Prvi mrak
Ne, nije mi žao stana
i što moramo da se iselimo
Ionako nije bio stvarno naš
Znao sam šta smeraju
kad su nam dali ključ
i rekli
Tu smo da vam pomognemo
Ali ćutao sam zbog tebe
Dezertirao sam iz tog sveta
pod težinom
njihovih ravnodušnih pogleda
Ostavićemo sirijski štof
gorostasni nameštaj
ručno tkani tepih
I nakinđureni luster
čiji su kristal poštedeli
posleratni pravednici
Bez osvrtanja
napustićemo tvoje slike
okrenućemo leđa sećanjima
proglašavajući ih lažima
Škripa lifta nadglasaće
tihu opijenost porazom
Čekaće nas ožiljci ulica
zasuti pospanim snegom
Ostatke dana
provešćemo u predvorju lavirinta
Sunce sutrašnjeg dana
Drug iz voda postao je otac
Vest ga je zatekla
u zajedničkom
čišćenju naoružanja
Nagnut nad šatorskim krilom
klečao je na povređenim kolenima
Pred njim ležala je rasuta utroba
automatske puške M-21
U podignutoj levoj ruci
presijavao mu se
nosač zatvarača s klipom
a u desnoj parčence nauljene krpe
Prekini s radom!
Petnaest minuta – VOLJNO!
Komandir je
odsečnim rečenicama
naredio drugu srećno očinstvo
i broj naslednika za jedan vod
Okružili smo ga i
uglas mu čestitali
noseći ga duž puteljka
koji je razdvajao nizove šatora
Vratili smo se
šatorskom krilu,
pušci, krpi, ulju,
svojim mislima
Pre zore nastavljamo
marširanje prema jugu
Sunce sutrašnjeg dana
neće ugledati varvare
Rođendan
Stajao sam osluškujući kišu
dok se noć selila u jutro
i vetar provlačio
kroz listove kalendara
Čuvao sam se pogleda iz ogledala
Setiće me na nekoga koga sam voleo
Bliski su mi tihi rastanci
Tvoj glas je eho
u praznoj pećini
U autobusu
nakvašene slike krajolika
uramljene oknima prozora
Brojao sam tračke svetlosti
dok je huka motora lagano
njihala bujicu tela
Zatvorio sam i otvori ooči
Nije bilo promene
Običan
Nisam onaj o kome govore
užurbani jezici ulice
Ruka podignuta u znak pozdrava
isekla je mrazan vazduh
Drvo se streslo od graktaja ptica
Hladan sjaj usekao se
u nagotu zanjihanog lišća
U kap rose spustila se prošla noć
Niko nije čuo da
sam u njoj dugo hodao
U svom telu sam gost
u glavi odmetnik
u očima suviše običan
Pukotine u stenama ćute
Pusta jutra rađa
jesen na izmaku
Nepomična letnja noć
U čistoti letnje noći
ni anđeoskog cerekanja
Pod mirnim brodovima
razapeto more
U pukotinama zidova
nerazumljivi jezici rata
Nad krovovima bleda senka
zvezdanog bega
Slojevi mesečine
preko obešenog čaršava
Pjesme su nastale u okviru pjesničke radionice sa Zvonkom Karanovićem