Dan se rađa
Jutros sam se probudio kao Bocvanac. Roditelji su mi pre sedam godina dali ime Tumelo po jednom od mamine braće. Nasmejan se izgubio na jednom brodu. U školi me uče da Bocvana nikada nije ratovala i da je to retko u svetu, a kamoli u Africi. Ni ne znam šta je rat, ali sam ponosan što se nije desio. Moje male crne ruke tapšu, a pesak se među njima pojavljuje i nestaje. Podseća me da sam ja, Tumelo, potekao od pustinje. Kalahari, mesto bez vode. Pljeskaju šake, praška se pesak i pada u to veliko odsustvo života. Žedni ne ratuju, pa su moji preci na zastavu stavili žeđ. Ne jednu, već dve plave štrafte, da bih ja umesto tuđeg rata mogao da imam svoj Kalahari. I mene su stavili, u crnoj sredini zastave su me sakrili, i sada odatle tapšem, slonovima, zebrama i uspravnim čeljustima nilskih konja. Tap-tap-tap, odzvanja po žutim ravnima i u crnim ušima moga tate. Zubi mu šljašte samo dok je u mraku rudnika dijamanata. Krvave oči mu se sijaju samo pod sunčevim svetlom. Tap-tap-tap, čuje se u kuhinji moje majke, čiji se veliki stomak useca u šporet. Njen nos lebdi nad mirisima hrane, a mesnate usne šire joj se u nešto lepo. Tap-tap-tap, čuje se kroz slušalice moje sestre. Uskoro upisuje gimnaziju i ne želi da trenira tenis. To ljuti inače strpljive roditelje, jer ovde svi treniraju tenis. Najvoljeniji si, jer si najmlađi, veruj u to, kažu mi, jer se uverenje zoveš. Tumelo. Sad veruj u ljubav, kažu, lorato, i u mir, kagiso, i u zdravlje, botsogo. Dok ti veruješ, biće sve kako treba. Uopšte nas ne brine to što se svakom petom Bocvancu u venama nalaze ista tri slova, nepromenjivim redosledom, halapljiva i volšebna. Jer, četvoro nas je. Moju sestru niko nije silovao, a majku ubio. Niko im nije razvlačio devojačke labije ili u kožu utiskivao vrelo gvožđe. Moj otac nije poginuo na poslu s prozirnim, beličastim kamenjem na vrhovima prstiju. Nije ostao bez vazduha u plućima crnim i dubokim poput rudarskog okna. Ni meni u mojih večnih sedam godina niko nikad neće učiniti ništa nažao. Tapšaću, s peskom među rukama, pljeskaću i prašiću, crn kao srčika zastave, čitavom Kalahariju. Tap-tap-tap, sve brže i brže, ja sam budućnost Bocvane, tap-tap-tap, čuju se bubnjevi u koje niko ne udara i kalašnjikovi iz kojih niko ne puca.
Pre tri dana sam se probudio kao Bostonac. Zvao sam se Džon, kao bezimeni Dou, kao Kenedi koji je jebao Merlin Monro, kao jenki Vejn, kao – kao prebogati Rokfeler, eto. Stajao sam u uličnoj prćiji, previsok i siv od kiše i mantila, naslonjen na šank gde sam tresao pljugu u plastičnu čašu, tap-tap-tap. Vreme u Americi je skuplje nego drugde u svetu, ali sam ga imao dovoljno da pojedem svoj hot-dog, povučem još nekoliko dimova i posmatram robove novog svetskog poretka svih boja i veličina kako poput mrava grabe kroz gustilo kapi, zgrada i kišobrana. Jedan Pakistanac, eno ga, probija se ka taksiju nad kojim deli vlasništvo s još dvojicom sunarodnika. Čekinjava brada mu jede nos, a u ustima gužva katlamu, ljuti hleb koji ga podseća na otadžbinu koju nikad nije video. Suzi među kišom, a ni ne zna. Mrvi se, misli katlama umesto njega. Čura karna. Par Japanaca, eno i njih. Izborale ih godine, na sitno, kao što oni koracima boraju beton. Ni crno ni belo, tako je sivo, misle oboje. Nezumi iro. Jedan Irac, i on je tu, pod zastorom, pomno posmatra prolaznike i gura svoju vatrenu grivu pod kabanicu. U većini vidi tuđince, u meni belog sapatnika. Felou saferer. Ni ne zna da sam ja, Rokfeler, imao odličan plan i da mi je trebalo samo nekoliko dobrih dana na berzi da zaradim dovoljno para da sebe ubedim da sam ih zaslužio, ja, s ovih deset prstiju, i tako dalje. Te pare bi jedino pošteno bilo potrošiti na taman malo više droge no što mogu da podnesem. Kao svaki razuman Džon, radio bih se, malo po malo, dok ne zakoračim u ambis ispod mravinjaka, van najboljih i najgorih vremena, a unutar sebe. Onda bih se vratio na površinu. Ostatak para bih s mnogo ljubavi i nimalo žala bacao mravima koji bi mi klicali svojim ručicama, tap-tap-tap. Tresao sam pljugu i osećao da mi je Boston divan samo zato što u njemu još nisam bio umro. Imam plan i da iz smrti ljudima donesem objavu, kao Džon Krstitelj, dok se saobraćajni znaci, antene i kablovi nadamnom grupišu u krstove: bog ne postoji, stoga verujte u njega.
Još ranije, mislim u ponedeljak, probudio sam se kao Bajkalac. Zvali su me Ilgiz i u sedmočlanoj porodici jedini nisam imao kose oči. Sedeo sam na ivici najdubljeg jezera na svetu i gledao kako se pod ledom ne pomera. Sutradan iz Irkutska stiže ledolomac crvenog dna, krmača ga zovemo, a ja, Tatarin od četrdeset leta, ponovo ću s desetoricom Rusa zajahati krmaču i strpljivo buškati Bajkal. Tap-tap-tap, ceriće se led dok puca, baš kao šav na mom džepu. U njemu je votkica, pobegulja mala, zna da mi treba, pa stalno ispada. Kako ću ja bez nje, maleni Ilgiz, na onoliku vodu pod onolikim ledom. Kako plavim očima belini da zapretim. Kako ću i današnji dan da prevarim, u zavetrini za koju znam od malih nogu. Pešačio sam kasnije do svoje zgrade na obodu grada, dovoljno malog da niko nikome ne smeta. A i taj Irkutsk, manji od jezera, ali veći od mog grada, đavo ga odneo. Njega da nije, još bi moje komšije bile oko mene. I sve bi isto radile, jer imamo, jebiga, tu jednu fabriku. Ovi što su ostali po ceo dan prebacuju papire i kartone, iz fabrike u stovarište, iz stovarišta u drugo stovarište, malo veće, pa iz njega u kutije, tap-tap-tap, i tako dalje. Varaju sebe da nekome trebaju. Ja ne. Ja buškam led. Vilen je u fabrici dobio otkaz, jer je te kutije zapalio, greškom valjda, a Ahmat je otkaz dao, jer je prolio svoju votkicu. Greškom, valjda. Sve biće u redu, kažem mu. Vse budet horošo. Klima glavom. Ovde svi imaju svoju votkicu, iako je neprestana nestašica svega. I papira je sve manje i moje braće i sestara je u zgradi sve manje, čini mi se, ali ne smem da tvrdim. Svega mi, međusobno ih ne raspoznajem. Bajkal bih prepoznao među hiljadu jezera, premda nijedno drugo nisam video. Jednog dana ovde niko ništa neće pakovati, pa ni kutije za pakovanje, i svi će samo lomiti bajkalski led, a ja, Ilgiz, plavooki Tatarin, znaću za onu zavetrinu čitav svoj život i stalno ću proveravati svoj džep, tap-tap-tap, dok mi se potpuno ne rašije, kao i grad što se tiho rasparava, godinu za godinom. Ulica za ulicom nestaju. Ili blede iz mog sećanja. To ti je od votke, kaže majka, a ja kažem da nije, jer svi piju, a samo se meni krnji naselje. Ili samo ja o tome pričam. Jednog ću dana pod palac da ga stavim i ubacim u džep, pored votkice. Smanji malo, kaže majka. Virežte anin. Kada je konačno došla krmača, učinilo mi se da sam u belini video crnca bez senke, tražio je sestru, učinilo mi se da sam video crvenokosog kako podozrivo gleda moje braću i sestre. I oni su njega valjda odmeravali. S njihovim kosim očima nikad ne znaš na čemu si. Shvatio sam tad da Tumelo u meni još pljeska i praši, tap-tap-tap.
Mešaju mi se dani kad se sećam sećanja.
Najgadnije je ipak bilo u nedelju. Probudio sam se umoran, mora da sam zato bio u bajboku. Imam pred sobom vrh nosa i ruke i mladi mesec što nagriza rešetke. Imam njihove senke koje rastu po podu i pod koji se sužava i najmanji je u tri. Imam prorez na vratima u visini očiju i generalno se više isplati kad verujem da imam i oči. Imam broj po kojem me znaju panduri, imam ime po kojem me zna majka i imam nadimak po kojem me znaju svi ostali. Taj nadimak je Marjaš i imam refleks, poput mišićnog, da Marjaša branim. Vidite, on je žrtva semantičkog nesporazuma. Neko mu je davno rekao da maraš znači zla para, jer se još davnije tuđa, austrijska carica po imenu Marija utiskivala u naš novac. A Zla para je, ako ćemo pravo, dobar nadimak za potrebe uličnog bontona. Ja i dalje imam slovo j koje je on bio dodao. On nije imao nekoga da mu kaže da maraš znači sitna para. Petoparac, takoreći. Ta mala, značajna razlika ga je od početka odredila kao sitnog, a ne zlog lopova. Nije imao ko mu kaže i da je Maraš često prezime u Hrvatskoj, svaki drugi je neki Maraš, zbog čega se na rep reputacije šibicara nalepila i reputacija ustaše, premda iz Beograda nikad nije iskoračio. Bajboknuo je kada je nesporazum poželeo da ispravi, jer ulični bonton nalaže da nesporazume ne treba zaboravljati. Naročito kada su s celim svetom. Jednog dana, neuspešno je hteo da digne veliki pazar, a uspešno je nehotice roknuo kasirku. Marija se zvala, kao carica. Nije postao zli lopov, ali nije ostao ni sitni lopov. Postao je D.M. (22) iz Rakovice, ubica, a ubicama pridevi retko pomažu. I sad ja, umesto njega, pred sobom imam vrh nosa i ruke i polumesec što nagriza rešetke. Nemam nekoga ko bi pokušao da razume da ni Marjaš ni Marjašev pištolj nikad nikoga nisu hteli da ubiju. On bi voleo da ju je makar metak promašio, kad on već nije. Da Marija nije umesto kase otvorila usta i zavrištala, njen i njegov svet bi i dalje postojali. Pojela se kao mlad mesec, rekla bi njegova majka. Ipak, iznenađuju me kajanje i te suze koje imam. Makar se zbog njih generalno više isplati kad veruješ da imaš oči.
Fotografija: Sara Ristić