemanjićki, za sad ste dužni skupa sa vašim praunucima po glavi u narednih sto godina sto dolara mesečno. A ako nemate unuke, ništa zato, platiće drugi koji imaju tu sreću da su sebi obezbedili naslednike dugova”. Ali, ni to ne može i to je državna tajna koja bi kad bi bila otkrivena oslabila ugled naše nemanjićne domaje. I tako, sam Bog zna kako bez računa živimo, od danas do sutra i tražimo onog sa grečeskom mudrošću koji će nam reći koliko zapravo košta jedno kokošije jaje, bez PDV-a, bez akciza, bez trgovačke marže, bez stimulansa države, bez aditiva, bez kancerogenih bakterija, bez proračunatih kalorija, bez zametka, bez, bez, bez ičega – samo ljuska, belance i žumance. Pa da počnemo od jajeta ili jaja. Ne do, nego od – ab ovo!
2 Andrija Koprivica, upravnik cetinjskog Muzeja
Republika, 01. 03 – 31. 03. 2013.
Predrag Čudić, “Iz zemlje nemanjića”, Partizanska knjiga, 2021.
Knjigu možete nabaviti: Partizanska knjiga