Kastorov san je zoološki vrt. Skučeno je i neuslovno, i pored prividne doteranosti, prividnog truda u održavanju, forsirane brižnosti koja bi morala da bude svojstvena zatvorima. Nedelja je, mada nije naznačeno da jeste, ali nedelja je zbog sladoleda, snopova grisina u slonovoj surli, razasute, žalosne tenzije. Porodice kaskaju, i Kastor je tu s porodicom, ili nije s porodicom; ne bi se zakleo da je ikada imao porodicu. Jarići i patuljasti konjići vršljaju i upliću se u noge, i rogobatni petlovi. Južnoamerički lešinari po čvornovatim stablima, beli lavovi iza elektrificiranih ograda, vukovi sumanuto tabanaju u agoniji kamene neslobode. Najsigurnije je tako, da se ne bi oni okuražli, svi ti gmizavci, sa svojim čoporima i porodicama, da se ne bi uspropadali u mučkoj obesti, valjalo je pripaziti na njih, izmestiti ih kako sredina ne bi trpela usled njihove podle, ostrašćene krvožednosti; izolovati ih, zatući klaustrofobijom, pa nek vilene i mrze Mesec pod kojim nevoljeni žmire.
Zveri i njihove odaje, ustajale koliko i nedelja, i porodični juriš po zoološkim puteljcima; dirigovan svojim snom, Kastor je kamera u pulsu Kastorovog srčanog mišića. U snu on sebi diktira kako se treba povući, tako bi trebalo raditi, za sve one koji bi da sačuvaju sebe, neka uzapte sebe: nema delovanja, nema delovanja, ne dati izglede sebi, ne hraniti medvede, ne dovoditi u pitanje, u samicu sa sobom– pronaći špilju, izvući tigra za uši i tući ga, tući ga, tući ga do smrti. Zauzeti njegovo mesto. Hraniti se njegovom lešinom. Biti tigar. Tigar–strvinar. Oblaporna mačka koja će vam proždrati porodicu.
Koliko hektolitara kiše da bi se sve spralo, to tišti Kastora dok sanja. I Kastor je u eonima, i eoni su čistilište.
I Kastor je u pticama; od orlova k udubljenjima u zoološkim stenama, tamo sove komadaju kruta telašca beživotnih glodara, sve do krletki po kojima se glože jata nesolidarnih papagaja. Od prvog papagajskog krika to više nije zoološki vrt, a nema ni porodice u okruženju. Okruženje je austrougarsko, izložba je ptica u domu gluvonemih u nekakvoj zabiti, ne vidljivoj, ali jasnoj. Izložba je ptica i svi su otišli, a svodovi su austrougarski, i memla je austrougarska, i ta neka sterilna konotacija; ptice zgurene u posmrtnom pijetetu.
Kastor bi da se ugreje, smrzavanje počinje od nožnih članaka i on se pita o tome kako će nastaviti, a ptice su lepota i on bi da ih uzme, svaku ponaosob, i da ih mazi, punačke golubove, i štiglice, i dremljive kanarince. Daje sve od sebe kako ne bi propustio, nameren je da ih sve obiđe, da dotakne njihove tamnice, i vrluda, saginje se pod snažnim, dramatičnim osvetljenjem kakvo je u salama za autopsiju, ostalo je uključeno, s pticama su ostavili, tako. Šćućurene ptice kunjaju u delirijumu obolelosti, ljuljuškaju se na pritkama koje su izrovašile upornim kljunovima ili se, tek tako, baškare po podovima kaveza, gušave, pre no što uginu.
Počne da se vrti Kastor, tako rade balerine u ekstatičnom naponu talenta, i u snu je sve samorazumljivo, on je vetrenjača i čudovišni ventilator na gradskom mlinu i svlači sve sa sebe u asimetričnoj koreografiji koju nije pripremao nego kipi od preplavljujuće, ludačke tuge; frenetični, arktički klizač. I otvara, sve kaveze otvara goli Kastor, svaka dlačica s njegovog tela je uklonjena, graciozan u bednoj ritmici, poziva ptice da izađu (Letite, hajde… letite…), tek po koja se osmeli, virne pa se predomisli, nakostreši se i zguri među drugaricama. Molim vas…, insistira, Molim vas…, i ništa se ne desi pod natuštenom tavanicom, Kastorov vapaj ide nikome i ničemu, Molim vas…, kao raštimovanom violinom, Molim vas…, kao ošamućeni derviš.
Krene k njima, tamo gde one žive, provlači se kroz otvore na jajolikim ptičjim ćelijama koje mogu da ga prime, uz ogrebotine, okrvavljene zapise u koži. Prestravljene letačice vrište, koščata spodoba ne staje, gola i razularena, ptica željna. One beže, kud koja, od Kastora koji ih lovi, hvata i miluje, muka im pripada od tolike navalentnosti. I one pište zaludno, opiru se, batrgaju, lome se pod stiskom. Pobegle drhture i izmoreno dahću, zakačene o metalne šipkice, refleksno klepeću uzbunjenim krilima, s jezom od Kastora koji utrljava one manje srećne u vlastitu nagost, pticama spira kraste sa svojih mošnica, razmazuje ih po očima i grudima. Obeznanjen ih proteruje iz kaveza (Letite, letite!), a one ne znaju šta se radi s one strane, kako se živi bez hranilice i sipine kosti i vitamina u rezervoarima vode. Stoga besomučno naleću na svaku prepreku, oslepele od bezobalnog haosa u koji su uplovile, padaju, zgrušane po propalom parketu.
Pomamljeni Kastor prinosi njihove glavice usnama, priča im i tepa, bunca o svojoj ljubavi koja je za njih, a one bi da idu, da idu, i nikako da pojmi, goli čovek u tuđem kavezu, nikako da se suoči s tim da neće on njima dati slobodu, da neće on njima dati ništa, i ljuti ga njihovo izvrdavanje, prekoreva ih, drmusa iznemogla stvorenjca, njegovi očnjaci su im na vratovima i on ih povređuje, lomi krvotočne, venske magistrale, i njegova usta su puna ptica, puna ptica, ptičjih glavica sada uvelih, ubijenih. Mumla Kastor i udara se po slepoočnicama i butinama, nariče, usta od šuštavog perja i zdrobljenih koščica, zaleće se na vrata kaveza i čitavom svojom težinom ih zatvara. Sebe zatvara. I stropoštava se u mrtvilo koje je zgrešio. Obavije samog sebe rukama uz maloumno Ooooooooooooo, pa Oooooooooooo. Metaniše. Po njemu kaplje ptičji izmet sa stropa kaveza.
San skonča.
