LJUBIČASTA PRIČA
Sve od pesama u korpama od šiblja ruke su ih tvoje s namerom donele u ovu priču
čiju krv svetina traži
Korak po korak kroz meru u mom čekanju osvajaš mesečinu
prisvajaš moje boravište i bacaš more na naše bedeme dok se činiš ko ukupan lađo od zimzeleni
kroz elegiju što pripoveda naša bdenja
Svaki stepenik kojim kročiš rukohvat tvoju vernost zahvati i donese je u moje vreme
u ljubičastu boju dana sred oluje najtananije reči poklanjaš plavoj ždrebici
i gradu u koji sam tek došao
sleđen u srcu u slici mora kamen iz beličaste pene ljubi tvoje tabane i briše trag
čiji bodeži mi ispuste po koju ljubičastu kap tek da te moje usne podsete
dok te sustižu senke čijim rukama brišeš krv iz toliko otvorenih polja
sve da ih zaborav ne takne
U nizu prema moru bršljan prati tu pesmu do same njene dubine
pogledom od iskošene svile od proleća rasprsnu cvet u jednu savršenu misao
što u plod tvog cvetanja raste
O svete
ko da se zbilo nije od tolikih reči nijedne nema da ovaj trg ispuni vremenom
da istoriju potvrde male stvari
Ispunjen Istokom beli mehur sanja horizont u zvuku i hladnom vetru gde tvoje more hita
SEĆANJE NA ŠVABIŠ HOL
Pesme u boji plavoj s lučonošama
svetlost istinskog zlata sravnjavam u misao jer ničeg bliskijeg nema
Čujem tvoj smeh oslonjene o moj potiljak
i tvoje reči u ovo vreme koje dolaze noseći štitove
pod budnim okom stotine prozora na tvoju obalu slažu sećanje u moć koja menja vreme
i zanos koji me vraća
Grozdovi plavog cveta skrivalice u zelenoj soli svake travke
u tkivu zlata gde je smaragd običnom bilju u svom teretu davno rođena vest
Ukivan u mermer stepenica i sladunjav cvet ruža kraj rukohvata
svet s negdašnjim licem
blaženstvo svetlosti u tvoje zenice slaže
Nemam odbačene stvari kad zaronim lice da osetim davne mirise
U pustoš u tamnu vodu smrti dalek profil čoveka koji odlazi nije put za sanjara
U svakoj godini kad počne april
u jednom od uzornih dana čelom dodirujem kamen od uspomena
Beleg Švabiš Hola
TOG AVGUSTA
Beograd najsvetlije mesto planetarnog dana
Vodoskoci i hiljade zlatnih novčića u njima u tajnu izgovorena reč
U šaci što stišće izgubljene note haljine od svile i odela sa svetog žrvnja tog vremena
u tesnim uličicama glačaju mermer od oproštenih strasti
koracima kojim napuštaju te dane
Tog avgusta
bolelo me je kao nikad pre tvoje mlado telo tvoja sveža kosa
pred noge gospodina Albertija pao je sav moj ponos u reči njegovog mornara
satkane u živu dušu u svakoj svrsi neke kiše
ozaruju nebo koje se nazire i miče međ rajskim grumenjem
Devojčica sa šarenom keceljom množi reči na mojim golim grudima
Kćeri iz vremena tvoja ruka u prvi zrak svetlosti hvata i upliće reči u tamnu grivu
za svaku noć za konjanika i tvoju put za beličaste obronke
vukući u bezimena mora mreže sapete zvezdama
Iz naherenih kuća u cipele stogodišnjaka u priče i pesme poput srče
izmiveno stoletnom osamom nose korenje drumove i raskriljenu krv rumenih jezika
sve dok ne uzlete ptice iz vremena
ne izblede bore i koplje zabodeno u tvoje srce koje u zlatni prah hvata moje sumnje
i moju pesmu iz polarnog kruga nosi na jug