Stepenice
Februar 1945.
Na stepenicama je vladala jasna, potpuna tišina.
Bilo je to kratko stepenište, ukupno četrnaest stepenika, pokriveno linoleumom čije su prvobitne šare bile u toj meri pohabane da su izgledale kao bledo sećanje. Jedanaest stepenika vodilo je do krivine na stepeništu gde su katedrala i nebo uvek bili uramljeni prozorom. Još tri stepenika vodila su do odmorišta, dugačkog oko dva metra.
„Ne mrdaj”, rekla je moja majka s odmorišta. „Nemoj da prođeš pored tog prozora.”
Nalazio sam se na desetom stepeniku, a ona je bila na odmorištu. Mogao sam da je dodirnem.
„Postoji nešto tu između nas. Neka senka. Ne mrdaj.”
Nisam ni nameravao. Bio sam očaran. Ali nisam video nikakvu senku.
„Ima nekog tu. Nekog ko je nesrećan. Siđi nazad, sine.”
Napravio sam jedan korak unazad. „Kako ćeš ti sići?”
„Ostaću još malo i nestaće.”
„Kako znaš?”
„Osetiću kad nestane.”
„A ako ne nestane?”
„Uvek nestane. Neće dugo.”
Stajao sam tamo i gledao odozdo u nju. Izgledala mi je prelepo. Bila je mala i uznemirena, ali nije se istinski plašila.
„Siguran sam da bih mogao da se popnem do tebe, u dva skoka.”
„Ne, ne. Tako mi boga. Dovoljno je loše što ga ja osećam; ne želim da ga i ti osetiš.”
„Ne smeta mi. To je donekle kao miris vlažne odeće, zar ne?”
Nasmejala se. „Ne, ništa slično. Ne ubeđuj sebe u to. Samo siđi.”
Sišao sam, uzbuđen, i seo kod šporeta s crvenim srcem vatre, prekrivenog olovnocrnom prašinom. Kuća nam je bila zaposednuta! Imali smo duha, i to usred popodneva. Čuo sam je kako se kreće gore. Kuća se sva pretvorila u drhtaje paukove mreže. Kud god pođem, popuštala je preda mnom i slegala se za mnom. Majka je ubrzo sišla, sva bela.
„Da li si videla nešto?”
„Ne, ništa, ama baš ništa. Samo su se istanjili živci tvojoj staroj majci. Samo sam umislila. Tamo nema ničeg.”
Popeo sam se do prozora pre no što je stigla da kaže još nešto, ali tamo nije bilo ničeg. Zurio sam u mutnu tamu. Čuo sam otkucaje sata u spavaćoj sobi i strujanje vetra kroz dimnjak, i video kako sivi odsjaj gelendera nestaje pod mojom šakom dok mi prsti klize naniže. Na četiri stepenika do kuhinjskih vrata osetio sam nečije prisustvo iza sebe, okrenuo se i ugledao tamu kako se udaljava od prozora.
Majka je tiho plakala pokraj vatre. Ušao sam, seo na pod pored nje i zurio u crvenilo zarobljeno iza rešetaka šporeta.
Šejmus Din, “Čitanje u mraku”, s engleskog prevela Nataša Srdić, Partizanska knjiga, 2021.