Kad narastem postat ću dido
Dido ima 84 godine, poliartritis, monoplegiju i visoke standarde. Ne jede prenoćenu hranu, klanja isključivo u prvom safu i uvijek ga na roštiljima mora zapasti špinjetak. Ni sam nije slutio lakoću dobivanja svih životnih privilegija jednostavnim opravdanjem: „De šta ‘š, on je takav.”
Živio je sa ženom koja ga je voljela čudnom ljubavlju prema jednokatnici u Donjoj Koprivni koju je planirala prevesti na sebe kad dido umre, ali ih je oboje iznenadila njezina uranjena smrt u 79-oj od infarkta crijeva. Gdje su svi vidjeli tugu, udovac dido je vidio veličanstveni svijet pun novih ženidbenih prilika.
„Mora biti mlada, valjana, da nije bila ni s kim, al’ dobra, iz dobre familije, vjernica, prava domaćica, ne mora biti pametna, i da zna skuhati sogan-dolmu, onu dosadašnju”, pričao je ženi na šalteru u općini dok je vadio ženin smrtni list.
„Dido, nisi l’ ti star za žen’ti se opeta?”, upitala ga je vrckava šalteruša. „Senijaa, čuješ ti dide našeg šta priča? Veli, ženijo bi se opeta.”
„Ah! ‘S vi’jo lopova! Al’ dido će se prije ožen’ti neg onaj moj, jebo glavu svoju. Ima 17 godina. Veli – mati, ne mogu sebi cure naći. Đe ćeš naći ka’ si tako smotan, je l’de, dido?”, Senija je dovikivala, istovremeno manipulirajući kopirni aparat – kopir.
„Jes’, jes’, kakvi, nema ženske da neće mene. Ja bi’ sad mog’o biti s kojom god hoću, al’ neću ja, ja hoću kakva meni paše.”
„Dido, da nisi ti snimijo neku već?”, Ramiza se zatim okrenu i poviče: „Ademe! Ademe sine, na de ovi’ trijes maraka, haj’ uzmi mi paštetu i dvi-tri one kifle iz pekare, al’ reci da budu vruće, ja volim kad ona so bude još ‘nako hrskava. I ondak ćeš mi ovaj ostatak metanti na račun, moreš i na bankomat, da mogu ja kasnije uzeti sebi neke pume s Asosa!”
„De sačekaj samo da odigram ovu partiju pokera, sa’ sam kren’o”, odviče Adem, srednjoškolac na praksi, jedini muški na prestižnom smjeru PPT – poslovno-pravni tehničar koji je nudio srednjoškolski centar.
„Ha, dido, da nisi snimijo koju?”
„Hani, Ramiza, tek mu je umrla žena juče, je l’ de da jes, dido?”, Senija će.
„Jes’, jes’! Al’ nema to veze.”
„Sviđa l’ ti se naša Ramiza, dido?” , provocirala je Senija.
„Uf, postara je ona za mene, brete.”
„Šta jes’- jes’, mlađe – lipše, je l’ de? Na de ovaj smrtni list, dido, sretno ti bilo.”
„Al’ rec’te vi ‘vako, ako vam koja dođe. Ima jedan dido, ima kuću u Koprivni i pošten i to sve. Eto, živa bila, mala.”
Dido ih je ostavio u smijehu, ali bilo im je iskreno došlo na povraćanje kad je dido za dva mjeseca došao kod njih u općinu tražiti termin za vjenčanje sa svojom mladom Hanutom.
Hanuti su dali ime po talijanskom keksu koji je u vrijeme kad je ona rođena tek došao na police Konzuma u prizemlju trgovačkog centra Ljiljan. Ubrzo nakon rođenja su je ostavili u sirotištu pod sumnjivim okolnostima za koje nikog nije bilo previše briga. Hanuta je voljela slatkiše i crtane na Minimaxu, falila joj je ljubav, falili su joj roditelji, ali se barem uvijek mogla igrati na seoskim širokim zelenim poljima. Tamo je vidjela srne i divlje svinje, a iz svoje sobe je često promatrala i prometne nesreće, sumnjive trgovačke poslove i sve što rade mladi u vikendicama i kukuruzima.
Odrasla je brzo i odjednom se našla pred direktoricom Doma koja ju je obavijestila da će morati naći novi dom.
„Hano, sine. Gotovo je, šesnes’ godina, ti si već vel’ka, zdrava si, sposobna za rad. Šta ti ja mogu, fati se knjige, fati se posla. Ne meremo mi ovde vas dov’jeka hraniti. A mogla bi se bogam’ i udati.”
„Je l’ ti znaš, direktorce, odakle sam ja?
„Ne znam, što?”
„Reko’ da znam kuda da idem.”
„Pa sine, odavde si.”
„Pa kuda da idem sada onda?”
„Znaćeš ti kad odeš, vićeš sve. Tako ni ja, sine, nisam znala. Meni mati govorila – haj’ za akušerku. Reko’ – mama, ja bi’ za profesoricu biologije. Veli meni mati – nemaš u tome kruha, haj’ za ovo. I viđaj đe sam sad, odgajam tuđu djecu za minimalac. Eto.”
„Mogu ja ići za oto, ako hoćeš, direktorce.”
„Za koje? Akušerku?”
„Aha.”
„Mala, ne znaš ni šta je to, nemoj me zezati. Na de ti ovaj papir, ovo ti je potvrda da si odgajata u domu. To ćeš ovjer’ti u opštini da dobiješ doplatak za siročanstvo. Eto, mi smo napravli sve.”
„A što ja ne bi’ ostala još? Mogu tebi isto pomoći.”
„Sine, nema mjesta ovdi, vas je već bilo trin’es’, a mi imamo tri kreveta. Ni sad ne znam, brete, kako ste se zgurali. Meni jav’li sad iz Sarejva da dolazi nova pošiljka. Eto nji’, menščini, troje, hande, da viđam, jes, troje. Dva muška i jedno žensko. I to je to. I ‘vako smo, sine, u minusu. A ti, šta ćeš? Bolje ti je da ideš što prije, biće ti lakše kad sasičeš to nama’.”
Hanuta je bila tužna, ali puna razumijevanja.
„Samo, nama’ da ti kažem, teško ćeš se ti udati, brete. Sada je ova muškać silna, izbirljiva, brete. Ponudi l’ ti se koji, nama prifataj, nemoj sad gledati ko je, šta je. Kaže l’ ti da će te žen’ti, nama’ pristaj, nemoj misliti. Nije na tebi da misliš. De, sine, keksa ovog.“ Direktorici su se mrvice od keksa lijepile na crveni ruž, kojeg je bilo i po usnama i po zubima.
„I pitaj nama’ moreš li dob’ti za zdravstveno neki doplatak. Sve su ti zubi haman o’šli pa to sebi počupaj. Eto. Živa bila, Hanči, sine! Čuvaj se.”
Hanuta se pokupila, ostavila je svu robu kolegici Selmi iz doma jer je njoj sve omanjilo kad se udebljala u pubertetu od smokija i Minimaxa, pa je u torbu mogla staviti samo pidžamu, dvije majice i cipele. Domar Alija se ponudio da je odbaci do grada i tako je Hanuta prvi put otišla u Cazin u nadi da će pronaći svoj put.
Nešto je uprosila, pa počela raditi kao čistačica na crno po kućama. Zaradila je za kiriju u kući iznad vatrogasne. Stančić joj se sviđao i čak je ponekad podsjećao na sobu iz Doma. Imala je svoj prozor koji je gledao na glavnu cestu i jedan koji je gledao na vatrogasnu. Vatrogasna je bila naročito zanimljiva po sumnjivim poslovima u tri ujutro, autopraonici na crno, roštiljima i redovnim posjetima srednjevječnih plavuša. Vatrogasci bi utovarali televizore u kamione, istovarali kaveze s golubovima iz buseva Sarajevo-Bihać, dovozili aute s otpada i restaurirali ih, farbali stari namještaj i vezli goblene. Hanuta je gledajući kroz prozor maštala o tome da i sama postane vatrogaskinja, da se vozi u velikim crvenim kamionima i ima tako puno prijatelja.
S prozora se, također, divila autima, elegantno obučenim ženama i oskudnim školarcima među kojima se znao probrati i pokoji privlačni pubertetlija.
Tako je jednom gledajući ugledala starca na štakama kako oduzetom nogom grebe po šljunku i spotiče se o razvaljeni trotoar. Najprije se krnula smijati, ali kad je vidjela da starom niko ne dolazi u pomoć, odlučila se na prvi spasilački pothvat.
Stari je ležao bespomoćno na šljunku kad ga je ona snažnim, radničkim rukama podigla i u kvrgavu ruku mu uvalila štaku.
„Jesi l’ dobro, dido?”, derala se.
„Hani, šta se dereš, nisam ja gluh. Jesam se satro, brećo. Halo, mala, kud pobježe ti?”
„Nisam bogam’ nigdje pobjegla.”
„Što, fin dido, je l’ de? Nema ‘vakvog dide niđe, je l’ de, he-he.”
Malo se zbunila, malo uplašila.
„Čekaj, nemoj bježati, haj’ ‘vamo didi pravi društvo, dido je sam pa mu fali njekad družbe.”
„Pa, mogla sam ti, haj’, pomoći da se uspneš uz stepence. Ti si u vatrogasnu poš’o, jemde.”
„Ne moraš ti to meni pomagati, more dido, šta ti misliš da b’ ja dolazijo ‘vamo da ne mogu? Mogu mogu, uvjek sam i mog’o.”
Prišla mu je bliže i uhvatila ga za podlakticu na što je dido, sad kad je imao oslonac, odvratio štipajući je po stražnjici. Hanuta je ustuknula od nelagode.
„Aj, dido, ne smiš mene tako, jesi l’ normalan! Ja sam žensko!”, Hanuta je bila ljutito i posramljeno crvena.
„Ma ti si cura fina, ja bi’ tebe ženijo nama! Ti si je l’ de poštena? Mlada si ti, kol’ko je tebi ono?”
„Nastala mi sedamn’esta.”
„Eto taman. Kako ti je ime, sine?”
„Hanuta.”
„Prezime?”
„Ne znam, bogami. Nema, neg’ samo Hanuta.”
Nakon tri mjeseca ispodprosječnog braka, ali definitivno natprosječne jednokatnice u Donjoj Koprivni, Hanuta je uspjela izmoljakati didu da je odvede kod zubara. Obećao ju je odvesti ako ona njemu zauzvrat obeća da će platiti svojim parama. Izvukla je 30 KM ušteđevine od prije braka iz starih hlača, pa je dido preko volje pristao da će on platiti ostatak.
„Viđaj je, doktare! Svi rekli nemere dido, i ti si mi govorio, doktare, brete. Al’ vijaj mlade, samo taka! Rek’o sam joj eto čak i zube naprav’ti da ne bide ‘vako krezava.“
„Sluša li te ova mlada, dido?”, doktor se neizmjerno zabavljao.
„Pf, ps, normalno da sluša! Hoće sve po kući da radi, čisti, pere svaka čast.“
„Tako i treba.”
„Pitala me – mogu l’ ja dido ići u školu? Reko’ – jes’ normalna, ti s’ sad udata, nema više hodanja! Gotevo je! Čo’ječe, sramota, reće svit udata žena tako se fuca okolo po nek’vim školama.”
„Ali šteta, bogami, da ne ide u školu.”
„Al’ rek’o sam ja njoj fino. Reko’ – znaš li pisati? Veli – znam. Znaš li čitati? Veli – znam. Pa šta ‘š onda u školi, boktidao! Samo budaleština kakvi’ pokup’ti. Reko’ – sjedaj ko’ ‘će, ne mrdaj!”
„Al’ obezbijedio si ti njoj sve.”
„Jes’, jes’! Veli sad da bi i djecu rađala. Eto, ko joj brani, nek rađa. Moja djeca su već velkačka, meni ne treba još, al’ eto, ako ona hoće.”
„Tebi je je l’ da onaj sin umro jedan?“, razgovarali su slobodno kao da ni Hanuta ni njen žareći apsces nisu u prostoriji.
„Jes’, alarahmetelje, Alaga moj. Al’ bijo je on star, imo je fini’ 66 godina.”
„Alarahmetelj.”
„Ćerka u mene raduje se, veli dobiću bracu.”
„Mašanla.”
„Al’ mi je i ona isto bolesna sad, brete, ona je dvi godine mlađa od malog, ima 64. Veli – babo, mi svi bolesni. Nadživi nas ti, jebo glavu svoju. Još i mlado žensko naš’o da se ženiš.“
„Al’ ti si takav, dido. Ne daš se!”
„Pa jes’, reko’, takav sam ja, de šta ‘š.“
Sara Huskić, Student se vraća kući, Jesenski i Turk, Zagreb, 2025.
