Priča o tome kako se I. I. pomirio sa I. N.
Novi život Krapa slušača
Soundtrack: Earth – The Rakehell
Želeo sam da me ostave na miru, bilo mi je potrebno da sabiram i oduzimam, da obavim te operacije. Osetio sam da ne mogu više, spakovao sam se i otišao, nisu mi pravili probleme. Delovalo je da ih nije briga, jedan ode, drugi dođe, kao i svugde. Mada, obavio sam dosta dobrih poslova i učinio nekoliko ozbiljnih usluga tamo gde se to očekivalo, čovek bi pomislio da ću im više nedostajati. Postajao sam spor, a što je mnogo gore, postajao sam nezainteresovan i nemaran, to je moglo da se ispostavi kao fatalno za posao; možda niko drugi nije primećivao, ali ja jesam, i bilo mi je dovoljno.
Retki se spreme i odu u miru, svima je tradicionalno neprijatno, toliko sam puta video ljude kako pogrbljeni izlaze iz Firme, zbunjeni, kao da ih ništa više ne čeka. Posao nije bio moj život. Ne znam šta jeste, ali posao nije. Krenuo sam na najduži odmor svih vremena, s namerom da se ne vraćam u grad. Niko nije primetio, ono što sam radio nije mi ostavilo previše prijateljstava, s porodicom sam raskrstio godinama unazad i ti mi se idioti nisu javljali ni obraćali. Verovatno su mislili da me je neko negde zatukao i zakopao, ne bih bio ni prvi ni poslednji. Ispustili su iz vida važne detaljčiće: nisam glup, volim sebe iz neobjašnjivih razloga, a i Firma brine o svojim bivšim službenicima i saradnicima, ne želi da im se dogodi nešto nepredviđeno, trudi se da ih poštedi pojedinih susreta i razgovora.
Petnaestak godina pre odlaska uložio sam deo ušteđevine i kupio vikendicu u poludivljem naselju u blizini reke. Svidelo mi se već na prvi pogled, infrastuktura nije bila do kraja uređena, vlasnici ostalih objekata su bili ljudi iz gradova u koje skoro da i nisam zalazio, pa je mogućnost prepoznavanja bila svedena na teorijski minimum, a nakon septembra bi zavladalo sveopšte utihnuće. Tad sam mogao da se umrtvim do atrofije (ili hibernacije), da se oslobodim svih nepotrebnih vitalnih funkcija i razmislim o svemu, ukoliko mi se razmišlja o svemu. Vikendice su bile dovoljno daleko jedna od druge, izabrao sam u potpunosti prosečnu montažnu kućicu, komfornu i dobro izolovanu, zavučenu između visokih stabala, gotovo neprimetnu s puta. Oko osamsto metara udaljena nalazila se reka, na obali su postojale prodavnice, apoteka i kafane, od kojih su neke bile otvorene i van sezone, što je život u relativnoj divljini činilo besprekorno ugodnim.
Stan u gradu sam iznajmio, uz obavezu zakupaca da plaćaju godišnju kiriju unapred, uredili smo to kod mog advokata, procedura je trajala ne duže od trideset minuta, u pitanju su bili mirni ljudi, bračni par s dvoje male dece, od onih koji se svemu raduju kao da su na početku ko zna čega. Obavestio sam ih da je advokat taj kom će se obraćati u slučaju bilo kakvih popravki ili nesuglasica sa susedima, poklonio sam im kompletan nameštaj i poželeo im sve najbolje u daljem životu i radu. Zvučao sam korektno, prostosrdačno i dobronamerno. Automobilom sam se dovezao do svog novog trajnog prebivališta i posle kraćeg izviđanja situacije na terenu odlučio da vozilo ostavim, uz simboličnu naknadu, kod tipa koji je imao malu prodavnicu ribolovačke opreme. Svakako sam svraćao do te radnjice bar jednom nedeljno, tip nije bio naporan, nije brbljao, izgleda svestan nevolja koje reči mogu da izazovu u ljudskom veku.
Stigao sam početkom aprila, uredio kućicu, osposobio je, prilagodio tekućim potrebama i strpljivo otpočeo projekat automatizacije i rutiniranja: ustajao sam pre sedam, radio jutarnju gimnastiku, šetao do obale, kupovao tri kutije cigareta i dnevnu štampu, cigarete su mi trajale dvadeset četiri sata, a štampom se nisam bavio, već sam je odlagao nepročitanu, taj vid simulacije bio je neophodan, jer čovek postaje sumnjiv onog trenutka kad odustane od prakse umobolne većine. Nagledao sam se takvih primera, i sralo mi se od njih. Alkohol sam oduvek izbegavao, zato što od čoveka pravi goveče. Tokom kupovine izgovarao sam kurtoazne fraze meteorološkog tipa, tako da nisam dopadao nevolje razmatranja dnevnopolitičkih pitanja i sportskih rezultata. Istina, ni prodavci se nisu mnogo bavili mojim likom i delom, ubrzo su doslovce naučili spisak namirnica koje sam uzimao, tako da je i najsitniji privid naše međusobne komunikacije izostao. Imao sam kvalitetan frižider sa zamrzivačem, veš sam prao, sušio i peglao sȃm, a televizor, taj izvor sveobuhvatne retardacije, nikada nisam kupio.
Mogu da kažem kako je leto bilo najnezahvalnije za život u izvancivilizacijskim okolnostima, zbog organizovanog i masovnog dolaska gradskih turista s kojima sam morao da se srećem. Ipak, taktičkom redukcijom kretanja uspeo sam da ih sprečim u narušavanju mukom stečene harmonije: smanjio sam broj odlazaka na pecanje, kupovao sam boks cigareta odjednom, pravdajući to letnjim vrućinama, a uspevao sam i da prespavam veći deo dana, uz pomoć tableta koje mi je izdavala lokalna apotekarka. Već po dolasku sam joj ispričao finu laž o svojoj prošlosti, ona je poverovala u nju bez ostatka, što mi je strateški bilo značajno, uzimao sam veliki broj lekova i kremu za hemoroide, a i nije mi se išlo do prvog većeg susednog mesta. S tom sam se devojkom najupadljivije zbližio, bila je priglupa i nesvesna bilo čega, konstantno mi je dosađivala pričom o svetu drugačijem od ovog u kom je živela, što je bilo krajnje iritantno, ali imala je pun i umilan glas, na šta nisam bio imun, i pored godina provedenih u svetskom ćumezu s belosvetskim mudroserima.
Prema tome, počinjala je jesen, mahom sam pecao, ležao, nisam imao nijednu knjigu zbog notorne činjenice da su knjige čisto sranje, češao sam se i zaboravljao, a to je zaboravljanje bilo prioritet među prioritetima; svet će lako zaboraviti vas, ali kako vi da zaboravite svet? Provodio sam prijatne večeri na terasici, ljuljao se u udobnoj stolici i zaustavljao tok svake misli, čak i onih naizgled nevinih i bezazlenih. Tako me je predstavnik Firme i zatekao, dok sam udisao šumsku smolu u stolici pred kućom, na korak od novog sna.
Uvek isto izgledaju, reklo bi se da sam i ja tako izgledao drugima. Ljudi koje ne možeš da prepoznaš ni da upamtiš, takvi su ljudi potrebni Firmi. Pokušao je ljubazno. Dobro veče. Nije dobro. Zašto nije? Kako si? Isto kao i ti, samo što ne kradem. Nisu mi rekli da si ovakav. Šta su ti rekli? Posle ćemo o tome, polako. Kako si? Kupim da pustim. Nećeš me ponuditi nečim? Ne, skrati. Kako stojiš s komšijama ovde? Kao i uvek. Ne poznajem ih. Da li oni poznaju tebe? Pitaj ih. Znaš zbog čega me šalju? Ne, ali vidim da su te poslali. Imaš dvojicu u blizini. Nemam nikoga. OK, ne preteruj s tim. Tu su, trista metara dole. Stariji su. Stariji od tebe. Sezona lova na penzionere? Sve ostalo je u redu, sad su ostale mumije? Zamaraš me, šef te pozdravlja. Znaš šta to znači? Da čujem. Kuća je ozvučena. Nije kao ova tvoja, montažna, prava je. I moja je prava. Njihova nije montažna, zajebi s tim. Biće tu još pet dana, po onome što znamo. Doneo sam ti računar. Koji će mi? Da preslušaš snimke. Zašto ne dođeš po njih kad se završi? Doći ću ako bude nečega. Pozvaćeš me. Zašto bih to uradio? Zato što te šef pozdravlja. I zato što ti ne ostavljaš nedovršene poslove. I zato što si im slučajno najbliži. Završi to, pa možeš na miru da nastaviš sa umiranjem. Šta ako ne bude ničega? Ništa.
Narednog dana sam krenuo u obilazak okoline. Šta sam zatekao? Sačuvaj me bože državnih neprijatelja i disidenata, gole budaletine i iskompleksirani zaluđenici. Dva izlapela starca koji se ogrću skupim džemperima čim sunce počne da zalazi. Jedan je već dosegao fazu odumiranja vilice, nije mogao da je otvori i oslobodi prolaz kašičici s vitaminskim sirupom, drugi je šaku zavukao u plastičnu posudu napunjenu mentol bombonama i tu je zaboravio. Liberali, tako je rečeno. Oni koji žele radikalno da izmene lice društva. Antidržavni elementi. Uvek ovako završe, kad ne završe ranije, uz svesrdnu asistenciju. Književnik i penzionisani univerzitetski profesor, stalna kombinacija, harizma i njen sluga autoritet. Od onih koji u mladosti zapinju iz naivne gluposti, kasnije se preigraju, dopadne im se da uzmu malo i s druge strane. Padaju na perverzijama, dotuku ih kurve po čestim putovanjima, paranoja, opsesija totalnom kontrolom i transferima moći. S takvima je najlakše, inteligentan i snalažljiv fotograf je njihov demon. Oni ne vode računa, jer su ubeđeni u apsolutni moral navodno prirođen njihovom prosvećenom biću. I najmanja ucena čini ih stravično niskim i servilnim, počnu da nude i ono što se ne traži, zazirući od javnosti kojoj su se lažno predstavljali i koju su vaspitali na infantilnim premisama. Firma ih voli i nikada ne odustaje od njih. Demencija ih čini još dragocenijim, u smislu ogledne egzotike. Ovi su postali meta interesovanja pošto po svim operativnim saznanjima decenijama ne kontaktiraju. Svi značajniji činioci liberalnog miljea bavili su se tom aferom, pisali su studije i feljtone. Levica se smatrala obezglavljenom usled njihove rasprave, da su uspešno prevazišli konflikt, mislilo se, socijalna stvarnost bi patila od drastično manjeg broja nesavršenosti nego što je to danas slučaj. Firma je želela da pronikne u suštinu njihovog odocnelog susreta i odgonetne šta bi takav susret imao da znači.
Pustio sam da prođe pet dana. Informacija o njihovom odlasku je, naravno, bila validna, pa sam šestog dana bez napora ušao u praznu kuću i pokupio opremu. Tek sam u kući, sjajnoj, luksuzno nameštenoj građevini, osetio tihu rezignaciju zbog onoga što činim. Pozdrav od šefa nije bio preteći intoniran, meni nisu imali čime da prete, bio je to apel na savest dobrog i poslušnog vojnika koji se bespogovorno odaziva svakoj, pa i najnesuvislijoj komandi glavnog štaba. Podilazili su staračkoj sujeti, dali su mi zadatak i pustili me da dokažem kako sam i dalje efikasan izvršilac. Čovek je jadno, nedokazano štene. Jadno štene. Obično govno.
Odlučio sam da počnem pred spavanje, nadao sam se da će na snimcima biti stvari koje će me oraspoložiti i umanjiti mi nervozu zbog nevoljno preuzetog posla. Postavio sam laptop na noćni ormarić i pojačao zvuk.
Transkript 1: 18. IX
Probudio sam se zbunjen. Malo kad mi se dešava da odmah zaspim, dugo sam ostao budan, ali se nisam sećao niti jedne izgovorene reči. Ugrejao sam vodu za čaj i ponovo emitovao snimak. Voda je provrila, stavio sam kesicu čaja u šolju. Prošlo je osam minuta, toliko kesicu crnog čaja ostavljam u vodi. Nije bilo ničega. Zvukovi, u nepravilnim razmacima: pomeranje stolica, puštanje vode u toaletu, slavina, kašalj, glasno zevanje, koraci. Ništa drugo. Proveravao sam svakih narednih deset minuta. Isto. Ništa. Proveo sam dan preslušavajući njihov dan. Baš ništa. Tek kasno po podne uhvatio sam malo ljudskog glasa. Sa snimka sam zaključio da je bilo deset i deset uveče. Isprva nisam razaznavao izgovoreno. Preslušao sam više desetina puta. Laku noć. Laku noć. Samo to.
Moju početnu reakciju činilo je osećanje suštog besmisla, ali se ona uskoro izmenila u korist retke vrste podlog zadovoljstva čoveka koji na prevaru uzvraća prevarom: bilo bi čarobno dostaviti im pet ovakvih snimaka uz molbu da prenesu puno pozdrava šefu. Zainteresovalo me je zašto bi se sastajali posle tolikih godina, ako ne razgovaraju? Odlučio sam da i sledeći snimak preslušam u krevetu.
Transkript 2: 19. IX
Ivane. Spavaš? Ne. Mogli smo da podignemo revoluciju, Ivane. Misliš? Siguran sam. Mogli smo. Mogli smo.
Bio sam fasciniran. Serija izgovorenih kratkih rečenica, i to negde pred zoru, prespavao sam ih, tek sam po buđenju uspeo da ih pronađem, skrivene na snimku. Nastavio sam s tehnikom noćnih osluškivanja.
Transkript 3: 20. IX
Kako ti gledaš na to, posle svega? Misliš da smo uradili ono što je bilo do nas? Mislim da jesmo. Sve češće se pitam kako će budućnost gledati na nas. Mi smo istorija koja je samu sebe napisala. Deluje ti da je važno, ono što smo govorili? Da, bilo je važno tada kada smo govorili i pisali. Mi smo istorija. Svet ne bi bio isti bez nas. Svet ne bi bio isti bez bilo koga. U pravu si, ali bez nas ne bi bio, šta možeš da znaš o svetu bez sebe samog? Mi smo tî. Razumeš? Čudi me da se pitaš o tome. Imali smo uloge. Bile su to dobre uloge, brižljivo napisane, maestralno odigrane. Da. Dugo živimo, Ivane. Dugo, Ivane. Dosadilo ti je? Ne znam. Čitao sam Sartra, ponovo. I? Ne znam. Čitam gole reči, ne značenja. Volim da razgledam slova, to me raduje. Onda je u redu, zar ne? Ako te raduje? Ne znam. Zamisli da nas neko sad sluša, šta bi pomislio? Ne znam. Zašto bi bilo ko slušao nas dvojicu? Postoje toliki drugi. Ali, mi smo istorija. Jesmo. Baš zato. Da li si se plašio u zatvoru? Ne znam. Bilo mi je dobro tamo. Želeo sam zatvor. Verovao sam u korisnost iskustava. Zatvor je dobar. Da li ti danas veruješ u nešto? Ne znam, Ivane. Zaista ne znam. Prilično smo lagali. Ne znam možemo li da verujemo bilo kome, ili u bilo šta. Živiš samo ako lažeš. Hteli smo da živimo, ti i ja. Ko zna, jednom će pisati o tome. Ko zna kakav će biti taj, hoće li umeti da laže bolje od nas. Te naše laži, to nije bilo ni za šta. Da li se sećaš kako je počelo? Ne. A ti? Ne. Smeo bi da se setiš kada bi bilo moguće? Ne znam. Svejedno je sad. Ne mogu da se uplašim. Imam protezu i navikao sam na nju. Posle toga nije strašno. A bolest? Da. Dugo živimo, predugo. Kako ti je bilo da živiš? Kao da sam živeo. Kao da sam stvarno živeo. Kao da sam to stvarno bio ja.
Jedva sam dočekao da se završi. Način na koji su govorili bio je starački teskoban, reči i rečenice su bile udaljene po nekoliko sati, gadili su mi se, čovek ne bi trebalo da izgleda tako. Očaj je bio suviše opipljiv, nisam ih hteo pored sebe, a uspevalo im je da se otrgnu sa snimka i da mi zaposednu prostor i vreme. Dvoumio sam se oko poslednja dva snimka, ali su me disciplinovani instinkti vratili u slušalačku poziciju.
Transkript 4: 21. IX
Proteza je obaveza, znaš? Ona je kao dete, moraš dobro da vodiš računa o njoj i da je nikada ne ispuštaš iz vida. To nikako. Imao si dece, Ivane? Znaš da jesam. Ne znam. Zaboravio sam. Da li ih se sećaš, svoje dece? Sećaš se bar koliko ih je bilo? Dvoje. Da li su živi? Jedino to je važno, ako nisu živi ne mogu da ti naude. Ja tako mislim o deci. Zato ih nisam imao. Mirno spavam sad. Ti, Ivane, ne spavaš mirno. Žao mi te je. Ti sve ružno sanjaš, svašta govoriš u snu. Kada bih ja govorio u snu, ti ništa ne bi mogao da razumeš. To je zbog proteze. Da jedemo ribu danas? Riba je zdrava. Trebalo bi da se pridržavamo saveta. Današnja štampa je prepuna saveta. U prošlosti si morao da tragaš za njima, a danas moraš da im hermeneutički pristupiš. Koji savet je tvoj savet, nije to lako definisati. Slažem se. Sećaš se kad smo imali zajedničku ženu? Hihihihihihihi, bili smo pioniri. Čak ni u Amsterdamu nisi mogao tako lako tad. Baš lep stan smo imali. Trebalo je da ostanemo tamo. Ništa nas nije sprečavalo da zaključamo vrata i ne otvaramo nikome. Imali smo ženu. Šta nam je drugo trebalo? Povremeno pomislim da smo bili nezahvalni, Ivane. Pravdali smo nezahvalnost razlozima evolutivne prirode. Neće konstanta nezadovoljstva unaprediti svet. Da sad imamo tu ženu, a, Ivane? Mogli bismo da joj… diktiramo. Ona bi ćutala i zapisivala, ponekad bi se nasmejala. Šta smo hteli? Ne mogu da se setim šta smo mi to hteli… Kako se završilo, s tom ženom? Otišla je. Krevet je bio ogroman, zajedno smo spavali u njemu. Ti si spavao do zida, ona je grlila tebe, a ja nju. Kritikovali ste me kako se u toku noći okrenem na drugu stranu. Podsvest te poslovično izneveri. Frojd je otac pseudonaučne omaške. Mi smo pričali o tome koga bismo najradije upoznali, da možemo. Ja sam rekao: Frojd. Ti si rekao: Asurbanipal. Ona je rekla: „Želela bih da upoznam sebe.“ Danas maltene i ne znam ko sam. Misliš da se udala, ta žena? Ili joj je bilo dovoljno u dvogubom braku s nama? To je bio brak, Ivane. Stvarna zajednica. Ko si ti, Ivane? Ko si ti? Zadah je najgori. Zubar ti kaže da je sve u redu, a zadah ne nestaje. Raspituješ se, ali niko ne želi da zna o tvom zadahu. Ili zna, ali ne želi da zna. Ili zna, ali ga čudi kako se nisi raspitao o njemu. Zadah je zlo. Čuči u dijafragmi i čeka. Onda prestaneš da ga registruješ. Što ga manje sam primećuješ, drugi ga jasnije osete. To je ironija zadaha. Nedostajao si mi. Ni s kim nisam mogao da razgovaram ovako. Ti si bio muž moje žene, dobro se poznajemo. Koliko decenija je prošlo? Ne znam. Stalo mi je do materije i supstance. Društvo mi nije interesantno. Zakon društva je oglušenje o normu koju pokušavaš da uspostaviš. Zato je društvo nelegitimno. Mogu da zamislim anđela. Pre to nisam mogao. Ne znam. Recimo, mogao bih još jednom da otputujem. Da vidim Uskršnje ostrvo i da umrem. Nadam se, još toliko mogu da očekujem. Jednom su moja deca otputovala. Nisu se vratila, ali pišu. Često pišu, oboje imaju lep rukopis. To su starinska pisma, ne ova elektronska. Rukopis je uvek isti, ali znam da ih oboje pišu. Socijalističko obrazovanje je imalo mana, ali je bilo genetski zdravo. I ideologije imaju genetiku. Sigurno su stari, moji klinci, ako su živi. Ne znam. Ta pisma stižu li stižu. Ko zna ko ih piše. Još sutra smo ovde. Da. Brzo je prošlo. Voleo bi da nisi došao? Ne znam. Ne. Da li si ti mene pozvao, ili ja tebe? Ne znam. Lepo je ovde. Imaš lepu kuću. Zar ovo nije tvoja kuća? Aaa, da. Verovatno sam ja tebe pozvao. Ne znam. Ne znam. Misliš da ćemo se videti posle ovoga? Ne znam. Ne.
Zapadao sam u letargiju. Nisam bio spreman. Energije su se gasile, ostajala je jedino mlitavost.
Transkript 5: 22. IX
Komodo zmaj! Setio sam se! Komodo zmaj! Ivane, komodo zmaj, sve vreme ti o njemu pričam! Tako se zove, Ivane, gde si? Ivane? Pobogu… Pobogu, pobogu, pobogu… Kako ti se to dogodilo? Slab si, eto šta je. I glavu si razbio, eto šta je. Šta sad da radimo? Boli te? Ne. Ne jako. Nemoj se pomerati. Ja sam tu. Prvo je potrebno da te podignem i naslonim na krevet. Onda ćeš da popiješ čaj. Tek kasnije ćemo videti šta i kako, imamo čitav dan pred sobom. I više volim što si pao sad, nego sutra. Da si pao sutra, ne bismo otputovali. Ti i ja smo stari putnici, Ivane. Čekaj, razmisliću s koje strane je najbolje da ti priđem. Pričao si o zmaju. Da, hoćeš da slušaš o tome dok te podižem? Hajde. On, taj zmaj, može da živi do trideset godina. Misliš da je to malo? Ne znam. Dugačak je dva metra, otprilike kao nas dvojica. On je najveći živi gmizavac, najveći, čuo si za to? Ne. Ne znam. Varanus komodoensis. On je kao nas dvojica. Mada ne može da poživi. Tek trideset godina. Mislim da je to ipak malo za nekog ko ima dva metra. E sad, neki misle da sve priče o zmajevima potiču s ostrva Komodo. Što se mene tiče, možda je tako, a možda i nije. Sve priče potiču odnekud. Piter Ovens, čuo si za njega, Ivane? Ne. On je izmislio komodo zmajeve. Zar oni ne postoje? Oni postoje, ali on ih je izmislio, shvataš? Ne bi se reklo da toliko ne razumeš. Nekada si sve razumeo. Taj je Ovens imao svoj zoološki vrt, negde u Kanadi, tamo je deportovao zmajeve. Zmajološki vrt, tako su ga zvali. Ne Ovensa, već vrt. Neka nazovu zoološki vrt po nama dvojici. Kod dva Ivana, to je dobro ime. Hoću da ustanem. Tako te volim. Uvek si bio jak. Snaga volje. Komodo vrt je bio negde u Mauritaniji. Rekao si Kanadi. Da. Svejedno. Izvini. Uhvatiću te ispod pazuha i podići ću te. Komodo zmaj je sisar. On najčešće ugine od baktremije. Bak-tre-mi-je. Ko su njegovi neprijatelji? Divlje svinje, rakunopsi i bizoni. Težak si ti, probaću ponovo da te podignem. Evo, mmmmmmmmmmm, opa. Može? Može. Kažem ja da može. Bravooooo! Tako, opusti se. Ženka leže jaja. Rekao si da je sisar. Nisam rekao. Može da savlada čoveka veličine vepra. Ako čovek umre, komodo zmaj će ga pojesti. To je tužna strana priče. Njegov srodnik je stablo. Instinkti, penjanje, relativna sigurnost. To je to. Zamišljen si? Da. O čemu misliš? O koferima. Trebalo bi da se spakujemo. Imamo čitav dan pred sobom. Nemamo više. Misliš da je toliko prošlo? Ne znam. Da. Lepo izgledaš kad se zamisliš, produhovljeno. Uvek si bio takav. Čuvao sam naslovnice s tvojim fotografijama. I sad ih čuvam, iako ne znam gde. Ne znam gde. Da li smo imali termos? Mislim da jesmo. A termofor? Nismo. Zašto ga nismo poneli?… Hladno ti je? Nije. Nemamo čitav dan. Imamo autobuske karte. Overili smo ih na stanici u dolasku. A ovde, kako smo stigli ovde? Postojao je taksi. Nekada je postojao taksi. Ima tri broja, ta služba, prvi je devet. Setićemo se ostalih. Imamo još vremena. Ne znam koliko je dobro da ustaješ odatle. Doneću ti ručak tu, dole, ručaj pa ćeš da ustaneš. Neću. Hoću da ustanem. Dobro. Hoćeš da ustaneš. Garantovano je tako počelo. Šta je počelo? Svađa. Kakva svađa? Naša svađa. Imali smo svađu, sećaš se. Malu, intimnu svađu, koja je porasla, i postala velika, javna svađa. Koristili smo svađalački diskurs, obojica. Da. Jesmo. Mora da je bilo značajno. Za društvo. Jeste. Nemoj da te to opterećuje, prošlo je. Jeste? Jeste. Nema ga više? Društva? Ono je prošlo? Šta li smo onda radili nas dvojica, kako smo mu to uradili… Ne, ne, ne. Nema diskursa. Aha. Tako je već lepše. Po društvo. Ono će to lakše da podnese. Društvo podnosi i komodo zmajeve, uprkos svemu. To nije društvo. Ko je? Priroda. Ko je ona? Ne znam. Hoćeš da ustaneš? Ne. Da ti donesem ručak, tu dole? Ne. Rekao sam ti da ću ustati. Baš smo se namučili danas. Nekada smo izlazili na kraj. Izlazili na kraj. Nekada jesmo. Poneo si lekove? Ne. Nisam bolestan. Imao si neke lekove, video sam ih. To su vitamini. Da. Ehej, kako smo nekad. I dalje putujemo, to je fascinantno. Da. Impresivno. Nedostajaćeš mi, kad se vratimo. Ne znam. Ti ćeš meni nedostajati. Nikada mi to nisi rekao. Nisam. Ne. Da. Hoćeš. Nikada se nisam navikao na saharin. Trebalo je otići do Ekvadora i Kostarike. Zamisli, ako su banane ovde toliko koliko jesu, koliko su tek tamo? Raj. Da li postoji? Imali smo sanke, u detinjstvu. Bilo nas je mnogo. Sad samo ja. Imali smo i ukrase za jelku, onda ih je majka stavila u kutiju za cipele i odnela na tavan. Tamo su ih progrizli miševi. Nije bilo svrhe stavljati progrizene ukrase na jelku. Čovek se lako razočara. Roditeljima ne treba opraštati. Milkšejk s ukusom slanine. Nepodnošljivo. Buržoaski mentalni sklop proizvodi nutricionistički kič. Pisaću o tome. Zna se: srebro dobijaš nakon gubljenja zlata, a bronzu osvajaš. Ivane? Molim. Spavaš? Ne. Volim te. Znaš? Nikoga nisam voleo kao tebe. Ne znam. Da. Ne znam. Stvarno me voliš? Da. Ivane? Molim? Taj komodo zmaj, on ima krila? Naravno. On ima krila. Laku noć, dragi moj Ivane I. Laku noć, dragi moj Ivane N.
Uzeo sam laptop i zaputio se k reci. Nisam se zaustavljao, i stigao sam do obale pre svanuća.
Iz zbirke Sagorevanja
Fotografija: Dušan Popović
