8.
Let s oznakom JU 501 iz Njujorka je dolazio na vreme. Lagano sletanje je upravo započelo. Miloš Bilić je za to imao istančan sluh. Osetio bi svaku pa i najmanju promenu vazdušnog pritiska. Koji minut kasnije o tome ih je obavestio kapetan, a kabinsko osoblje je uključilo znak za obavezno vezivanje pojasa. Užarena svetlost zalazećeg sunca nestala je kad su zaronili u oblake. Spustivši se ispod njih izronili su u letargični mrak. Tlo se bližilo, gradska rasveta, svetlucave kolonije planktona, električna jegulja duž autoputa, a onda pista. Kada je video, Miloš je konačno mogao da odahne. Preživeo je. Zaista nije podnosio letenje. Točkovi aviona su prionuli za asfalt, umešno amortizovani udar skoro se i nije osetio. Usledilo je rolanje. Avion je oživeo, upalilo se svetlo, ljudi su se uzvrpoljili, odvezali, pakovali su se tableti i kompjuteri, pronalazili pasoši, navlačile jakne. Na prvi znak da se avion zaustavio, putnici iskočiše iz svojih sedišta. Otvarali su pregrade za prtljag, vadili svoje ručne torbe i kofere, pa stajali zagledani jedni drugima u potiljke ili u svoje telefone na kojima su malopre isključili flight mode. Miloš je sedeo. Ionako se nalazio pri kraju aviona, sedište do prozora, tako da će na izlazak svakako sačekati. Vrata aviona se najzad otvoriše, avion se polako praznio.
Na pasoškoj kontroli gužva.
Onda prtljag.
Na izlazu dolaznog terminala ga je čekao Radmilo. Zagrliše se, tapšući jedan drugog po leđima.
„Pa, dobrodošao, matori… sto godina…“
„Trista!“, s osmehom reče Miloš, „U kamionu vreme sporije prolazi. Broji se u miljama.“
Uhvativši svaki po jedan kofer, krenuli su ka izlazu iz aerodromske zgrade.
„Pa, pričaj, šta ima? Kako si putovao?“
„Neudobno, kako drugačije“, uhvati Radmila za rame pa ga prodrma, „A ovde? Jel sam šta propustio?“
„Mmmmm… Ništa“ odgovori Radmilo, imitirajući poznatu repliku iz filma. „Ali bukvalno. Znaš kako je ovde, stalno isto.“
Došli su do naplatne kućice za parking ispred koje se protezao omanji red.
„E, nabijem ih u red“, reče Radmilo nervozno.
„Mogli smo da platimo dole na automatima.“
„Ne primaju keš.“
„Imam ja karticu.“
„Ma, ko će se sad vraćati.“
„Kako hoćeš. Meni se ne žuri.“
I nije mu se žurilo. Posle toliko sati putovanja ušao je u svojevrsni zen. Noge su ga same nosile, a um je dremao. Uostalom, u vremenskoj zoni iz koje je otišao sad je bilo tek rano popodne. Prezupčio je, a čekao ga i je jet leg. Prekjuče je krenuo iz Čikaga. Ili je to bilo juče? Nije bitno. Do Njujorka se dovezao s drugom s kojim je podelio vožnju i, naravno, zaradu. Miloš je gledao da svoje vreme u svakoj prilici koristi produktivno, to jest profitabilno, što su za njega bile dve identične stvari. Kada je već mogao. Da kapne još koji dolar, ne može da škodi. Poslednji posao pre odmora na kom je planirao da ostane najmanje do jula. Zaslužio ga je. Naradio se i zaradio je. Mada, njegova namera nije bila da odmara. Imao je druge, značajnije planove. Odnosno, jedan jedini plan, iako i dalje nije bio siguran kako tačno da ga ostvari.
Do Njujorka su vozili na smenu, bez mnogo stajanja, i za oko četrnaest sati stigli na odredište. Kamion su istovarili na Rod Ajlendu odakle je taksijem došao do Džej-Ef-Keja.
„Pa, u kom si fazonu? Hoćemo malo da zalomimo?
Ili bi da odmoriš, pa da lomimo sutra?“
„Mogli bismo da izblejimo. Prvo ću kod svojih, pa posle.“
Stigli su na red i Radmilo je kroz prorez na šalteru proturio kartu za parkiranje.
„Dvesta“, rekao je muškarac iza stakla.
Radmilo je platio pa su se kroz redove automobila uputili k njegovim kolima.
Miloševa dva kofera su jedva ugurali u Radmilov stari punto. Pored toga što su bili ogromni, ni Radmilov auto, omanja pokretna deponija, nije bio od pomoći. U gepeku dva prazna kanistera, plastične boce i razbacan alat, a na zadnjem sedištu razdrndano dečje sedište.
„Šta nosiš toliko, jebote? Ko neka estradna zvezda“, žalio se Radmilo na Miloševe kofere.
„Ne pitaj… Svi bi da pošalju nešto po meni. I ja donesem nešto svojima… ode kofer. Još gore je kad se vraćam. Nosim šunke, ajvare. Šta sve ljudima pada na pamet. Ne moš im objasniti da se to ne sme.“
Seli su u kola i krenuli.
„Jednom došla žena sa zamrznutom sarmom, sve upakovala, kaže dobro je zatvorila, neće ništa da curi, plastičnu ambalažu celu oblepila selotejpom, i preko nje dve najlonske kese. Ja joj kažem da ne mogu da nosim jebenu sarmu, nije dozvoljeno, ali ona ne posustaje, Što moj Goranče voli sarmu, kako da mu ne pošaljem, i ja šta ću, uzmem, nisam mogao da se raspravljam s ludačom. Posle nazvao Gorana, reko mu, brate, koji kurac, i on kao, ma iskuliraj opajdaru, al maestralnu sarmu pravi, slobodno je ti zvekni. I stvarno izvrsne bile sarmice, baš onako kako volim, sitne i zapečene, kupus tanak i taman kiseo. Ma, savršene.”
Izašli su na auto-put, zbog čega je mrak postao gušći pa je Miloš primetio da je punto slep na levo oko.
„Ne radi ti svetlo“, rekao je ozbiljno, a onda kroz smeh, „pa jel realno da si tolika dileja, ne znam da li sam ikada seo u ova kola, a da nešto nije bilo sjebano.“
„Ma, sad mi je crko, kad sam dolazio.”
„Jeste sad, pre tri meseca“, nasmeja se Miloš.
„Jako smešno“, uvređeno odgovori Radmilo, stiskajući gas, „baš si duhovit. Evo, umirem od smeha.“
„Šta ću kad te poznajem“, ponovo se nasmejao.
„Sve ti znaš. I nije tri meseca, nije ni tri nedelje. Ne stižem da popravim, a i ne vozim noću, pa mi ne treba. A registracija mi ističe uskoro, pa sam mislio onda to sve đuture. Uostalom, nisam u lovi. Da ti budem iskren, malo sam se zabulio. Stisla me ova moja rospija. Došla mi na vrata, kuc, kuc, sve fino, s advokatom. Tužiće, kaže, pretila. A nisam mnogo kasnio, ne više od tri-četiri meseca.“
„Sve bolje od boljeg.“
„E, još si se i ti našao da mi sereš. Lako je tebi da pametuješ, ti nemaš tih problema. Ali, hej, ne kaplje nam svima kao tebi.“
„A meni kaplje? Raste na drvetu, pa ti ja to prosto poberem?“
„Nisam to hteo da kažem.“
„Al si rekao.“
„Ajde de, šta se odmah vređaš, kažem nisam to mislio.“
„Pa ti se vređaš, ja se malo zajebavam, zar ne smem?“
„E, okej, izvini, jel sad rešeno? Nisi ni došao, a već popuješ. Svi su nešto jako pametni, ali za druge, gledaj malo svoja posla.“
„Eto, sad i popujem…“
„Okej, ne popuješ, šta god, zaboravi da sam išta rekao.“
Iz džepa dukserice je izvadio kutiju vinstona, prebacio je u ruku kojom je držao volan, a drugom iz nje izvukao cigaretu koju je polizao čitavom dužinom pre no što je stavio među usne. Dok je čekao da se užari automobilski upaljač, lupkao je prstima po volanu. Na trenutak su obojica ućutali. S radija se čulo krčanje, pa neka muzika, pa krčanje. Motor je glasno zapomagao.
„Popuši jednu, iskuliraj se“, dok je pričao, neupaljena cigareta mu je visila s donje usne.
„Znaš da ne pušim.“
„Da, da, osim kad popiješ, tad je druga priča.“
Upaljač se ugrejao, oglasivši se jednim suptilnim: ding.
Pošto je zapalio cigaretu, Radmilo se usredredio na pronalaženje odgovarajuće radio- stanice. Zaustavio se na prvoj koja je hvatala čist signal. Poznata pop numera se upravo završavala. „Hit radio“, čuo se džingl, „najveći hitovi za celu Srbiju“.
Miloš je za to vreme odsutno gledao kroz prozor. Malo mu je išlo na kurac to stalno prozivanje. Svima je loše, ali njemu kao ludilo ide. Prva prilika, i eto je jedna otrovna strelica. Onako usput, u šali pa privali. Kao da se on kupa u parama. Kao da se za ono što ima nije svojski pomučio. I to mu se večito spočitava. Njemu je lako, davno je on otišao, ne zna on šta je Srbija. Zna on odlično šta je Srbija, zato je i otišao. Oni su ti koji ne znaju. Ništa. Ne mogu ni da zamisle. Prvi Radmilo. Šta zna Radmilo šta je Amerika. Ne vozi Radmilo po deset, petnaest sati uzastopno. Al može da ubode. Jeste, njemu kaplje, sve se preliva, a to što danima spava u kamionu – nikom ništa. Baš ga živi, nikad jače. Pa šta ako je kupio dva stana? Jel treba možda da se stidi? Nije ni da se hvali, ali neće valjda da krije? Nije on kriv što Radmilo nema za alimentaciju, ni što ga je žena ostavila, ni što živi s matorcima, ni što vozi ovog raspalog punta. Nije Radmilo otišao s dvadeset dve godine pravac u nepoznato, bez jasne ideje i bez ikakvih garancija. Sam, bez igde ikoga. Nije Radmilo radio u fabrici ribe na Aljasci četiri meseca duple smene u zamrzivaču. Nisu se njemu kočili prsti, a noge od umora otkazivale. Nije on odsecao glave lososima i vadio im utrobe. Nije on stajao, nekada i po dvadeset sati, u jednom mestu, uz pokretnu traku koja se nikada ne zaustavlja. Nije njemu nakon toga još mesecima smrdela koža. Nije Radmilo spavao u sobi s još pet momaka koji hrču i prde, koji drkaju pod jorganom, dahćući nekontrolisano, nije on u nozdrvama stalno osećao smrad iznošenih čarapa i kiseli vonj sperme.
Nije Radmilo, tamo, u toj divljini do koje ne vode drumovi nego se stiže isključivo vazdušnim putem, upoznao ženu svog života, izvesnu Ilijanu Atanasov, s kojom je hteo sve, ali nije mogao ništa, jer Ilijana je imala više od trideset godina, niz prethodnih života, bivšeg muža i još dvoje sitne dece koja su je čekala u Sofiji. Ona nije mogla da ostane, a Miloš ništa sem toga nije mogao. Već je zacrtao da za njega povratka nema. A i gde da se vrati? S njom u Sofiju? Za to nije bilo šanse. U Srbiju u kojoj nema budućnosti? Ni jedno od njih dvoje nikada nije spomenulo te mogućnosti. Njihova ljubav bila je poput plemenitog buđavog sira, kamambera, gorgonzole ili skupocenog dor blua, tendenciozno plesnjiva od početka, delicija koju je trebalo degustirati suzdržano, pa i bojažljivo, jer bi u suprotnom izazivala silovite kontraefekte, neželjene reakcije centralnog nervnog sistema: povećanu uzbuđenost, razdražljivost i nesanicu. Doziranje je, dakle, bilo ključno, kao i rok trajanja. A on se bližio. Miloš je tada prvi put iskusio ovu dimenziju vremena, njegovu ubitačnu, pravolinijsku potrebu da ističe. Još dva meseca, još mesec dana, odbrojavao je.
Čak i u predimenzioniranom žutom odelu od nepromočivog materijala, s gumenim rukavicama do laktova i najlonskom kapom na glavi, Ilijana je izgledala kao zlokobna, čudovišna sirena. Biće iz mitologije. Zelene oči, tamniji ten, pune usne. Nije čak morala ni da zapeva (a umela je). Bilo je dovoljno da je uhvati pogledom, negde na drugom kraju hale, dok je odlazio na pauzu za ručak ili na pišanje, kako stoji uspravna, kao statua, s tim isklesanim licem, među pastelno ružičastim filetima lososa, pa da oseti kako se sav zateže. Kada je sezona lososa završena, otišli su zajedno na Havaje. Nedelju dana je sve što su imali. Valjali su se po pesku, kupali i jebali, jebali neprestano. U sobi luksuznog hotela, u kolima, na plaži, u toaletu restorana. Kupio joj je prsten, kao da je želeo da u te zgusnute trenutke volšebne naslade strpa ceo život, sve što je još moglo da im se desi, „Previše si romantičan“, rekla mu je, ali ga je svejedno nosila tih dana.
Šta zna Radmilo o pesmi sirena, o otrovnoj plesni i vosku u ušima? Šta on zna o debeloj užadi kojom se iz predostrožnosti vezao za unapred skovane planove i koja su ga tako nadmoćno sputavala? Ništa, ako i toliko, ne može on o tome ni da sanja… A Miloš još sanja Ilijanu, iako je nakon Aljaske i Havaja više nije video. A i ukupno su se čuli možda tri puta. Na kratko. Osetio je da ga izbegava. Da joj je neprijatno. Čulo joj se u glasu, u načinu na koji je ćutala, čekajući da prekine vezu. Sledeće leto, nadao se potajno, ona će opet biti u fabrici ribe, a i on će doći tamo, a ovog puta umesto užadi nosiće predloge, ostvarive programe zajedničkog života. Bezuspešno ju je zvao, bez odgovora. A da sam ode u tu nedođiju, računajući da će je pronaći, bilo je ravno bezumlju kom generalno nije bio sklon.
U međuvremenu, život je nastavio da se kotrlja. Odradio je obuku, položio vozački za kamion i, posle propisanog broja probnih vožnji, pokazavši zavidan nivo sposobnosti i odgovornosti, počeo da dobija sopstvene ture. U Čikago, gde je dijaspora iz Srbije imala razgranatu mrežu podrške došao je odmah posle Havaja. Zahvaljujući legalnom radu na Aljasci, imao je važeći broj socijalnog osiguranja što mu je umnogome olakšalo ilegalni ostanak u zemlji. Nije strahovao od deportacije, ilegalaca iz Srbije je bilo pregršt i niko ih nije proveravao. Ključ je bio u tome što su bili belci, pa se na njih nije obraćala pažnja. Prvih godinu dana živeo je u kamionu, neprestano na putu po Srednjem zapadu, i tek poneki vikend bi proveo kod ovog ili onog druga koji su imali stanove u predgrađima Čikaga gde su stanovali iseljenici iz istočne i jugoistočne Evrope. Pred kraj prve godine u Americi, kada je dovoljno uštedeo, počeo je da se bavi legalizacijom svog statusa, što je bilo odlučujuće ukoliko je želeo mirno da spava. Kao i mnogi drugi koji su se nalazili u identičnoj situaciji, tražio je adekvatnu suprugu, dakle, američku državljanku kojoj treba lova, budući da je brak, zajedno s propratnim troškovima, koštao negde oko dvadeset pet hiljada dolara. Tada je upoznao Bogdana koji je provodadžisao za lažne brakove i u tom polju bio izuzetno uvažen.
„Više volim starim putem“, rekao je Radmilo, prekinuvši tok Miloševih misli. „Čak i ne traje mnogo duže. Znaš da su obnovili onaj potez preko Banstola, sad je gladak ko bebina guza.“
Prošli su isključenje za Novi Sad pa su, pre naplatne rampe kod Stare Pazove, izašli s auto-puta.
„A ni putarina se ne plaća“, kroz smeh je dodao Miloš.
Saša Savanović, “Novo sada”, Partizanska knjiga, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga