pogled u prazninu
kao dete nailazio sam na lica koja su se gnušala mog osmeha i
želje da svojim dlanom grejem milion dlanova
svakoga sam voleo misleći da su
svi ljudi isti kao moja majka i moj otac
osećao sam kako mi duž leđa
mile mala sluzava tela koja se hrane krvlju i smehom
u svetu izvan moga doma jedino su bili topli mlazovi pseće i ljudske mokraće
koje sam viđao kako se u potocima slivaju niz zidove zgrada
video sam mnoge cipele i u skoro svakoj po tonu praznine
neke siluete sve sa istim licima učile su me da volim mrtvu pesmu iz koje ne
kaplje ni topla krv ni sunce i da se radujem kada sa improvizovanog neba padaju
ogromne ledene neonske zvezde
plašio sam se čudovišne lažne svetlosti i lažne pesme koja nije bila za decu
a terali su me da je pevam i da se smejem
a ja sam plakao i zato me nisu voleli
bio je to sablasni luna park
zvali su ga vrtić a ja nigde nisam video nikakav mali vrt
samo neke sobe gde su mi gurali šećernu vunu u grlo i
ubeđivali me da je jako lepa
već tada sam osetio svet sa spoljne strane nežnosti i vatromet koji se sliva u
glavobolju koja je igrala u mojoj osetljivoj lobanji
u međuvremenu sam postao odrastao čovek koji je naučio da je svet sastavljen iz
raznobojnih delića među kojima ima i sunca i leda
ali i dalje osećam bol u utrobi kada
umesto toplih očiju ugledam
prazninu
jedne prazne večeri
ušao sam u prepun autobus
mirisi su bili neprijatni a
svi smo se pravili kao da to
ne primećujemo
putnici su sa
slušalicama u ušima
zurili u daleku prazninu
igrao sam svoju igru da mi
prođe vreme pogađajući
ko kakvu muziku sluša
imali su iste poglede
nedodirljive
zatvorene u svoje kućice
kao da su svi
bez zvezde u oku
slušali istu plejlistu
neka svađa je prekinula
moju igru
oni sa slušalicama nisu čuli
psovke su se ukrstile
a zatim opet tišina i
zvuk motora
napolju je sve bilo isto
u praznini
među pognutim ćutljivim
usamljenicima
svet je drhtao od hladnoće
padanje
koračali smo krovovima
skakali sa zgrade na zgradu
tako smo se osećali manje mali
nad nama je bilo ogromno nebo
nedodirljivo
sa oblacima i pticama
sa avionima koji se cakle u visini
u blizini su bili i soliteri
nije nam išlo skakanje sa
jednog na drugi
natprosečnost smo simulirali na
običnim krovovima sa crepovima
grčevito držeći se za ruke
hteli smo u zagrljaju da obnovimo nevinost
sve dok se nismo skotrljali niz kosinu
u stisku naših ruku nešto se otelo i
razdvojilo ih
odavno
slike su žive i bole
dok i dalje padamo padamo
u koraku
misli se raslojavaju u
mutnoj barici
vrapci čiste ulepljeno
perje od blata
moje lice izvitoperenih crta
ogleda se u masnoj vodi
vadim bombonu iz džepa punog
praznog prostora
šuškam šarenim omotom kao
kada malo dete zabavljaju
zvečkom
ulična mačka pecnu me
pogledom
mjaukom se pridruži polifoniji
glasova koji u
meni ustostručeno cvile
priključuju se i
automobilske sirene što u
svadbenoj povorci najavljuju
neizvesnost
sladak ukus u ustima
trajaće dok se
ne istopi iluzija
treba pokrenuti nogu i
preći granicu
između ovog i sledećeg koraka
čekanje
kišne kapi u noći čekaju da se u novom
danu iz njihovih loptastih dubina oslobodi
treperava svetlost
kao otkriće koje niko ne razume
ptica nenadano drhtajem krila u letu opčini
duh čudaka koji se mršti na ružnu
arhitekturu
cvet tek otvorenih latica (koji mora biti plav
bez obzira na spoljašnji izgled) iznenada
zamiriše u žardinijeri na čijoj ivici sedi
starica na svojoj usputnoj stanici
na putu klecavih kolena
krošnja prezrenog kiselog drveta zanjiše se
u danu bez vazduha i pomeri molekule koji
lebde a da to niko ne vidi
promrzli prsti traže tople dlanove
tišinu remeti uzdah ustremljenog čoveka
koji čeka da prođe bol
boli i samo čekanje
propeto na prste
između malih hromih koraka
zamućenog pogleda ne vidim slova
za mene nema naočara sa
pravom dioptrijom
ne znam koliko ima koraka
do oronulog zida na kraju ulice
na kojem nešto piše
zid je okićen mačkama koje gospodare
svojom gipkošću i
u miru gledaju starce koji sede na
klupama i nešto čekaju
promiče mnoštvo ljudi
posustalih od brzog smenjivanja
dana i noći
od vrtloga godišnjih doba
zaobiđenog poljskog cveća
usamljenog u svojoj zanjihanosti
u kupatilu u stanu nekog
zanesenog anonimusa odvija se
svakodnevno bdenje nad
mirišljavim mehurom od sapunice koji
raste ka svojoj propasti
a sa njim i njegova
divna šara okrenuta svetlosti
svakoga jutra tako rastem i ja
dok ne lupim glavom u ko zna kakvo
našminkano nebo
pa pokušavam i pokušavam da hodam
i strepim da će vreme sprati suvišnu farbu i
otkriti da grafiti ne kriju tajnovite palimpseste
ni na jednom od zidova koje srećem
ipak za nas postoji izvesnost
znamo da je svet obojen glavoboljom
početak tajne je u
nerazgovetnim rečima koje
sami ispisujemo
između svojih malih hromih koraka
