Pompeja
Na tačno 128 godina
od kako je Nikola Tesla
doputovao u Beograd
gde je održao čuveni govor
i tom prilikom odlikovan
ordenom svetog Save
2. juna 2020.
u južnobanatskom okrugu
nestalo je struje.
Tek tada u mraku
saznao sam značaj
punog Meseca i vedrog neba.
U panici, ljudi su govorili
o havariji u pančevačkoj
industrijskoj zoni.
Svedočili su
o dimu, buci i požaru.
Koračajući obasjanim ulicama
oči mi se vraćaju svojoj funkciji
potrebne pri praistorijskom lovu.
Treptajima svetiljki vraćen sam
u civilizaciju sadašnjosti.
Svaki Pančevac rađa se u Pompeji
s godinama učeći o mogućnosti
da bog Vulkan, razjaren
može izbrisati grad sa mape.
Stari vek
Ne možeš biti avanturista
obilazeći nalazišta.
Ljude su već iskopali
i izložili u muzejima.
Zauvek ćeš se igrati
prašinom i kostima.
Od papira sam napravio
vremensku mašinu
i vraćao se.
Pravio sam ljude
događaje i reči.
Asirci su zapisali:
bogovi su načinili
ljude od zemlje.
Postao sam
asirsko božanstvo
a bogovi su
kao što znamo
vrlo usamljeni.
Odisej i dalje luta
Čitulje kao poternice
zapljuskuju živa lica
poput talasa.
Osmesi devojaka
kupuju se suncokretima
ne podvizima
koje zahtevaju božanstva
podređnih smrtnika.
Misli plove kao lađe
u moru saobraćaja i ljudi.
Pesme automobilskih sirena
ne izazivaju više
moje brodolome.
Ljudi više nisu moja
Haribda i Scila
ali sam uvek među njima.
Nema te boginje
koja bi mi um pomutila.
Gledam, naokolo se svi
zbog neke iluzije usvinjili.
Dom još nije ugledao
Odisej i dalje luta
a video je sve ovo
toliko puta.
Toliko puta.
Kašnjenje
Živeo sam kao kukavica
prepuštajući sve sudbini
bilo kojem bogu i višoj sili.
Ne bih otkazivao sastanak
ili izašao iz autobusa
već bih priželjkivao udes
pad sa pančevačkog mosta
uz smrt desetina nedužnih.
Ponekad bi moja molba
bila uslišena pljuskom
pokvarenim autobusom
masovnim protestima.
Onda bih sastavljao
poruke pune psovki
a slavio bih okolnosti
makar bile i katastrofa.
Svuda sam kasnio
odlagao bih polazak
i nadoknađivao to
brzim hodom
znojavom košuljom
izgovorom koji je
trebalo da bude nesreća.
Za svima sam kasnio
deceniju sam proživeo
posmatrajući s pomirenjem
kako ljudi započinju nov život
putuju na drugi kraj planete
imaju nekoga da vole.
Nisam zavideo i mrzeo ih
samo sam poželeo
više vremena da uradim isto.
Po ukidanju vanrednog stanja
predaću se policiji
mediji će objaviti pomilovanje
čoveku koji je pojeo šišmiša.
Naslovi će glasiti:
sebičan sam
poželeo sam da svet stane
kako bih mogao da ga stignem.
Pitanja
Svet je srča i sumpor
nije sigurno ići ogoljen.
Odelo i šminka mimičara
počinju da žuljaju kožu.
Okrenuo sam se šumi
i stabla povijenih vrhova
naklonom me pozdravljaju
izvrću kičmu u luk.
I traže me, u daljini čujem
ali ne znam put natrag.
Ni siguran nisam želim li
da budem pronađen.
Stabla su ova – Hidra.
Da iko krči put do mene
stvoriće se tri nova.
Izvan, u očima mi piše:
Ovo je samo telo moje
odavno sam negde drugde.
Pjesme su iz rukopisa u nastajanju pod radnim nazivom Praistorija